Пише: Анамари Репић
На Балкану је најважније помирење Срба и Албанаца, сматра публициста и политички аналитичар из Приштине Шкељзен Малићи, те да је региону дијалог потребнији него икада, и то не само између политичких актера већ и на нивоу друштава
Више од двадесет и пет неуспешних покушаја формирања Скупштине Косова почиње да личи на неславни светски рекорд. Актуелни премијер у оставци Аљбин Курти очигледно нема већину, опозиција захтева промену кандидата за председавајућег парламента, али покрет Самоопредељење не одустаје. О каквој кризи је реч, политичкој, институционалној или процедуралној? На ово питање одговара Шкељзен Малићи, пажљиви хроничар политичке реалности Косова, Србије, Балкана.
„Реч је о комбинацији свих тих криза, али пре свега о политичком исцрпљивању. Неуспех да се Скупштина формира доводи до општег замора. Ипак сматрам да се кандидаткиња Самоопредељења Албуљена Хаџију за председницу Скупштине може изгласати, јер њена улога вођења седница није од кључног значаја, не одлучује сама, већ одлуке доноси председништво Скупштине“, каже Шкељзен Малићи за Нови магазине и објашњава: „Проблем је у њеном политичком имиџу, као министарка је била оштра и поларизујућа, па је опозиција не жели. Али то није суштина проблема. И када би Скупштина била конституисана, Курти би у року од две недеље морао да предложи састав нове владе. А то би, врло вероватно, била слаба влада, с обзиром да је подршка у односу на прошли пут сада пала за десет одсто.“
Има ли излаза?
Постоји могућност формирања стабилније, шире коалиције, али за то је потребан политички компромис. Курти, међутим, троши време покушавајући да приближи ванредне изборе локалним планираним за јесен. Рачуна да, чак и ако не оствари добар резултат на парламентарним изборима, то може да му помогне да се боље позиционира на локалним, јер је прошли пут освојио свега четири општине. Дакле, ово је више од техничког питања. У питању је недостатак политичке воље да се направи уступак, као што је уобичајено у демократским друштвима.
Курти је најављивао одлучну борбу против корупције, али последњих недеља све је више извештаја о аферама у редовима његове власти. Како то коментаришете?
Курти је својевремено правио физичке блокаде рада парламента управо због тема попут Заједнице српских општина (ЗСО), тврдећи да се залаже за принципијелност и борбу против корупције. Међутим, сада се суочава са сопственим аферама. Најновија је оптужба против актуелног министра пољопривреде у вези са скандалом приликом стављања у функцију фабрике за прераду животињског отпада. Поред тога, Курти је одбио да се одазове позиву тужилаштва да сведочи у истрази о државним резервама.
Постоји низ отворених афера које нису разјашњене. Све што је урађено јесте замена чланова управних одбора јавних предузећа, без иједног озбиљног случаја који је процесуиран до краја. Курти константно води рат против оних које назива олигарсима и против медија које сматра противницима. Најављивао је да ће открити низ кривичних дела претходне власти, али ниједан случај није до краја документован, све остаје на нивоу политичких оптужби и сумњи.
Ипак, без обзира на унутрашње политичке тензије обавезе из дијалога са Београдом остају, пре свега она која се односи на формирање Заједнице српских општина.
Курти би најрадије остао на власти, али без обавезе да спроведе ЗСО. Зато и одуговлачи, тактизира. С друге стране, ни опозиција не показује спремност да преузме одговорност, јер су претходне четири године провели у пасивном односу према тој теми, чекали су да Курти падне баш на питању ЗСО. А он, упркос свему, није пао.
Делује готово као да постоји неформална координација између Куртија и Вучића, да се створи криза, па контрамера, па нова напетост. Тиме се добија на времену, а свако пред својом јавношћу приказује да брани „националне интересе“. Вучић се представља као заштитник Срба, Курти као бранилац територијалног интегритета и „ослободилац“ севера. А све то по цену односа са стратешким партнерима, што Курти покушава да прикрије. Иако се одржавају заједничке војне вежбе, чињеница је да САД већ скоро две године практично бојкотују Куртија. Нема директне комуникације.
У међувремену, председница Косова лобира за други мандат, опозиционе партије делују слабије него што би желеле, посебно Демократски савез Косова. Демократска партија је имала нешто бољи приступ, кандидовали су Бедрија Хамзу, бившег министра без афера, озбиљног политичара са којим је могуће разговарати. Он јасно каже да је спреман да формира владу ако Курти не успе. А Курти? Он не само да игнорише опозицију, већ је и отворено вређа. Њихове гласаче подсећам назвао је „хајванима“, што значи „животиња“. Таква реторика не гради политички дијалог, већ додатно дестабилизује институционални поредак.
Како у оваквој ситуацији смирити тензије и стабилизовати север Косова, посебно када Срби тврде да се тамо не осећају безбедно?
Од почетка свог мандата, Курти је говорио да дијалог са Србијом није приоритет. Међутим, убрзо се испоставило да управо то јесте главно питање. Иако је редовно одлазио у Брисел, стиче се утисак да су и он и Вучић заправо одржавали кризу, увек би се појавила нека нова мера или контрапотез који би им користио за унутрашњу политичку слику. Курти је почео да примењује мере које су произашле из ранијих споразума из 2015, попут питања регистарских таблица и личних докумената. Највећа помоћ му је, парадоксално, стигла од одлуке Срба да напусте институције. Север је остао празан, без институционалне контроле, а тада су простор преузеле неформалне структуре попут групе око Радоичића. Уследиле су озбиљне тензије и конфронтације с КФОР-ом. Тада је постало јасно да КФОР мора да преузме контролу над севером, ако не и над читавим Косовом.
Косово формално има суверенитет, али фактички је он ограничен док су НАТО трупе једина стабилна извршна сила. Косовска полиција има само делимичну контролу, и то уз дозволу КФОР-а. Напад у Бањској додатно је погоршао ситуацију. А након тога простор за протест Срба готово да више не постоји. Ситуација је далеко од стабилне. Све се своди на крхку равнотежу.
Како такву ситуацију може да промени спровођење споразума и долазак новог специјалног изасланика ЕУ, ако знамо да је дијалог услов и Београду и Приштини на путу на европским интеграцијама?
Суштински, Бриселски и Охридски споразуми су само наставак и потврда онога што је већ договорено 2013. и 2015. године. Оно што недостаје јесте завршни корак, споразум који би прецизирао да ли ће доћи до узајамног признања или макар до де факто признања, којим Србија неће спречавати Косово у међународним интеграцијама. Споразуми постоје и њихова правна обавезујућа снага није доведена у питање, чак и ако нису формално потписани. ЕУ је тај дијалог подигла на ниво међународног правног оквира и на томе инсистира, ти споразуми се морају имплементирати. Могуће је да ће нови изасланик покушати да убрза процес. Још не знамо како ће то конкретно изгледати, али је јасно да расте фрустрација и у самој ЕУ. Немачка, на пример, све чешће заоштрава реторику према Србији и није искључено да ће покушати да врши притисак путем економских и инвестиционих канала. С друге стране, Косово је већ скоро две године под неформалним санкцијама. Курти је пропустио шансу да Косово постане члан Савета Европе, јер није доставио Уставном суду нацрт ЗСО, у складу са француско-немачким планом који је ЕУ у потпуности подржала.
На основу свега, колико верујете да ће доћи до нормализације односа између Србије и Косова, односно Срба и Албанаца?
Тирана и Београд могу да придонесу помирењу између Срба и Албанаца, јер ако се помире Срби и Албанци балканска криза се топи, нема више проблема. Када би дошло до стварног помирења између Срба и Албанаца, већина балканских проблема би се могла решити, укључујући и Босну и Херцеговину. Можда то данас звучи као утопија, али та два питања, посебно односи између Београда и Приштине, односи између Срба и Албанаца и даље су отворена и неопходно је суочити се с њима.
У протеклом периоду било је разних идеја, од размене до поделе територије. Данас, срећом, доминантан тренд иде ка слободи кретања, отварању граница и јачању регионалне сарадње. Видимо, на пример, све већи број српских туриста у Албанији, као и размене које раније нису биле замисливе. Међутим, политичка нестабилност и даље постоји, у Србији се људи свакодневно суочавају с протестима и репресијом, док у Албанији и даље постоје озбиљни изазови у области владавине права. Зато не могу са сигурношћу рећи када ћемо се вратити некој „нормалности“, или да ли ћемо се уопште вратити. Та нормалност се тиче целог региона. Помирење не може бити једнострана иницијатива, оно мора бити заједнички пројекат, подржан од свих страна.
Извор: Нови Магазин
