Piše: Isidora Sekulić
I
Bez sumnje, glavna vrednost Njegoševa Gorskog vijenca leži u poeziji i mislenosti toga dela. Veliki deo čari, međutim, dolazi i od jezika. Kakvog jezika? Ne samo jezgrovitog i slikovitog — ti kvaliteti zavise koliko od samog jezika, toliko od tvoračke moći onog koji se njim služi — nego jezika koji je narečje, jezika koji je izraz jednog posebnog života u opštem životu našega naroda, jezika koji je uzeo i elemente arhaične, i elemente crkvenih jezičkih oblika. Čudno deluje na čitaoca jezik Gorskog vijenca. Nešto kao jezik starine, mudrosti, istorijske tajanstvenosti — nekih daljina koje su naše, a koje ne znamo dovoljno; a ujedno kao jedinstven i nikada više nedostignut izraz za poeziju melanholije i pesimizma. Čitajući stihove Gorskog vijenca, čoveku je, s jedne strane, kao da čita predanje, svetu knjigu, a s druge strane kao da je to najbolja naša „pjesna sa suzama“. Obične istine zvuče u Njegoševu jeziku kao orakul, kao neprikosnovenost. Običan pesimistički uzdah je taman i težak kao oblak pun dažda. I sve to ne samo kad se izraz pročita u spevu, gde mu spev sam daje osobitu snagu, nego i kad se izvadi iz teksta, i čita ili kaže kao nezavisna izreka. Ne radi se tu samo o slici i poređenju, nego se radi o sakrivenom i bitnom: o životu pokrajine jedne, i plemena jednog, koji su, negde i nekada, rodili taj izraz, koji su iz svoje individualne duše imenovali stvar, osećaj ili situaciju. Jer, ne jauče se, i ne šali se, i ne ljubi se na isti način u Crnoj Gori i Šumadiji, u Bosni i u Vojvodini. U raznim krajevima se iz raznih muka, opservacija i slasti rađaju izrazi za neko konstatovanje. Posebna gorčina i patos se osećaju iz izraza: „Ne trebuje carstvo neljudima“. Jedan slog ako se izmeni, ima se nova modulacija izraza, stila, pa i značenja. Jezik je možda finiji od muzike. U muzici je pola tona najmanja razlika, u jeziku je dovoljan jedan akcenat da, recimo, indiferentnost promeni u setu.
Hteli bismo reći da u našim narečjima i lokalizmima, čak i arhaizmima, ima moći i lepote i snage. I hteli bismo reći da čovek za narečja i starinske obrte nije neosetljiv, sem ako ih naročito poriče. Narečja bi se morala bolje poznavati i voleti; ona bi morala mnogo davati onom jeziku koji je uspeo da postane književni jezik. Jer imaju šta dati. Na svome „narečju“ uspeo je vladika Rade da ispeva najbolji veliki spev koji imamo do danas. Narečje se pokazalo dostojno najviše književnosti. Ne samo kao adekvatan izraz za jedan lokalni istorijski događaj, nego kao zavidan izraz najsublimnijih poetskih misli i raspoloženja. Narodne pesme su narečje; Vuk Dojčević je narečje; Gorski vijenac je narečje. Dakle zlatne knjige naše poezije narečje su, i, što je glavno, narečje ostaju.
Iz pokrajinskih govora bi se moralo intensivno crpsti. Ne prostim uzimanjem reči i obrta, nego poniranjem u život tih narečja, koja su još živa, i živeće i biti ne jednom od naših pesnika maternji jezik, i, što je za poeziju možda još važnije, jezik zavičaja. Neka vlada jezik koji je uspeo da ovlada, ali neka se u nj lije iz svega onoga što bi, u drugom slučaju, bilo takođe dostojno da vlada. Mnogi naši pisci, čiji je jezik pokrajina, suviše, i navlaš ga zaboravljaju, ne bave se jezičkim problemima, čine nepravdu i svome i opštem književnom jeziku.
Šta je toskansko narečje, talijanski književni jezik? Nije to jedan dijalekt koji je iz političkih, praktičnih ili estetskih razloga potisnuo druge. To je jedno more u koje se najviše ulilo, i još uliva. Toskanski, to je i latinski, i provansalski, i raznovrsno talijanski. Nekada, u 13. i 14. veku talijanski su pesnici terali modu da pišu u ta tri jezika odjedared, svaki red pesme drukčiji. I Dante ima takvu poemu. To je bilo bizarno. Ali je dolazio iz dobrog instinkta. Uzimati sve svoje i srodno, slivati i bližiti, stvarati iz svega kroza šta je, sukcesivno, narodni genije prolazio. To je obogatilo talijanski jezik, to održava vezu između jezika kojim se piše, i onih kojima se pisalo. Moderni talijanski pesnici upotrebljuju reči i obrte kakvima se služio Dante, Kavalkanti, i drugi. I to nisu arhaizmi. To je, kažu oni, bogatstvo talijanskog jezika, i talijanskog genija. I tako i jeste. Jezik sam po sebi može da bude inspiracija, da on hrani duh, kao što duh hrani njega.
Naš književni jezik je prilično stao, jer ga odviše isključivo hrane oni koji se knjigama hrane, i jer je nemaran za ono što kriju pokrajinski govori i klasična naša literatura. Ko čita Gorski vijenac i Vuka Dojčevića? A Danteova Komedija je raskomadana i prikucana po zidovima kuća, crkava i mostova, i citira se svaki dan od jutra do mraka, i stari izrazi su svima poznati, i nisu stari. Bogata i divna naša narečja ostaju narečja, a književni jezik nam je štur. Kad dođe do prevođenja sa stranih jezika, onda je čoveku jeza od siromaštva. Pet šest raznih glagola prevode se svi jednim glagolom. Glagol osećati i imenica osećanje postali su već mučni. I ne samo oni. Tako je i kad se radi o običnim i najobičnijim konkretnostima. Đovani Paskoli, kad je pisao svoju divnu pesmu La picozza, birao je između hrpe naziva raznih dijalekata i uzeo onaj koji mu je po zvuku, po obliku, po poreklu, po istoriji onih koji su ga stvorili, najbolje priličio. Tako se može razumeti raskoš u jeziku Danuncija. Iz svih narečja se crpe, a kad je nešto zgodno uneseno u književni jezik, prestalo je biti narečje, prestalo je biti i arhaizam, pa ma kako arhaično bilo samo po sebi.
Čitajući Gorski vijenac, čovek se divi svemu, i zavidi jeziku pored svih zameraka koje mu se čine. Sad je možda najzgodnije vreme da se naš književni jezik otvori i raširi. Sad, kad su ujedinjene, i u kontaktu, sve pokrajine, sve istorije i prošlosti, sav folklor, sva jezička blaga.
(1925)
