Prošle godine, na stotu godišnjicu nastanka Severne Irske, Boris Džonson je objavio tvit sledeće sadržine: „Želim da naglasim da ćemo nastaviti da branimo i učvršćujemo položaj Severne Irske unutar Ujedinjenog Kraljevstva“. Pošto u svaki njegov pozitivan iskaz odmah treba ubaciti negaciju, unionisti su tu izjavu mogli protumačiti kao pravovremeno upozorenje – da će 101. godišnjica Severne Irske za unioniste biti Orvellova soba 101, mesto na kom se suočavamo sa najstrašnijim noćnim morama.
Posle prošlonedeljnih izbora noćna mora unionista dobila je oblik srdačne Mišel Onil, potpredsednice Šin Fejna i sada zvanično prve ministarke severnoirske izvršne vlasti. Ali paniku u redovima unionista ne izaziva Mišel Onil već istorijski trenutak koji ona otelovljuje: prvi put je katoličkim nacionalistima pošlo za rukom da u političkoj areni sustignu i preteknu protestantske unioniste. Glavni cilj njene partije je izlazak iz unije. Na izborima su potukli Johnsonove saveznike iz Demokratske unionističke partije (DUP) sa 8 odsto razlike.
U običnim političkim zajednicama usponi i padovi partija nemaju egzistencijalne implikacije. Ali Severna Irska nije obična zemlja. Stvorena je samo sa jednim ciljem: da što većem broju protestanata omogući da ostanu u Ujedinjenom Kraljevstvu, izvan irske države u nastajanju. Granica je postavljena tako da protestantima osigura trajnu većinu – što znači da katolici zauvek ostaju u manjini.
Podela vlasti
Ali opklade na trajnost bilo čega u istoriji često se pokazuju kao pogrešan izbor. Unionistički politički monolit raspao se 1972, kada je premijer Edvard Hit suspendovao parlament u Stormontu. Od tada je prihvaćeno načelo da ako je Severnom Irskom uopšte moguće upravljati, onda se to može ostvariti jedino podelom vlasti između nacionalista i unionista. Takav aranžman ozvaničen je potpisivanjem sporazuma u Belfastu 1998. godine.
Unionisti su se pomirili sa činjenicom da je vreme unilateralnog vršenja vlasti nepovratno prošlo. Tešilo ih je to što su i posle davanja jednakih prava nacionalistima ostali prvi među jednakima. U pitanju je igra rečima. Sporazumom je predviđeno da šef vodeće partije nosi titulu „prvog ministra“, dok šef najveće opozicione partije ima titulu „zamenika prvog ministra“, iako obe funkcije imaju izjednačen status. Ali jezičke igre i simboli veoma su važni u Severnoj Irskoj, pa je odrednica „prvi“ bez kvalifikativa bila dovoljna uteha unionistima.
Sada su i to izgubili. Na ovim izborima dogodile su se dve važne stvari. Prvo – pošto simboli jednako snažno deluju i na nacionaliste – najave da bi Mišel Onil mogla postati prva ministarka podstakla je deo katoličkih birača da odustanu od Socijaldemokratske laburističke partije (SDLP) i okrenu se Šin Fejnu. Drugo – pokazalo se da posledice bregzita nastavljaju da razjedinjuju i potkopavaju unioniste. Ovaj drugi faktor proizveo je snažnije efekte. Broj glasova koje je osvojio Šin Fejn nije značajno porastao. Razlika je uvećana gubicima Demokratske unionističke partije.
Opadanje unionista
Na izborima za skupštinu u maju 2016, samo mesec dana pre referenduma o bregzitu, DUP je osvojila 29 odsto glasova. U četvrtak su dobili 21 odsto glasova. Podrška je opala uprkos tome što je stranka u rukama imala svoj stari adut – duboko usađeni strah da će u slučaju da ih katolici ne podrže Šin Fejn odneti pobediti i nastaviti kampanju za referendum o ujedinjenju. (Dok su unionisti u kampanji insistirali na pretnji referenduma o ujedinjenju, Šin Fejn ga je ostavio u drugom planu i fokusirao se na svakodnevni život.) Severna Irska ima dugu tradiciju izlaženja na birališta zapušenog nosa i glasanja za „naše“, ne zato što su oni dobri već da ne bi pobedili oni drugi.
Zašto je taj instinkt ovog puta zakazao? Zato što brexit revolucija nastavlja da jede svoju decu. DUP je pored Ukipa bila jedina velika partija u Ujedinjenom Kraljevstvu koja se s entuzijazmom i bez rezerve zalagala za tvrdi bregzit. Usmeravala je novac u kampanju za izlazak iz EU. Glas u Vestminsteru iskoristili su da sklone Terezu Mej i dovedu Borisa Džonsona na mesto premijera. Takođe, s obzirom na njihovu trezvenjačku reputaciju, neobično je da su ih isparenja bregzita toliko opila da su poverovali Džonsonu kada je na pitanje kada će se granica pomeriti u Irsko more odgovorio: „Samo preko mene mrtvog“.
Zbog toga lideri DUP-a posle ovih izbora izgledaju prilično glupo – što pobornicima bregzita nikada nije bilo teško. Takav razvoj događaja uticao je na dve veoma različite grupe glasača. Jedni su tvrdokorni unionisti koji DUP krive za doprinos usvajanju Protokola o Severnoj Irskoj, doduše bez zle namere, kojim je ovaj region smešten unutar jedinstvenog EU tržišta, dok se Velika Britanija sve više udaljava od njega. To su glasači koji su u velikom broju podržali Glas tradicionalnih unionista (TUV). Drugu grupu otuđenih glasača čine umereni protestanti koji nisu ni želeli izlazak iz EU. Oni su se opredelili za Alijansu, partiju koja traži ostanak u EU i nije konfesionalno opredeljena.
Dva važna pitanja
Izborni rezultati su otvorili dva važna pitanja – to su budućnost Protokola i mogućnost ujedinjenja dve Irske. Na prvo pitanje dobili smo odgovor na izborima. Najkraće rečeno, kada Džonson koristi Protokol o Severnoj Irskoj kao izgovor za raspirivanje sukoba sa EU, tvrdeći da zastupa volju naroda Severne Irske, jasno je da laže. Stranke koje se protive Protokolu – DUP, Alsterski unionisti i TUV – osvojile su 40 odsto glasova. One koje ga podržavaju – Šin Fejn, SDLP, Alijansa i dve manje partije – osvojile su 55 odsto glasova. Ako torijevci pokušaju da ostvare pretnju koju je nedavno izrekao Dominik Rab, najavljujući da će njegova stranka preduzeti „sve što je potrebno“ za unilateralnu izmenu Protokola, što bi dovelo do trgovinskog rata sa EU, to neće biti učinjeno da bi se ostvarila volja severnoirskih glasača, već da bi se spasao Boris Džonson.
Što se tiče ujedinjena Irske, samo budala može verovati da je ujedinjenje blizu – a još veća budala da mu posle ovih izbora nismo za korak bliže. To se neće dogoditi u doglednoj budućnosti, jer većina Iraca još ni ne razmišlja o praktičnim aspektima takvog događaja. Ali identitet Severne Irske se suštinski izmenio, kako sporim demografskim promenama koje su kulminirale rezultatima ovih izbora, tako i unionističkim ekstremizmom pre i posle bregzita.
Udruživanje kratkoročnih i dugoročnih istorijskih procesa proizvodi osećaj približavanja kraja. Što pre moramo početi da razgovaramo, otvoreno, dobronamerno i bez ograda, o tome kako bi nova budućnost posle Severne Irske trebalo da izgleda, da bi svako u njoj mogao da pronađe svoje mesto.
Izvor: Gardijan
