Piše: Borka Golubović-Trebješanin
„Ljubav uključuje sve”, jedna je od rečenica koju italijanski reditelj Paolo Mađeli često izgovara. Ljubav ga je ovog proleća ponovo dovela u Beograd. Želeo je u završnici karijere, kako besedi za „Politiku”, da radi „Garderobera” Ronalda Harvuda baš u srpskoj prestonici, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, koje smatra svojom: kućom. Dogodilo se da ovu ideju realizuje sa Vojislavom Brajovićem i Predragom Mikijem Manojlovićem i ekipom sjajnih glumaca, što mnogi smatraju: istorijskim susretom.
Tajna uspeha komada „Garderobera” počiva u obilju humora koji nije tek začin dramskim situacijama, nego sama suština života u pozorištu, ali i svojevrsnog „pozorišta u životu”. Premijera predstave „Garderober” Ronalda Harvuda u režiji Paola Mađelija izvedena je proteklih dana na sceni „Ljuba Tadić” JDP-a. Rađena je prema prevodu Mlađe Veselinovića u redakciji Vesne Radovanović i u adaptaciji Željke Udovičić Pleštine, koja je potpisala i dramaturgiju. Scenografsko rešenje potpisao je Darko Nedeljković, kostimografsko Lana Cvijanović, muziku bend „Koikoi”. Ovo je druga postavka Harvudovog „Garderobera” u JDP-u. Godine 1994. sa velikim uspehom režirao ga je Dejan Mijač sa bardovima srpskog glumišta: Ljubom Tadićem i Petrom Kraljem.
– Pozorište ne može da promeni svet, ali može nas same koji ga radimo. I može veoma mnogo da utiče na one koji nas slušaju i gledaju.
Komad „Garderober” donosi osobenu priču. Interesantno pitanje kojim se bavi jeste: šta je to poslednji dan u životu jednog umetnika. Nismo prestali 3.000 godina na ovom kontinentu da se bijemo. Nije važno gde okrećemo glavu: levo-desno, napred-nazad… sa svake strane okruženi smo besmislenim ratovima. To kontinuirano radimo, a razlog tog kontinuiteta jeste: Bog novca. Unutar tih ratova stavite umetnike koji po svaku cenu hoće da igraju. To mi je interesantna tema: da umetnost diže glas protiv tog ljudskog varvarstva. Neki ljudi to rade sa svešću, drugi bez istorijske svesti. Kuda to idemo mi?, pita se Paolo Mađeli sa kojim smo se susreli u glumačkom salonu JDP-a. U ovom pozorišnom prostoru imali smo priliku i ranije da razgovaramo sa ovim magom režije. Uvek oran za saradnju, profesionalan, odmeren, precizan. I ovoga puta osvojio nas je svojom neposrednošću. Pored zgusnutog rasporeda proba našao je vremena da prošeta Beogradom, druži se sa svojim ovdašnjim prijateljima. Ovako je nastavio svoju priču:
– Mislim da „živimo u kraljevini ničega, u haosu”. Napolju je rat, a unutra život ide dalje i još je zločestiji od rata. Glumci moraju dalje da rade, žive i umiru. Problem je u tome da je život napolju još gori nego unutra, pa sad vi birajte.
U Mađelijevoj predstavi „Garderober” igraju i Branka Petrić, Nikola Rakočević, Miloš Samolov i Marta Bogosavljević. Scenski govor oblikuje Ljiljana Mrkić Popović.
– Sentimentalno sam jako vezan za pozorište u Beogradu. Za JDP me vežu baš zanimljive predstave. Ovde se osećam: kod kuće. Negujem susrete sa glumcima, koji su postali moja familija – ponavljao je Mađeli.
Upravo sa Mikijem Manojlovićem i Vojom Brajovićem, majstor svog zanata, Paolo Mađeli sa svoje 23, 24 godine u Beogradu je i započeo rediteljsku karijeru. Od 70-ih godina prošlog veka radio je u Narodnom pozorištu u Beogradu, Ateljeu 212, Beogradskom dramskom pozorištu. Kao i JDP-u, gde je postavio „Trilogiju o letovanju” (1978), „Kralj Lir” (1979), „Don Žuan se vraća iz rata” (1980), „Per Gint” (1986), „Italijanska noć” (2004), „Na dnu” (2007). Prvi je reditelj koji je drame Biljane Srbljanović režirao u francuskom govornom području, postavio njeno delo „Supermarket” u Liježu, ali i „Barbela” u Zagrebu. Njegov rad vezuje se za Italiju, Nemačku, Austriju… Evo šta ga vezuje za Beograd da mu se stalno vraća:
– Vratiću se u daleku prošlost. Beogradu dugujem sve, jer bez njega ne bih bio to što jesam, ne bih pronašao svoj put u Evropi gde sam puno radio. Kao mladom umetniku Beograd mi je dao u ruke fantastičnu ekipu glumaca najpre u nacionalnom teatru, a zatim i u Ateljeu 212. Bio sam vrlo blizak prijatelj sa Mirom Trailović, Danilom Kišom, Jovanom Ćirilovim. Onda sam krenuo u avanturu sa BDP-om, u vreme kada je bio zapušteni depo, sa sjajnom ekipom mladih glumaca. Beograd mi je dao ono što mi sa moje 24 godine niko ne bi dao.
Paolo Mađeli prkosi vremenu. Rođen je u magičnoj Toskani. Studirao je režiju i slavistiku. U rodnom podneblju radio je kao asistent Giorgija Strehlera… Važi za nemirnog, prkosnog reditelja. U Beograd je najpre došao, na poziv Velimira Lukića, upravnika nacionalnog teatra. Našim sočnim izrazima, svojevremeno ga je kao mladog reditelja učila glumica Ljubinka Bobić… U Beogradu se i zaljubljivao. Jednom prilikom ovako nam je tim povodom pričao:
– Dobrila Stojnić je moja bivša supruga. Imao sam i druge beogradske ljubavi… Za mene je Ljubinka Bobić bila „lekcija”. Sećam se, svojevremeno sam prisustvovao izvesnom festivalu pozorišta sa Istoka, na kojem je gostovao Atelje 212 sa „Krmećim kasom” Aleksandra Popovića. Imao sam tada 19 godina i čast da upoznam Miru Trailović i Aleksandra Popovića. Dobio sam stipendiju i mogućnost da biram da idem gde hoću. Tražio sam Rumuniju, jer su imali, sećam se, fantastične predstave i reditelje. Za sve je bio šok kada sam tražio Bukurešt i Budimpeštu. Bio sam zapravo jako zainteresovan za tu tada potpuno nepoznatu kulturu gde je dominirao apsurd unutar tog pisma. Nisu Jonesko, niti Karađale slučajno Rumuni. E, Ljubinka Bobić je za mene bila suština tog apsurda. Igrala je Nušića kako, mislim, niko na svetu neće moći da igra. Bobićeva je igrala ne situaciju, već ludilo u toj situaciji na apstraktan, ali isto tako i konkretan način u isto vreme. Na žestok način. Ljubinka Bobić bila je fantastična, neponovljiva, a igrala je do smrti. U mojim sećanjima to je bio jedan od najvećih glumačkih susreta u mom životu.
Raspad Jugoslavije, slavni Mađeli, doživeo je kao ličnu tragediju. Specijalista je, kako kaže, u rastajanjima. Ne govorim o brakovima, ali želim da pričam o svojim životnim ljubavima. Nikada se nisam rastajao sa šamarima, jer smatram da se u rastajanjima može postići dogovor koji može da ostvari dublje prijateljstvo nego kada smo bili zajedno. To što se desilo je strašno, ne mogu se sa tim pomiriti.
– Pamtim rečenicu koju sam čuo baš u Beogradu, da su 15 godina nakon stradanja 60 miliona ljudi u Drugom svetskom ratu došli „Bitlsi” koji su stvarali neku drugu atmosferu. Odnosno, da su šest godina posle toga neprijatelji seli u Rimu i osnovali temelje za Evropsku zajednicu. Ovde je prošlo puno godina od poznatih događaja. Kada pogledate gde su naši „Bitlsi” na ovim prostorima, da ne govorimo o nekoj pop-kulturi. I gde je stvarno htenje: hajde da vidimo šta možemo zaista da uradimo zajedno, jer geografska karta se ne može makazama seći. Narodi su osuđeni da žive zajedno, a to je lepa stvar, kaže Mađeli i dodaje:
– Kada gledam na to, znam samo da kažem: molim, pola života mi je prošlo u polemikama, a život je neponovljiv. A nove generacije se, nažalost, odgajaju ne u ljubavi i razumevanju, nego u mržnji. Posao umetnika jeste da bude izvan politike, da bude protiv svakog oblika nasilja.
Izvor: Magazin Politika
