Одакле потичу балкански народи? Вјековима се ово питање водило између историчара, лингвиста и политике, а данас први пут добија одговор из ДНК молекула издвојених из костију старих двије хиљаде година. Двије велике међународне студије, објављене у часописима Cell (2023) и Nature (2025), реконструисале су генетску историју региона са прецизношћу какву ниједан ранији метод није могао понудити.
Двије велике међународне студије, објављене у часописима Cell (2023) и Nature (2025), реконструисале су генетску историју Балкана са прецизношћу какву ниједан ранији метод није могао понудити. УЦГСци Студио доноси преглед њихових налаза и значаја за разумијевање поријекла народа региона.
Три гроба у Виминацијуму
У Виминацијуму, једном од најважнијих градова римске провинције Горње Мезије, чији остаци леже крај Костолца у источној Србији, истраживачи су 2023. анализирали скелетне остатке тројице сахрањених у богато опремљеним гробовима римског периода. ДНК анализа показала је да су међу сахрањенима идентификовани појединци поријеклом из Субсахарске Африке; један је сахрањен са римском легионарском лампом крај главе. У другом гробу, саркофагу изузетне раскоши, налазили су се скелетни остаци мушкарца локалног поријекла и жене анатолијског поријекла, а поред њих је положено 151 златно зрно, сребрно огледало и пар златних наушница. Налази су дио анализе 146 древних генома из данашње Србије и Хрватске, коју су водили истраживачи са универзитета Pompeu Fabra у Барселони, Харварда и Western Ontario универзитета у Канади. Студија је показала да је Балкан током римске владавине био једно од демографски најразнороднијих мјеста у Европи, са великим генетским доприносом из Анадолије, људима афричког поријекла и досељеницима из далеких дијелова царства.
Како се древна ДНК анализира
Древна ДНК је генетски материјал сачуван у костима и зубима старим хиљадама година; минерални дио кости дјелује као микроскопски сеф који штити ДНК молекуле од распадања. Научници је издвајају тако што кост буше, прах хемијски обрађују, а фрагменте ДНК појачавају и читају савременим секвенцерима. Тако добијена ДНК, упоређује се са хиљадама других древних и модерних генома како би се установило поријекло и кретање популација.
Велики преокрет: словенске миграције
Друга, новија студија, објављена у часопису Nature 3. септембра 2025. под вођством Max Planck института у Лајпцигу, анализирала је геноме 555 древних појединаца из источне Њемачке, Пољске, Украјине и сјеверозападног Балкана. Установљено је да је у неким регијама између VI и VIII вијека генетски допринос источноевропских досељеника могао прелазити 80 одсто, што чини једну од највећих демографских промјена у европској историји. Прадомовину досељеника студија смјешта у подручје између ријека Дњестар и Дон, дакле у дијелове данашње Украјине и јужне Бјелорусије. Генетски подаци откривају и природу те сеобе: долазиле су читаве породице, а не ратници, што значи да није била ријеч о војном освајању, него о пресељавању заједница. Досељеници су, уз то, донијели и другачији начин организације заједнице — на појединим локалитетима у источној Њемачкој забиљежено је и до шест пута више блиских сродника на истом гробљу него у претходним периодима.
Словенска експанзија, међутим, није била искључиво миграција. У неким подручјима локално становништво прихватило је словенски језик и културу без потпуне генетске замјене. Сами аутори студије закључују да је источноевропско поријекло доминантна генетска компонента у свим данашњим словенско-говорним популацијама, али његов удио разликује се од регије до регије, одражавајући различите степене мијешања са затеченим становништвом.
И прије Словена: генетски трагови у Црној Гори
Аутори наводе да су, већ у периоду између 500. п.н.е. и 300. н.е., вјековима прије великих словенских миграција, пронашли „значајан број појединаца“ са источноевропским генетским профилом на локалитетима у Аустрији, Мађарској, Србији и Црној Гори. Кретање становништва из источне Европе ка Балкану није, дакле, почело у VI вијеку; словенске миграције биле су највећи талас, али не и први. Генетски сигнал донесен миграцијама VI и VII вијека задржао се, према студији, до IX и X вијека — периода када настају прве словенске државе и, са њима, глагољица као прво словенско писмо. Генетика тако по први пут потврђује оно што су историчари знали из византијских и франачких извора, а лингвисти из упоредне анализе словенских језика.
Ограничења и контекст
Генетски узорци са Балкана још су недовољно густи, посебно за Црну Гору и Босну и Херцеговину, за које систематска студија још није објављена. ДНК нам говори о поријеклу, али не и о језику, религији, култури или саморазумијевању оних који су је носили — те димензије идентитета припадају археологији, лингвистици и историји, не генетици. У појединим земљама древна ДНК постала је и оружје политичких пројеката који од науке траже потврду за закључке о „правом“ поријеклу једне или друге нације. Сами аутори одбијају такво читање. „Слика која се указује није слика подјеле“, рекао је Миодраг Грбић, један од водећих аутора студије из часописа Cell, „него дијељене историје.“
Шта то значи
Скелетни остаци из Виминацијума и 555 древних генома из Лајпцига мијењају оно што знамо о себи тако што показују да је само питање било погрешно постављено. Генетика не потврђује мит о чистом поријеклу; показује управо супротно — да је идентитет историјски процес сталног мијешања, промјене и континуитета.
Извори и линкови Cell (2023) — примарна студија: Балкан у римском периоду и раним словенским миграцијама
Nature (2025) — примарна студија: словенске миграције и генетски трагови
Саопштење уз Cell студију (Western Ontario / Pompeu Fabra, децембар 2023)
Саопштење уз Nature студију (Max Planck институт, септембар 2025)
Извор: УЦГ
