Њемци се боје рата
14. маја, 2022.
Констракта: Шта год да се деси вечерас, већ смо много тога постигли
14. маја, 2022.
Прикажи све

Ирска – корак ближе уједињењу

Парада поводм стогодишњице васкршњег устанка, фото: СиБиСИ

Идентитет Северне Ирске се суштински изменио, како спорим демографским променама које су кулминирале резултатима ових избора, тако и екстремизмом протестаната пре и после брегзита

Чланови Шин Фејна прослављају побједу на изборима, (Фото: TIME)

Прошле године, на стоту годишњицу настанка Северне Ирске, Борис Џонсон је објавио твит следеће садржине: „Желим да нагласим да ћемо наставити да бранимо и учвршћујемо положај Северне Ирске унутар Уједињеног Краљевства“. Пошто у сваки његов позитиван исказ одмах треба убацити негацију, унионисти су ту изјаву могли протумачити као правовремено упозорење – да ће 101. годишњица Северне Ирске за унионисте бити Орвеллова соба 101, место на ком се суочавамо са најстрашнијим ноћним морама.

После прошлонедељних избора ноћна мора униониста добила је облик срдачне Мишел Онил, потпредседнице Шин Фејна и сада званично прве министарке северноирске извршне власти. Али панику у редовима униониста не изазива Мишел Онил већ историјски тренутак који она отеловљује: први пут је католичким националистима пошло за руком да у политичкој арени сустигну и претекну протестантске унионисте. Главни циљ њене партије је излазак из уније. На изборима су потукли Јохнсонове савезнике из Демократске унионистичке партије (ДУП) са 8 одсто разлике.

У обичним политичким заједницама успони и падови партија немају егзистенцијалне импликације. Али Северна Ирска није обична земља. Створена је само са једним циљем: да што већем броју протестаната омогући да остану у Уједињеном Краљевству, изван ирске државе у настајању. Граница је постављена тако да протестантима осигура трајну већину – што значи да католици заувек остају у мањини.

Подела власти

Али опкладе на трајност било чега у историји често се показују као погрешан избор. Унионистички политички монолит распао се 1972, када је премијер Едвард Хит суспендовао парламент у Стормонту. Од тада је прихваћено начело да ако је Северном Ирском уопште могуће управљати, онда се то може остварити једино поделом власти између националиста и униониста. Такав аранжман озваничен је потписивањем споразума у Белфасту 1998. године.

Графит у Северној Ирској, (Фото: Белфаст Телеграф)

Унионисти су се помирили са чињеницом да је време унилатералног вршења власти неповратно прошло. Тешило их је то што су и после давања једнаких права националистима остали први међу једнакима. У питању је игра речима. Споразумом је предвиђено да шеф водеће партије носи титулу „првог министра“, док шеф највеће опозиционе партије има титулу „заменика првог министра“, иако обе функције имају изједначен статус. Али језичке игре и симболи веома су важни у Северној Ирској, па је одредница „први“ без квалификатива била довољна утеха унионистима.

Сада су и то изгубили. На овим изборима догодиле су се две важне ствари. Прво – пошто симболи једнако снажно делују и на националисте – најаве да би Мишел Онил могла постати прва министарка подстакла је део католичких бирача да одустану од Социјалдемократске лабуристичке партије (СДЛП) и окрену се Шин Фејну. Друго – показало се да последице брегзита настављају да разједињују и поткопавају унионисте. Овај други фактор произвео је снажније ефекте. Број гласова које је освојио Шин Фејн није значајно порастао. Разлика је увећана губицима Демократске унионистичке партије.

Опадање униониста

На изборима за скупштину у мају 2016, само месец дана пре референдума о брегзиту, ДУП је освојила 29 одсто гласова. У четвртак су добили 21 одсто гласова. Подршка је опала упркос томе што је странка у рукама имала свој стари адут – дубоко усађени страх да ће у случају да их католици не подрже Шин Фејн однети победити и наставити кампању за референдум о уједињењу. (Док су унионисти у кампањи инсистирали на претњи референдума о уједињењу, Шин Фејн га је оставио у другом плану и фокусирао се на свакодневни живот.) Северна Ирска има дугу традицију излажења на биралишта запушеног носа и гласања за „наше“, не зато што су они добри већ да не би победили они други.

Ирски унионисти на протесту, (Фото: Foreign Policy)

Зашто је тај инстинкт овог пута заказао? Зато што бреxит револуција наставља да једе своју децу. ДУП је поред Укипа била једина велика партија у Уједињеном Краљевству која се с ентузијазмом и без резерве залагала за тврди брегзит. Усмеравала је новац у кампању за излазак из ЕУ. Глас у Вестминстеру искористили су да склоне Терезу Меј и доведу Бориса Џонсона на место премијера. Такође, с обзиром на њихову трезвењачку репутацију, необично је да су их испарења брегзита толико опила да су поверовали Џонсону када је на питање када ће се граница померити у Ирско море одговорио: „Само преко мене мртвог“.

Због тога лидери ДУП-а после ових избора изгледају прилично глупо – што поборницима брегзита никада није било тешко. Такав развој догађаја утицао је на две веома различите групе гласача. Једни су тврдокорни унионисти који ДУП криве за допринос усвајању Протокола о Северној Ирској, додуше без зле намере, којим је овај регион смештен унутар јединственог ЕУ тржишта, док се Велика Британија све више удаљава од њега. То су гласачи који су у великом броју подржали Глас традиционалних униониста (ТУВ). Другу групу отуђених гласача чине умерени протестанти који нису ни желели излазак из ЕУ. Они су се определили за Алијансу, партију која тражи останак у ЕУ и није конфесионално опредељена.

Два важна питања

Изборни резултати су отворили два важна питања – то су будућност Протокола и могућност уједињења две Ирске. На прво питање добили смо одговор на изборима. Најкраће речено, када Џонсон користи Протокол о Северној Ирској као изговор за распиривање сукоба са ЕУ, тврдећи да заступа вољу народа Северне Ирске, јасно је да лаже. Странке које се противе Протоколу – ДУП, Алстерски унионисти и ТУВ – освојиле су 40 одсто гласова. Оне које га подржавају – Шин Фејн, СДЛП, Алијанса и две мање партије – освојиле су 55 одсто гласова. Ако торијевци покушају да остваре претњу коју је недавно изрекао Доминик Раб, најављујући да ће његова странка предузети „све што је потребно“ за унилатералну измену Протокола, што би довело до трговинског рата са ЕУ, то неће бити учињено да би се остварила воља северноирских гласача, већ да би се спасао Борис Џонсон.

Борис Џонсон у предизборној кампањи 2019. године позира са чекићем и паролом „Завршимо Брегзит” (Фото: BEN STANSALL/AFP)

Што се тиче уједињена Ирске, само будала може веровати да је уједињење близу – а још већа будала да му после ових избора нисмо за корак ближе. То се неће догодити у догледној будућности, јер већина Ираца још ни не размишља о практичним аспектима таквог догађаја. Али идентитет Северне Ирске се суштински изменио, како спорим демографским променама које су кулминирале резултатима ових избора, тако и унионистичким екстремизмом пре и после брегзита.

Удруживање краткорочних и дугорочних историјских процеса производи осећај приближавања краја. Што пре морамо почети да разговарамо, отворено, добронамерно и без ограда, о томе како би нова будућност после Северне Ирске требало да изгледа, да би свако у њој могао да пронађе своје место.

Извор: Гардијан

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.