Пише: Туфик Софтић
Врло ме охрабрила брза реакција Општине Беране када су одмах након објављивања текста о томе како је неопходно покренути иницијативу за рестаурацију Ризван-бегове куле, првог урбанисте града и сорбонског ђака. У старту је исказана спремност да се успостави контакт са садашњим власницима тог објекта у пропадању и да потом Полимски музеј лагано уђе у ту причу и да се сачува тај ријетки траг оријенталне културе у Беранама. То ме убиједило да су остаци ретроградног размишљања много мањи и да су незнатни у односу на оне који овај сјеверни град виде као мултинационални и мултиконфесионални. То јест да је коментар на друшвеним мрежама некога анонимуса сакривеног иза врло “симпатичног” ника, “Ратомир Рурални”, како су Турци били окупатори и “од када се то чува оно сто су окупатори напустили”, само појединачни испади. Велики број православаца је у коментарима најпозитивније реаговао и изразио спремност да се укључи у акцију рестаурације, само да се покрене.
Онда ми падне на памет један познати професор са студија у Сарајеву који је, врло давно, још у социјалистичко вријеме, предавања из историје културе почињао ријечима и дубоким гласом – “драге колеге, сваку лијепу зграду коју видите у овом граду, направили су Аустроугари”. Аустроугари су били окупатори, али замислите да је неком пало на памет да послије Првог свјетског рата поруши или пусти да пропадне, рецимо, зграда Вијећнице, зграда позоришта, поште, ликовне академије и многе друге. Или да ишчупа трамвајске шине и уништи трамвај који су Аустроугари у Сарајеву направили прије него и у сједишту империје, у Бечу. Занимљива је и није без контекста прича о Вијећници и такозваној “Инат кући” у Сарајеву. Када су Аустроугари, наиме, кренули у изградњу ове знамените грађевине, када су јој одредили локацију, требало је порушити један број приватних кућа. Сви власници су пристали и били добро обештећени, само је један рекао да његова кућа нема цијену и да је неће рушити. Преговарали су Аустроугари са човјеком, нудили све и свашта, ништа није помагало, а као уређено царство, закон су морали поштовати.
Питали су га на крају, шта жели заузврат. Човјек је рекао да не жели паре, да не вриједе златници, само да му кућу пребаце са друге стране Миљацке, преко пута будуће Вијећнице. И Аустроугари су испоштовали његову молбу. Камен по камен, дио по дио, кућа је, потпуно идентична, никла на другој страни гдје се и данас налази. Од тада је позната у народу по називом “Инат кућа” у којој је сада неки од насљедника отворио ресторан гдје навраћају туристи да чују из прве руке ту невјероватну причу. Неко је срачунао да је само у новој ери вођено око двије и по хиљаде ратова. У сваком рату неко је био окупиран и неко окупатор. Али су и окупатори за вријеме док су боравили на неком простору знали неријетко да оставе значајне културне трагове. Мени је жао што у Беранама није сачувана католичка капела коју су Италијани за вријеме окупације направили у близини данашње зграде банке, преко пута Општине. Жао ми је што није сачуван хотел Миладиновића на мјесту данашњег Основног суда, или хотел Империјал на мјесту гдје је сада Хипотекарна банка, као и многа друга лијепа стара здања.
Срушени су ханови на дну главне улице, срушена је Чарши-џамија преко пута ханова, гдје је пролаз поред чувеног “Ђердана”. Уништен је Његошев трг, некадашњи Беглук, изградњом занатског центра. Могло је много тога да се сачува у знак сјећања на било кога ко је живио на овим просторима и оставио неки културни траг. Када би сви имали размишљања као “Ратомир Рурални”, осим његовог национа у који је заљубљен, не би било више ничега. Ни Тумбарица гдје су археолози открили шест културних слојева још од доба енеолита. Није никакав проблем да кренемо од и од амеба и да дођемо до данашњег времена.
Нема ништа спорно у томе да је неко ововремено већински. Али постоје и мањински, као што постоје и многи културни трагови неких других који су Полимље звали својим и раније били већински. Хелени и Римљани, рецимо. И зато ме радује могућност да Ризван-бегова кула можда може бити сачувана, као што ме увијек растужи када прођем улицом у којој сам порастао и данас живим, и гледам како се препушта пропадању кула Томовића и њеног последњег власника, знаменитог црногорског филозофа Слободана Томовића. Већинско Беране сваким даном показује да није “Ратомир Рурални”. И мора остати мултиконфесионални и мултикултуралну град. Што више трагова и што више споменика разних култура, тиме је веће богатство сваке средине, у сваком погледу. Неко то зна одувијек, неком ће требати времена да то схвати, а неко можда неће схватити никада и остаће заробљеник сужене свијести.
Извор: РТЦГ
