Премијери је присуствовао писац овог чувеног комада Душан Ковачевић који није крио задовољство начином на који је овај текст, који је настао прије тачно 50 година, прочитан и приказан у овој позоришној верзији
У оквиру 37. фестивала Град театар синоћ је на сцени између цркава премијерно изведена представа “Радован III” Душана Ковачевића у режији Вита Тауфера. Представа настаје на педесету годишњицу писања текста и копродукција је ЈУ Град театар и Народног позоришта Сомбор чија сарадња траје већ тридесет година на обострано задовољство, како запослених обије установе, тако и публике.
Како је у каталогу за представу истакла Милена Лубарда Маројевић, директорица ЈУ Град театар, публика је увијек посебно вољела сомборске представе.
“Има ту неке комплементарности и сродности духа, која је увијек била очигледна и публици и људима на и око сцене. Јако сам срећна што у Сомборском позоришту и даље постоји та енергија и што се осјећа та сродност, коу чувају они који све ово памте и коју изнова успостављају нове генерације док трагају за новим изразом.То трагање за новим а универзалним, за свјежим читањем познате комедије, жељи да заједно обрадујемо публику и отворимо неке нове умјетничке просторе, поново је повезала Сомбор и Будву. Представа “Радован III”, резултат је жеље да се једном свјежом авантуром настави дивна тродеценијска сарадња, и да то поново буде на радост свих”.
Премијери је присуствовао писац овог чувеног комада Душан Ковачевић који није крио задовољство начином на који је овај текст, који је настао прије тачно 50 година, прочитан и приказан у овој позоришној верзији.
У ријечи редитеља Вито Тауфер је нагласио: „Добре комедије су болне. Кроз лица комедије гледамо и доживљавамо сами себе, своје животне ситуације, своје страхове, своју судбину. Комичне фигуре, на пример, покушавају да буду нешто што нису. Или у другима гледају нешто што ови други нису. Оргон у ‘Тартифу’ види светог човека, а не свињу и тако даље… Могућност коју пружа позориште, да се са угодне дистанце смејемо властитим великим и малим глупостима и малим и великим глупанима, велика је и корисна ствар и за друштвено и за индивидуално здравље”.
Тауфер је, након играња представе, казао да су на њој радили неколико мјесеци те да су хтјели показати колико је текст актуелан и данас.
“Мислим да смо успјели направити то што смо хтјели. Када смо кренули са радом хтио сам показати колико је тај текст актуелан дан данас, можда и више него што је био када је написан прије тих 50 година. Ипак се приближавамо тој катаклизми и свеопштој апокалипси, све нам је ближе и ближе. Свака публика ми је изазовна и драга. Није ми била већа одговорност због тога што је Душан Ковачевић био у публици, али ћу га питати за утиске”, казао је Тауфер чија је ово друга режија за Град театар од 1989. године.
Глумац Нинослав Ђорђевић који тумачи насловни лик је имао тежак задатак с обзиром на то да је публика имала велика очекивања.
“Она представа са Зораном Радмиловићем у главној улози је ипак врло јако утиснута слика у свијести и културном обрасцу. Чак сам и ја као дијете знао Радованов текст напамет и било је потребно да и ја сам избацим из себе Зоранове мелодије, интонације, говорне радње и слично. Овај концепт представе се генерално разликује и ја од почетка нисам био оптерећен очекивањима. То ме у том тренутку није занимало већ ме занимало хоћемо ли направити представу која има неку вриједност независно од текста. За мене је комад изненађујуће био без икаквих анахронизама. У Витовој перцепцији он добија једну веома злослутну ноту јер та средина у којој живи Радован и чији је он протагониста јесте средина физичког и вербалног насиља које рађа даље насиље и несрећу. На крају крајева, што би рекао Душко у поднаслову, самоиздаја. Самоиздаја себе као људског бића, оца и мужа. Генерално као човјека”, истакао је Ђорђевић.
“Од кад сам у позоришту први пут сам се сусрела са нашим највећим савременим писцем. Култни комад, нема шта да се прича. Ово је потпуно другачије виђење, читање и концепт од оног од прије 50 година. Што се тиче конкретно мог лика, Руменка је увијек била у запећку. У овом концепту она је некако равноправни партнер Радовану, једнако тако грамзива, јака и жељна успјеха. Чини ми се да смо извукли максимум од те улоге и ја сам лично врло задовољна. Много година уназад долазим у Будву и јако сам емотивно везана за Град театар, сигурно 30 година. Овај фестивал се много мијењао и растао за све ове године, али се одржава. Нису лака времена и ја памтим неке копродукције и продукције фестивалске, Сомборско позориште је гостовало много пута. Публика се мијења и ми се мијењамо, није лако играти овђе. Не само зато што је ријеч о амбијенталном игрању и што је на отвореном, већ и публика тражи много”, казала је Кескеновић.
Будванину Лазару Николићу ово је било прво играње на фестивалу Град театар.
“Имао сам велику жељу када сам уписао Факултет драмских умјетности да некада заиграм овђе. Као дијете сам пратио Град театар и био на многим представама, увијек ми је то био неки доживљај и ево, испунила ми се жеља. Публика јесте била мало навијачки настројена с обзиром да је ово мој град, али је била и већа одговорност. Мислим да су људи препознали квалитет и да нису лаки што се тиче критике па очекујем и неке коментаре који ми можда неће бити пријатни.”
Драматургију представе потписује Весна Радовановић, за сценографију је задужен Лазар Бодрожа, костимографију Биљана Гргур. Оригиналну музику за представу компоновали су браћа Роберт Пешут Мањифико и Александар Пешут Схатз. Лектор је др Дејан Средојевић. Инспицијент је Зоран Вучковић, а суфлер Нинослав Вранић.
У представи играју: Нинослав Ђорђевић (Радован III), Биљана Кескеновић (Руменка), Марија Маша Лабудовић (Георгина), Даница Грубачки (Катица), Срђан Алексић (Станислав), Немања Бакић (Јеленче), Лазар Николић (Келнер), Павле Поповић (Василије) и Дејан Плетикосић, Владимир Броћиловић, Игор Пекановић, Дејан Вуковић, Андреј Тодоровић (Вилотићи).
Представа је на програмском репертоару 16., 17. и 18. августа.
Вук Лајовић
Извор: Вијести
