Оклеветана пјесма

Пред зградом се окупила маса свијета. Људи су нестрпљиво чекали да се отворе врата и нагрну унутра. Необична ситуација за простор испред једног провинцијског, замрлог позоришта у старој грађевини музејског типа. Напољу премного свијета, у рукама премало карата брзо распродатих а на вратима тек неколико старијих портира одређених да контролишу улазак публике

Плоча Монтенегро 5 Београде мој-Цетиње, (Фото: Rate your music)

Пише: Ранко Рајковић 

Међутим у ваздуху је струјала нека благородна чежња за забавом која учини да се пријем посјетилаца у дворски театар обави колико толико у реду и миру. Чак и ми, тада још увијек физички нејаки и голобради гимназијалци, угурасмо се међу последњима у цетињско позориште „Зетски дом“.

Сала препуна. Партер и ложе припали су старијим Цетињанима и јаким градским мангупима. Ми освојисмо галерију на спрату гдје смо збијени, глава до главе, сличили густим засадима купуса по Бјелошким и Његушким њивама. Дрхтали смо од среће чекајући да концерт почне.

На сцени испод нас чувена музичка група Монтенегро 5. или по европски казано Монтенегро FIVE. Жамор. Овације. Аплаузи. Радујемо се доласку Цетињских музичара који се прославише у бијелом свијету заједно с именом наше државе и нашег града.

Почиње свирка. Монтенегро 5 изводи пјесму Манго Џери „In de summertime„, свирају Битлсе, свирају дивне џез мелодије, свирају соул, свирају све оно што се тада по свијету и Европи свирало.

Вођа групе шоумен Ђоко Краљевић изводи плесну кабаретску тачку. Са маском на лицу говори италијански и пјева италијанске канцоне, мислим Доменика Модуња, Клаудија Виле и других познатих пјевача које смо тих година гледали на RAI UNO и RAI DUE.

Негдје на средини концерта понесен атмосфером и духом родног Цетиња, колико сам добро запамтио, Ђоко Краљевић изговори отприлике ове ријечи:

„Желим да вам отпјевам пјесму посвећену нашем граду Цетињу. Инспирацију сам добио недавно, када се у Паризу сретох са Цетињанином Мињом Перишићем. Подсјетисмо се школских дана испред Манастира и око Владичине баште када смо као ђаци с књигама у рукама шетали и учили. Тамо у Паризу поред Сене испричасмо се о Цетињским јутрима и ђачким шетњама поред Манастира. Послије тога сусрета написах пјесму Цетиње, Цетиње”

Један женски глас са балкона узвикну „То ми је ујак“.

Потом крену музика. Ђоко Краљевић држећи високо и чврсто микрофон испред себе поче да пјева пјесму „Цетиње, Цетиње остаћеш увијек поносно“.

Ко хоће може активирањем доње интернет адресе да послуша наставак пјесме због које је наступ музичког састава Монтенегро 5 већ сјутрадан изазвао велику узбуну и политичку осуду у партијским круговима како у Цетињу тако и у Црној Гори.

Једна безазлена романтична пјесма о Цетињским ђацима који се сријећу широм свијета и сјећају својих предратних школских дана претворила се у прворазредни политички скандал, додуше прикривен.

Замислите да су се у то доба на Цетињу, посредством времеплова, зачуле ријечи Бајагине пјесме „Моји су другови бисери расути по цијелом свијету …и кад се љуби и кад се пуца.. и да смо живи и здрави још година сто.“ што би се догодило. Снашла би Цетиње и Црну Гору неупоредиво већа катастрофа због “другова расутих” и “још година сто”. Под хитно би већ сјутрадан засиједао савјет за националну безбједност као што је прије 50 и кусур година на Цетињу послије наступа Монтенегра 5 те вечери у позоришту „Зетски дом“ засиједао комитет осуђујући ријечи Ђокове пјесме о Цетињу.

Концерт и пјесма Ђока Краљевића „Цетиње, Цетиње остаћеш увијек поносно“ оцијењени су антидржавним наступом. Зашто? Зато што се у инспирацији за пјесму споменуо човјек који је одступио од отаџбине и обрео се без игдје ичега у туђем свијету. У том свијету такве невољнике називали су дисидентима, емигрантима, избјеглицама, прогнаницима, азилантима а код нас „четницима“.

Цетињски Манастир и Владичина башта око које су се предратни ђаци (било је међу њима и оних који нијесу никада ништа учили али су успјели да се крваво освете и ученицима и професорима знању посвећеним) шетали с књигама у рукама данас се у Црној Гори перманентно називају просторима „клерофашизма“. И за све оне сви оне које направе и најмањи отклон од једноумља, тоталитаризма и наше духовно интелектуалне празнине постоји назив. Они се углавном чашћавају епитетом “четници”.

Да ли је могуће да нас историја послије више од пола вијека понижава на тако бруталан и трагичан начин широм отварајући врата незнавенима, злурадима и недоученима дајући им простор и замахе за такву врсту наступа на јавној сцени.

Да ли је могуће да дух оног много модернијег Цетиња од прије 50 и кусур година са авангардном музиком из репертоара Монтенегра 5, са пјесмама Манго Ђери, Битлса, Леонарда Коена, Модуња, данашње политичко Цетиње назива „клерофашистичким“. Могуће је. Најгротексније од свега је то што се то сулудо етикетирање „клерофашизмом“ и “четништвом” покушава представити као проевропски пут Црне Горе.

Одвојите два и по минута и послушајте пјесму састава Монтенегро 5 „Цетиње, Цетиње остаћеш увек поносно“.

Ко се осјети повријеђен у било ком смислу нека пјесму пријави државном тужиоцу као клерофашистички наступ због спомињања Манастира, Владичине баште. Нека је назове прочетничком мелодијом због тужних судбина некадашњих Цетињских ђака који постадоше политички емигранати, а наши их данашњи политички активисти запјенушаним тоном и послије њиховог давног упокојења страствено етикетирају непријатељима и четницима. Повријеђена особа пријаву може да поднесе у име заштите државне самосталности, независности, националног идентитета и угледа Црне Горе и што је најважније у име очувања “славне” традиције пријављивања која је још увијек живо присутна у Црној Гори. Тужилаштво може да донесе одлуку да се текст који читате осуди и забрани, да се званично затражи брисање пјесме „Цетиње, Цетиње“ са Јутјуба, а да се портал на ком је текст објављен казни новчано.

Можда су вишестраначје, страсти националних историја, амблеми, симболи, грбови, заставе и остала знамења као приоритети данашњег времена на суров начин обесмислили ријечи пјесме „Цетиње, Цетиње остаћеш увијек поносно“. Можда наш понос пребрзо испари и мину, ко јутарња магла уз Ловћен планину. Мађутим да се неке од лијепих ствари које још увијек опстају на Цетињу не би угасиле саме од себе молим вас престаните са извикивањем парола о клерофашизму и четништву.

За сва своја оправдана незадовољства, нанијете неправде, разложне сумње, резигнације, огорчености пронађите друге изразе. Језик је богат, располаже са доста прикладнијих и функционалнијих ријечи. Можда те нове ријечи неће допринијети толеранцији али ће сасвим сигурно зауставити изобличавања племенитих људских осјећања попут пријатељстава, саосјећања, привржености вјери, успоменама и узајамним поштовањима која су красила минула Цетињска времена.

Пошто свако вријеме своје бреме носи није логично од данашњих генерација очекивати да разумију та наша прошла времена у којима су нас култура, умјетност, хумор, врцавост духа, дружељубље, потребе за учествовањем у модерном и жеђ за забавом зближавали са свијетом и били далеко, далеко напреднији од данашње политике, застава, грбова, химни, окупатора, браниоца.

Било би љековито да се у корист тих нормалних, споредних, животних музичких и умјетничких задовољстава смање национални покличи и декламације.

Чак је и према тој оклеветалној пјесми “Цетиње, Цетиње” оно доба било кудикамо њежније и разумније од данашњег времена којим господаре гњевна саопштења и бијесне оптужбе изазване врло често невјероватно глупим и смијешним поводима.

О свему треба размислити на искрен начин. Никакву нам корист не доносе паролашка шкрипања, цвиљења, заглушна бубњања, урлања, вриштања надахнута нотама „клерошашизма“, „четништва“ „усташтва“ “монтенегринства” „геноцида“, „рата“, „злочина“, “издајништава”, “патротизама”.
Нама су потребне сентименталне и носталгичне мелодије.

Зато дајте оклеветаној пјесми о Цетињу право да освјежи свој музички живот. Не трујте нове генерације ђака. Пружите им шансу да уче шетајући се као што су то радили њхови очеви, ђедови и прађедови испред Манастира и око Владичине баште, у тишини, без пријетњи “клерофашизмом” који тобоже станује у Цетињском манастиру.

Прихватите чињеницу да је у питању ипак само један лијепи, хармонични градски пејзаж препун успомена и једна безазлена пјесма о некадашњим ђацима ушушканим у његовом топлом загрљају.