Ираклије се ретко помиње, мада је иначе добро познат љубитељима историје и на Западу и на Истоку као један од најзанимљивијих царева Источног римског царства

Биће да је византијски цар Ираклије (575-641) за Србе учинио више од свих других страних владара од доласка на Балкан у 7. веку до данас, будући да је овом словенском племену доделио статус федератија и дозволио му да се настани на територији царства. Но, за разлику од других личности, у нашој јавности и култури Ираклије се ретко помиње, мада је иначе добро познат љубитељима историје и на Западу и на Истоку као један од најзанимљивијих царева Источног Римског Царства, које данас популарно називамо Византија, по древном називу Бизант за Константинополис или Цариград.
Слика приказује импозантну фреску, димензија 4 x 7,5 метара, коју је у катедрали у тосканском граду Арецу насликао италијански сликар Пјеро дела Франческа 1452. године, пуних осам векова након Ираклија, како би овековечио његову победу над персијским владаром Хозројем ИИ. Ираклијев поход на Персију окончао је такозвани Последњи антички рат и омогућио Ираклију да ослободи Јерусалим, због чега је посебно слављен на Западу, као “први крсташ”.
Како између осталог пише византолог Волтер Кеги са Универзитета у Чикагу, аутор књиге “Herclius: emperor of Byzantium” и вероватно најбољи познавалац саме епохе и лика цара Ираклија, цар је био благонаклон према Србима, који су, уз Хрвате, међу последњима населили Балканско полуострво. Није познато зашто је Ираклије био посебно заинтересован за ово племе од толиких других широм Склавинија, како су Ромеји називали територије које су Словени почетком 7. века на силу заузели на Балкану. Срби, који су се уз цареву сагласност доселили и настанили прво у Тракију, а потом у данашњим областима, признавали су његову врховну власт и имали статус савезника – федератија.
Мада у ово доба немају своју писану историју, долазак Срба и Хрвата на Балкан је већ одавно и недвосмилено датован у време владавине цара Ираклија. О томе најпоузданије сведочи славни спис “О управљању царством”, који је у 10. веку написао цар Константин Порфирогенит. Овај тајни документ Порфирогенит је писао као упуство за владање својим наследницима, без дипломатских и стилских улепшавања, а како је дуго био скривен од јавности, историчари га сматрају аутентичним доказом. Спис се бави народима на територији царства, али и око њега, да би у 32. поглављу описао Србе, њихов стил живота, особине, обичаје и историју.
“Тамо су, дакле, ови Срби живели од почетка. Пошто су два брата наследила на власти свога оца у Србији, један од њих је узео половину народа и пребегао Ираклију, цару Ромеја (Византинаца), и тај исти цар Ираклије га је примио и за насељавање му је дао место у Солунској теми Сервију (Србица), која од тада носи тај назив”. Срби су боравили у близини Цариграда неко време, али су пожелели да се врате, што им је Ираклије такође дозволио, да би се на Дунаву предомислили и поново затражили од цара да остану на територији царства, да би и за то добили сагласност од Ираклија. Уз то, Порфирогенит истиче и да је Ираклије успешно покрстио Србе.

Уз историјску заоставштину, Ираклије је и као личност био драматична фигура. У његовом лику су се стекла најразличитија искуства – био је крупан и снажан, вешт у борби, али притом и изузетно начитан. Наводно је посматрао звезде, бавио се астрологијом и као и сваки образовани Ромеј, имао теолошких знања. Поуздано се зна да је уз грчки, латински говорио и јерменски. Родио се у Кападокији, управљао је Јерменијом на истоку, а његов је отац био византијских управитељ, егзарх Африке, тако да је младост провео у Картагини.
Добро је познавао Персију и разумевао начин на који ратују, па ће зато у историју и отићи као владар који је коначно поразио ово царство. Сва ова искуства разноликих култура учинила су да Ираклије буде у најмању руку необично вешт владар, на тренутке окрутан као што је био према завереницима 638. године, али и благонаклон, какав је очигледно био према Србима.
Са старошћу је постао конзервативан, али и даље промењиве ћуди. Са једне стране, предводио је походе хиљадама стадија, узбуђено дискутовао о теолошким проблемима, мирио Исток и Запад, надмудривао непријатеље. Међутим, тонуо је у меланхолију несвојствену владарима, а повремено је имао и нападе безразложног страха. Кеги сматра да је после битке код Јармука боловао од типичног посттрауматског синдома. Наиме, стигао је до Босфора, а онда је добио фобију од воде због чега раније неустрашиви цар (који је опловио Медитеран) није смео да уђе у престоницу. Вратио се у Цариград тек кад је за њега преко мора од чамаца направљен понтонски мост на који је набацана трава.
Имао је бројно потомство, али су двојица његових синова били цареви. Женио се два пута, у младости Евдокијом, а потом Мартином за коју је био изразито везан. Царица је пратила Ираклија на сваки поход и имала огроман утицај на његове послове и одлуке.
Ираклије је на престо у Цариграду иначе дошао 610. године рушењем са власти непопуларног Фоке – у доба кад Византија због словенске најезде губи бројне поседе на Балкану, док на Истоку, Персија осваја огромне територије, пада Јерусалим, плодни Египат и територије у Италији. Царство у то доба, као и много пута пре и после, раздире један од великих теолошких сукоба – борба између такозваних монофизита на истоку и православних халкедонаца око питања да ли је у Христовом телу само један дух. Ираклије ће двема странама понудити компромисно решење – монотелитизам, учење патријарха Сергија које је имало значајно политичку тежину у епохи, али је касније напуштено (због чега богослови касније Ираклија неће претерано величати).

Ираклије ће у годинама по освајању власти покушати да консолидује економске и војне снаге царства и притом ће извести темељну реформу коју је пре Фоке започео Маврикије увођењем егзархата. Како сматра родоначелник наше византологије Григорије Острогорски, управо Ираклије уводи такозвано тематско уређење Византије које је вековима било темељ војне и финансијске моћи Источног царства. Теме су војно цивилне области којима управљају стратези и у којима живе стратиоти, слободни сељаци који цару плаћају порез и дужни су да обезбеде војни силу за потребе царства.
Деценију након освајања власти, у серији импресивних војних експедиција, Ираклије побеђује Персију и не само да враћа претходно изгубљене области, него и доводи до краја персијске доминације на Истоку са којом су се Римљани борили вековима. Ираклије 630. године ослобађа Јерусалим и по легенди, открива Часни крст. Мада није лично присутан због похода на Истоку, у његово време, 626. године Цариград успева да одоли највећој опсади коју су Авари и Словени предузели, након чега аварска доминација Балканом опада, а овај народ ишчезава.
У Ираклијево доба, на југу, у Арабији се рађа Ислам и поједини истраживачи сматрају да је цар у индиректној преписци са самим Мухамедом, као и да су се два владара узајамно уважавала, због чега исламски извори о Ираклију говоре у суперлативима. “Још од времена Сципија и Ханибала, није се покушао ни један храбрији подухват од онога што је Хераклиј постигао за ослобађање царства”, наводи чак и славни британски историчар Рима, Едвард Гибон, иначе врло оштар критичар Византије, па тако и ране фазе Ираклијеве власти. Други, посебно модерни историчари сматрају Ираклија једним од највећих византијских царева, уз Константина и Јустинијана.
Ираклије је ромејски цар који је носио грчку титулу василеус, уместо дотадашње латинске император. Но, много значајније, у његово време, око 620. године у Византији се као званични језик укида латински и уводи грчки. Ово је централни догађај у историји европских језика – до тог доба у већем делу Европе говори се латински у најразличитијим локалним варијантама. Са доласком Словена који су као клин поделили Европу, њихови језици се устаљују у средишњем делу континента, на западу се развија латински у локалне језике, док се исток после Ираклија приклања грчком.
Слободан Бубњевић
Извор: Наука кроз приче
