Није било тако давно када је ДПС сваког парламентарца из Црне Горе који би се одважио да на каквом међународном форуму критикује нашу унутрашњу тиранију и изругивање демократији проглашавао „издајником и шпијуном“! Сјећате ли се оног хорског пјевања и матрице: „Како вас није срамота да пред странцима налагујете на властиту државу од новца који за ваше плате издвајамо из буџета“! Е, сада смо у ситуацији да, ни мање ни више, него предсједник Црне Горе трчкара около и јавно оптужује Владу споствене државе да је „издајничка и марионетска“. Досљедност је потрајала само колико су имали апсолутна власт.
Људи који су некада протестовали против ДПС неслободе, па и они који су предвођени од стране НВО активиста и неполитичких група, тада су били „страни плаћеници“, пријетња унутрашњој стабилности и спољно-политичком угледу. Данас, међутим, најпримитивнија верзија протеста и „грађанског активизма“ покушава да се представи као оргинални патриотски покрет који чува државу.
ДПС је, под диригентском палицом свог погубљеног предсједника, постао једна радикална и екстремистичка организација која је, макар привид грађанске структуре умотан у сладуњаву социјалдемократију и љевичарство, замијенила за екстремно десничарску рику и цику без икакве стратегије и политичког плана – прогутао их је Комитски покрет.
Ђукановић вјерује да тако треба јер је тренутно у фази демонстрације силе и то по систему „дај шта даш“! Том „силом“ жели да припријети и заштити, прије свега и свих, себе.
Таква „војска бранитеља“ није скорије виђена. Управо јер је скупљена по систему „да нас је више“. Већ је очигледно да се тамо не сналази онај пристојни дио свијета који је заиста, оправдано или не, али срцем ушао у одбрану онога за шта вјерују да је угрожено. Доминантан је, међутим, арлаук, псовање којега није у том хорском облику било већ деценијама у Црној Гори, пријећење свима, свим и свачим, вербални сношај над неистомишљеницима, с посебним атаком на мајке. Просто, један примални крик пун „загорелости“ сваке врсте.
Страшно је, или урнебесно, што је све украшено заставама и националним дресовима, односно што Ђукановић, само примитивизмом артикулисани „покрет“ покушава да преобликује у визуелно прихватљиву грудву снијега која би можда могла постати лавина. Можда, али сумњам. Можда, али у подешавањима се трајно мора укинути тон.
Ђукановић је владао на посве другачији начин од данашње жалосне представе. Он је бивао оптимиста и обећавао свијетлу будућност и у мрачним временима која је сам посијао. Недодирљив, наизглед са сигурним планом, громопуцатељан и духовит.
Ово је сада грч, мучење властитих пратилаца, срозавање на балван револуцију, недостатак политичке маште, растјеривање пристојног свијета запаљеним гумама и узаврелим хормонима – тужакање свих и на свим адресама. Дјелује као потказивач најближих, као хонорарно ангажовани „обавјештајац“ какве ондашње, окуопационе власти.
Имамо среће.
Наша власт се, од чистоће побједе и историјског успјеха невјероватне слоге, с краја прошлогодишњег августа, срозала у блато у које је претходно потонуо Ђукановић.
Имамо среће. Пуштена је авет умјесто сталожене памети, па и наше понижавајуће свађе и похлепа не изазивају такву одбојност какву подстиче Ђукановићев повратак од стотину година уназад, у вријеме Божићног устанка.
Ђукановићево враћање историје на силу и једначење своје судбине са судбином нашег потоњег краља, све је јадније и неуспјелије.
Ако не вјерује да је тако, ако је и овај текст пристрасан и необјективан, треба да погледа само савезнике. Себе не види рационално, али савезнике може још увијек да види јасно. Тај букет политичке рустике и пластике никада неће замирисати.
Горан Даниловић
Фото: Фејсбук
