Разговарао: Крис Хеџис
Превод: Журнал
„Ово су нивои лудила који су дио пропадања, како сумњам, свих империја кад саме себе почну да прождиру,” каже професор Ричард Волф о тренутној ситуацији у Америци на почетку другог мандата Доналда Трампа.
Волф се придружује водитељу Крису Хеџису у овој епизоди емисије The Chris Hedges Report како би разговарали о историји и логици иза Трампових одлука и како се оне уклапају у процес опадања америчке империје.
Од царина до дерегулације, Волф тврди да је све то хаотично, нескладно и непредвидиво, што су опипљиви знакови америчког распада. „Не можете људима рећи шта ће царина да донесе. Разлог је што царина покреће читав низ реакција. Те реакције не можете унапријед знати. Људи и владе ће сигурно одреаговати, али како – то је као да унапријед знате потез у шаху: можете имати неке вјероватноће, али никада не знате тачно,” каже Волф Хеџису.
Волф објашњава како је историјско економско страдање довело до заштита и регулатива које Трамп сада растаче.
Кина и ширење БРИКС блока такође представљају растући изазов америчкој глобалној хегемонији — стратешку промјену која је снажно утицала на политику Трампове администрације и одражава данашње јединствене геополитичке напетости. Волф каже: „Сједињене Државе су данас другачије него што су биле посљедњих сто година, јер сад заиста имамо економског такмаца.”
Крис Хеџис: Завршне фазе капитализма, писао је Карл Маркс, биће обиљежене појавама које су нам веома познате. Кад систем више не буде у стању да се шири и остварује профит као раније, почеће да прождире сопствене темеље. У име штедње и ефикасности државе, почеће да се окреће против радничке класе и сиромашних, гурајући их све дубље у дугове и сиромаштво, истовремено умањујући способност државе да служи потребама обичних грађана.
Као што већ и јесте, све више ће премјештати радна мјеста — како у производњи, тако и у стручним секторима — у земље са јефтином радном снагом. Индустрије ће механизовати своје погоне. То ће покренути економски напад не само на радничку класу, него и на средњу класу — стуб капиталистичког система — а све ће то у почетку бити прикривено наметањем масовних личних дугова у вријеме кад приходи опадају или остају исти.
Политика у касним фазама капитализма постаће подређена економији, што ће довести до политичких странака лишених стварног садржаја, потпуно покорених захтјевима корпорација и олигарха. Али, како је Маркс упозоравао, постоји граница за економију која се заснива на скелету сталног ширења дуга. Долази тренутак, упозоравао је Маркс, кад више неће бити нових тржишта, ни нових група људи које би могле преузети додатне дугове. Капитализам ће се тада окренути против такозваног слободног тржишта, заједно са вриједностима и традицијама за које тврди да их брани.
У својој завршној етапи, капитализам ће почети да пљачка управо оне системе и темеље који су му омогућили да се развије. У тренутку кад наноси све више страдања, прибјегнуће грубљим облицима репресије. У очајничком посљедњем чину, покушаће да сачува профит пљачком и разарањем државних институција — поступањем које потпуно противрјечи његовим наводним вриједностима. Касна фаза капитализма, како је Маркс прозрео, уопште више и није капитализам. Корпорације гутају државне трошкове — суштински новац пореских обвезника — као свиње које се ваљају у кориту. А онда систем пукне.
Са мном данас, да разговарамо о касном капитализму и његовим посљедицама по нас и по цијели свијет, јесте професор Ричард Волф. Професор Волф је почасни професор економије на Универзитету Масачусетс у Амхерсту и гостујући професор на постдипломским студијама међународних односа „Њу скул“-а. Предавао је економију и на Јејлу, Градском универзитету Њујорка, Универзитету Јуте и Универзитету у Паризу.
Хајде да проговоримо о тој позној фази капитализма, о шупљем оклопу државних институција, о „ОДЕФ“-у — Одјељењу за државну ефикасност — и о томе како ће капиталисти, бар у кратком року, добро зарадити, али шта ће све то значити за остатак свијета, за све нас.
Ричард Д. Волф: Па, мислим да је твоје уводно излагање, Крисе, као и обично, изванредно свеобухватно. Често ме задиви колико тога већ обухватиш, па се питам шта бих ја још могао додати у смислу конкретности и детаља. Нећу одступити од онога што си рекао — мислим да си то врло, врло прецизно ухватио. Али дозволи ми да додатно нагласим неке тачке.
Дијелом онога чему свједочимо у Трамповој администрацији, а по мом мишљењу то је суштински важно, јесте рат против радничке класе — не само унутар земље, него и у иностранству. Оно што се догађа — хајде да почнем с друге стране — оно што се догађа у Европи, заиста је фасцинантно.
Након Другог свјетског рата, постигнут је договор према којем ће Сједињене Државе поразити новог непријатеља — Совјетски Савез, који је само неколико мјесеци раније био велики савезник, да би преко ноћи постао велики непријатељ. То показује једну врсту флексибилности која је истовремено запањујућа, али и импресивна, кад је ријеч о прилагођавању властитим интересима и преслагању фигура на табли на којој се игра.
Тај договор је гласио сљедеће:
Ми, Сједињене Државе, имамо два велика проблема у овом тренутку. Први је — „New Deal“. Огромна количина новца је узета, путем пореза или задужења, од богатих корпорација и имућних појединаца, како би се финансирала изузетна палета јавних услуга: осигурање за незапослене, минимална плата, систем социјалног осигурања, запошљавање кроз државне програме. Све то требало је демонтирати.
Као што ти врло добро знаш, посљедњих педесет година је, у суштини, прича о демонтажи тог „New Deal“-а. Али та демонтажа није могла да прође без разбијања социјалиста и комуниста који су тај „New Deal“ и изнедрили, у савезу, макар привременом, са Демократском странком. Све то је морало бити укинуто — и јесте укинуто. Други велики страх с краја рата био је да бисмо могли поново упасти у депресију.
Сјетимо се — једино нас је рат заиста извео из оног страшног капиталистичког колапса, најгорег у историји, који је трајао од 1929. до 1940–41. године. И тек када смо преостале милионе људи — поједностављујем сада — једне обукли у униформе, а друге запослили да те униформе праве, успјели смо… И онда се јављао велики страх, и то сасвим оправдан, шта ће се догодити послије рата, 1945. године?
Поред тога, социјалисти и комунисти били су и главни борци у антифашистичком отпору. Зато су били популарни, били су јаки. [Бивши француски предсједник Шарл] де Гол у својој првој влади након ’45. године морао је да има људе из Комунистичке партије у влади. У Италији, друга најјача странка у првих двадесет година након рата била је управо Италијанска комунистичка партија. И могао бих наставити у том духу. А сви су имали Совјетски Савез — буквално — неколико сати возом од себе. Тако да су њихове капиталистичке класе биле још више у паници због онога што се догађало.
А онда је ту био и савез са Совјетима — све је то било превише. Зато су Сједињене Државе направиле нагодбу. Ми ћемо ријешити свој економски проблем тако што ћемо „кејнзијанизам“ подићи на стероиде. Шта ће држава радити? Спашавати нас од „совјетске пријетње“, градити војно-индустријски комплекс и рећи Европљанима: „Ми ћемо се побринути за све.“
„Ми ћемо вам обезбиједити одбрамбени кишобран, ми ћемо вам дати сву подршку, а све што ви треба да радите јесте да се побринете да домаће социјалисте и комунисте сломите, и да будете чврст бедем против Совјетског Савеза. А у ту сврху, ево шта ћемо урадити: не морате финансирати своју одбрану. Ми то покривамо кроз наш домаћи кејнзијански модел, односно кроз војни кејнзијанизам.“
И тај новац који бисте иначе потрошили на војску, сад ћете усмјерити на социјалне услуге — које ће вам омогућити да парирате ономе што Совјети већ нуде свом народу, а нудили су и прије тога, већ дуже вријеме.
Тако ћете се такмичити с њима на том пољу, а ми ћемо, са своје стране, искористити Национални фонд за демократију, ЦИА-у и све остале институције да осигурамо да „прави“ политичари — они који су спремни да прихвате ту нагодбу — сједе на врху власти у Француској, Њемачкој, Британији… и сви знамо како је текла прича о новцу и његовом „таласању“. То је био циљ.
То је био начин да уништимо социјалисте и комунисте изнутра, а ако можемо, и оне споља, и све то под изговором масивне потрошње државног новца. Али проблем је у томе што је све то — да се надовежем на твоју поенту — финансирано дугом. Сједињене Државе не воле да воде ратове новцем из пореза. Оне више воле да их воде новцем позајмљеним, јер ако опорезујеш народ ради рата, отпор том рату ће бити много већи и јавити се много раније. Дакле, то не можеш. Мораш се задужити.
Ево ироније — Европљани су, неко вријеме, били главни кредитори Сједињеним Државама, како би оне могле финансирати тај „кејнзијанизам“ који је штитио Европу од потребе да троши сопствени новац на одбрану. Ироније те цијеле конструкције су, заправо, фасцинантна прича која никада није до краја записана. А оно што данас гледамо јесте крах тог договора. То је историјски веома важно, и знам да и ти, Крисе, пратимо ту историју — нешто што нам је заједничко и што, по мом мишљењу, чини дио нашег утицаја.
Цијела прича слаже се као мозаику — положај у којем смо се нашли након Другог свјетског рата омогућио нам је да, захваљујући масивној државној потрошњи унутар земље, добијемо нови „закуп живота“. Али проблем је што је велики дио тога финансиран дугом. И што је још већи проблем — све се то радило без стварног разумијевања колико је тај историјски тренутак био посебан. Сједињене Државе, наиме, нису имале ниједног конкурента по изласку из Другог свјетског рата.
Британија, Француска, Њемачка, Италија, Јапан, Русија — све су биле у рушевинама. Ми смо из рата изашли као апсолутни господар брда. Наша економија је била у бољем стању по завршетку рата него на његовом почетку, што нико други није могао да каже. И тај резултат је био један веома необичан, јединствен, историјски тренутак који једноставно није могао трајати вјечно. Мислим да ће историчари, кад се једном осврну уназад, бити прилично импресионирани што је трајао толико дуго.
Али, у сваком случају, тај тренутак је сада прошао. Више не иде. Сједињене Државе су изгубиле рат у Вијетнаму. Изгубиле су га у Ираку. Губе га у Украјини. Погледајмо ствари реално. А све те земље — Вијетнам, Ирак, Украјина — спадају међу најсиромашније на свијету, а САД губе ратове.
А Европљани… па, једним дијелом их човјек и мора сажалити. Потпуно су ирелевантни. Постали су буквално супротност ономе што су били прије три или четири вијека — некадашње средиште свемира, врхунац културе, господари колонија и свега осталог. Све је то нестало. Европа је постала фуснота. Живи у свијету фантазије у којем, пошто нису у стању да зауставе Русе ни уз помоћ САД, некако заиста вјерују да ће то моћи учинити без САД.
И за крај, морам рећи — посебно ме погађа та сулуда кампања напада на савезне службенике под изговором „ефикасности“. То је толико апсурдно да човјек мора дубоко удахнути, јер оно што се ту дешава је, напросто, неописиво.
Имамо два и по милиона цивилних службеника на савезном нивоу, у поређењу с пет милиона запослених у државним администрацијама и чак петнаест милиона на локалном нивоу. Ако ти је заиста стало до „ефикасности“ — шта год тачно то значило — логична мета би била државна или локална администрација. Али њима до тих нивоа власти не допиру руке, па се онда обрушавају на федерални ниво.
То није одлука заснована на некој стварној ефикасности. То је одлука — гдје можемо приредити јавни спектакл. И управо то раде — праве представу за публику. Али та представа разара животе тих људи. Руши све оно што су ти органи власти, често с муком, успјели да изграде. Устрашује и одвраћа нове људе који улазе на тржиште рада — а више је оних који долазе него оних који одлазе из федералне службе.
И онда сви ти млади људи завршавају у приватном сектору, гдје својом бројношћу оборе цијену рада, тј. плате. Истовремено, власт нема никакву контролу над инфлацијом, а радничка класа се све више и више дроби и гази — као да том процесу нема краја. То су очајнички потези једне умируће империје. Искрено, не постоји ниједан други оквир у коме би све ово имало икаквог смисла.
Крис Хеџис: Па зар они, у суштини, не покушавају да униште државне агенције попут Поштанске службе, рецимо, или образовање, како би све то приватизовали? На крају, ту је профит.
Ричард Д. Волф: Они живе у једном посебном свијету. Погледај, и сам сам цијели живот професор економије. Одрастао сам у том оквиру, морао сам све то да учим, и често сам то предавао другима. Они живе у оквиру економске теорије — њихове теорије — која каже, и ово ћу рећи грубо и готово као неку врсту негативног „вјерског“ догмата:
Они живе у свијету у коме је све што приватни сектор ради — ефикасно. Ефикасније од било ког другог начина да се посао обави. И све што можеш да урадиш да смањиш економску улогу државе, премјештајући те функције на приватни сектор, биће по њима — корак ка већој ефикасности од које ћемо сви наводно имати користи.
И они у то заиста вјерују. То је као да слушаш власника плантаже у Луизијани 1832. како ти објашњава зашто је однос „господар-роб“ најбољи могући аранжман за човјечанство да постигне оно што треба да произведе. То је, по њима, толико очигледно да чак и не тражи објашњење. Да, то је тај „менталитет малог бизниса“.
Ја то могу. И радим то сјајно. Само кад не би било тих државних правила и прописа. Само кад би нестали сви ти „лоши људи“ што се мијешају у слободно тржиште — које је, узгред, наш модерни религијски идол — е, онда би све било како треба. Они заиста, у оној мјери у којој се уопште воде неком теоријском свијешћу, функционишу по поједностављеној верзији те једнако поједностављене мантре, коју и ти и ја добро знамо. Ишао сам у најпрестижније школе које ова земља има — и то је оно што су нас учили.
Крис Хеџис: Али они тако минирају саме темеље на којима капиталистички систем почива. Инфраструктура се урушава. Не образујеш своје становништво. Види се шта се догодило с приватизованим јавним услугама, као поштанска служба у Енглеској — тотални хаос. Не ради. Не функционише. Па зар, полазећи од тог приступа, они — можда и несвјесно — заправо не уништавају управо оне структуре које чине дугорочно акумулирање богатства могућим?
Ричард Д. Волф: Ево како ја то видим. Они већ вјековима вјерују у ту идеологију да је приватни сектор по природи ефикаснији… То траје већ двјеста година, ако не и дуже. Има разна имена: либерализам, неолиберализам, „laissez-faire“ — пуно термина за исту основну идеју. Али увијек су, бар донекле, били кориговани од стране оних практичних људи и жена који би им рекли: „Сачекај мало, можда је тако, али ако овај проблем не ријешимо одмах, а једина институција која то може урадити је држава, упашћемо у озбиљан проблем.“
Знаш, кад нас неко нападне, ми се обраћамо држави да води војску, јер приватни сектор баш и није… И онда направе заокрет. Ураде оно што је Рузвелт урадио тридесетих — интервенишу на тржишту рада. Уведе се минимална плата. И кажу: „Није нас брига шта кажу тржишне снаге, испод тога не може.“ А хоћу да подсјетим људе — чак су и конзервативци имали такве тренутке.
Кад је инфлација измакла контроли 1971, [Ричард] Никсон је 15. августа изашао на радио и телевизију и рекао: „Замрзавам све плате и цијене у Сједињеним Државама. Од сутра ујутру, ако подигнете цијену, господине бизнисмене, доћи ћемо, ухапсити вас и послати у затвор.“ Вау. То је било признање. Али, ако постоји простор за такву врсту реакције — оно што данас имамо јесте становништво које је, све до самог врха, све више увјерено да тог простора више нема.
Не можеш приуштити очигледно рјешење — државну интервенцију. Мораш нешто да урадиш. А једино што им пада на памет, имајући у виду уску и ограничену едукацију, јесте — фантазија. Они ће, по њима, „спасити Америку“ тако што ће се вратити уназад. Али уназад куда? Вратити се чему? Управо ономе што нас је и довело довде? То је чисто лудило. Они буквално живе у фантазији.
Претпостављам да су и у другим империјама, у вријеме пропадања, људи почели да се окрећу својим боговима, фетишима, заблудама — јер више нису имали ништа конкретно што би радило у пракси.
Ми смо се задужили до грла — национални дуг од 35 билиона долара. То је далеко изнад нашег БДП-а, што је некада била апсолутна „црвена линија“ коју се није смјело прелазити.
Наши европски савезници то не раде баш овако драстично — барем не још — али су на том путу. Погледајмо Њемце. И они полако губе компас. Господин [Фридрих] Мерц, који би ускоро требало да постане канцелар, водио је кампању на очувању њемачке политике „без задуживања“. А онда, само неколико дана након избора, потпуно окреће плочу и сада се залаже за највеће проширење дуга у њемачкој историји — све у сврху изградње војске.
Па с ким ће он ратовати? С Русима? То је виц. С Кинезима? Још већи виц. Сједињеним Државама? Можда и највећи од свих. С ким, дакле? Једини противници за које би та војска могла да послужи јесу — други Европљани. А чини ми се да смо већ гледали тај филм.
То су понашања која ће људима попут тебе, мене и других у медијима, све теже бити објаснити и смјестити у контекст — јер су то очајнички потези једне империје у опадању, која више не зна у ком правцу да крене.
Крис Хеџис: Хајде да поразговарамо о царинама, о смањењу пореза — јер планирају још смањења. Како ће се то све економски одразити? А с друге стране, војно-индустријски комплекс не дирају — у Конгресу је у току приједлог Републиканаца да се војна потрошња повећа за 100 милијарди долара у наредној деценији. Ако неће дирати војни сектор, који гута половину свих дискреционих трошкова, не видим гдје мисле да уштеде — прије свега. А друго, с оваквом економском политиком која искључиво иде у корист олигархијској класи, какве ће бити економске посљедице свега тога?
Ричард Д. Волф: Па, мислим да смо дјелимично свједоци нечега што треба почети с царинама. Постоји један аспект царина који не добија пажњу коју заслужује.
Ако правилно читам америчку политику, онда је већ сто година главна мантра Републиканске странке: или ћемо вам смањити порезе, или их бар нећемо повећати. Ми смо странка „против пореза“.
И с том поруком се обраћају свим слојевима становништва. Али царина је — порез. То је све што јесте. Порез на увезену робу, произведену негдје другдје, а продану овдје. У раним данима америчке историје то се звало „увозна дажбина“ — јер то и јесте. Назвати то „царином“…
Крис Хеџис (смјех): Зар нисмо покренули револуцију због тога?
Ричард Д. Волф: Да, између осталог и због тога. Тачно. Јер нам није било дозвољено да… краљ Џорџ III донио је ту одлуку. Тако да сад имамо странку која је анти-пореска, а њено главно економско оружје, почев од Трампа, постаје — царина. То је као нека далека одјек логике — још један доказ да се систем озбиљно урушава, јер су присиљени да заговарају управо оно чему су, наводно, били принципијелно против.
Врло чудно. А исти ти људи, који се 4. јула разбацују анти-пореском реториком, сада вам говоре како је царина „дивно оружје“.
А разлог што Трамп користи царине, узгред, јесте што је Конгрес предсједнику дао прилично велики маневарски простор по том питању. Тако он може самостално да уводи царине и да игра улогу која му се највише допада — улогу „љутитог бога с оружјем“. А ту улогу не може играти кад је ријеч о другим мјерама, јер оне морају проћи кроз Конгрес или кроз друге институционалне процедуре. Не може их само објавити на Truth Social-у, како ће данас нешто да уведе, сутра да укине, и тако даље — све то његово бизарно позориште.
Он то ради зато што — може. Није у питању никакав принцип. То је прва ствар.
Друго: царине нису никаква новина. То је древна појава. Земље међусобно уводе царине већ вијековима. Зашто ти то говорим? Зато што постоји огромна литература о томе. Предавао сам међународну економију, и управо тамо се проучава та материја. Студенти проведу три недјеље читајући чланке, књиге и све остало.
Е сад, шта знамо?
Знамо да царина није нешто за шта можеш с сигурношћу рећи шта ће да произведе. Зашто? Зато што царина покреће читав ланац реакција. А ти унапријед не можеш знати шта ће све те реакције бити. Свако кога царина погађа мора донијети неку одлуку о томе како ће да одговори. И сви ће некако одговорити — али како тачно, то је као да унапријед знаш потез у шаху.
Можеш претпоставити неке вјероватноће, можда, али никад не знаш сигурно. Геније је онај ко се зна прилагодити. Зато, када господин Трамп каже да ће царине постићи „то и то“ — то је као да продаје змијско уље. То је глупост. Он нема појма шта ће се догодити.
У својим првим изјавама о царинама, Трамп је понављао да ће „Кинези платити царину“. Његови савјетници — неке од њих и лично знам — морали су му објашњавати, и он то једноставно није могао схватити.
Не, царину плаћају Американци америчкој влади. Кинези не плаћају ништа. Можеш, наравно, замислити неку кинеску реакцију — можда — али нема разлога да то унапријед претпостављаш. На примјер, један одговор на царину може бити — узвратна царина. Али не можеш унапријед знати да ли ће је увести.
И не можеш унапријед знати на коју ће тачно твоју робу они увести царину. Не морају то да раде на све. Ево, Европа тренутно опорезује бурбон виски, исто раде и Кинези — и то из очигледних политичких разлога, јер то директно погађа економску базу господина Трампа. Али ми не знамо. Ако Канада не може више да продаје електричну енергију Сједињеним Државама, она ће је продати Кини.
Да ли је то стварна предност за нас? Одговор је: не. Да ли је могуће? Апсолутно. Другим ријечима, чим схватиш како све то функционише, све што ти преостаје у вези с Трампом и његовим сарадницима је — празна прича. Добро звучи у вечерњим вијестима: „урадићемо ово, па ће се десити оно“ — али управо то не могу да ураде. Нико не може.
И чак уз најосновнију свијест — осим ако ниси плаћени шарлатан — рекао би: „Па, ово ће наштетити односима, изазваће мноштво нових прорачуна и избора унутар могућих алтернатива — и нико не зна како ће се све то на крају одразити на нас.“ Искрено, једини поштен одговор је: „Не знам.“
Крис Хеџис: Али зар се формално не тврди да се царине уводе Канади и другима из два разлога — прво, да се покрене америчка производња, и друго, да се надомјести буџетска рупа настала због смањења пореза? Да ли је то тај наводни разлог за царине?
Ричард Д. Волф:
Да, то је оно што се прича — али тиме се претпоставља да знаш да ће постојати јасна линија узрочности: од твоје царине до одређене економске одлуке. На примјер, да ће неки произвођач аутомобила премјестити или вратити фабрику из Мексика у Тексас. У реду, али ево у чему је проблем: премјештање производних погона је веома скупо. Требају године да се фабрика успостави, а скоро исто толико времена да се поново премјести.
И то кошта баснословно. Ниједан бизнисмен, ниједна бизнисменка с којима сам разговарао никад не би донијели такву одлуку само зато што је нека држава увела царину. Још мање ако та држава истовремено шаље поруку да је та царина — можда привремена.
Царина је… зашто? Јер ко зна? Замисли само — потрошиш милијарде, премјестиш фабрику „Форда“ из Оахаце у Синсинати, и након три године схватиш да разлог за ту одлуку више не постоји, јер је овај луди предсједник одлучио да се сад иживљава на некој другој земљи царином.
Онда си изгубио читаво богатство. А онда тек стварно губиш, јер ако доведеш производњу у Сједињене Државе — што Трамп, наравно, никада не спомиње — мораш да плаћаш далеко веће плате, поред трошкова премјештања.
То су унутрашњи трошкови о којима ће ти рачуновођа у некој мултинационалној корпорацији сјести и рећи директору: „Ево колико ће те ово коштати.“ И то је један од разлога што су генерални директори врло незадовољни. Ја надгледам један ЦЕО програм на Јејлу. Јејл се, иначе, силно труди да удовољи тим директорима — доводе их, смјесте у лијепе колонијалне зграде, часте их вином и ручковима, и онда их испрате — и ево ти, неколико мјесеци касније, стигне донација.
Али, у сваком случају, то је добар пулс — волим да ослушкујем. Сви су они преплашени да било шта кажу јавно јер је Трамп осветољубив. Али кад имају заштиту анонимности — онда се одједном све чује! Оно што кажу својим колегама и пријатељима на Јејлу… веома су против свега тога. Не желе ту несигурност — то их највише плаши. Не могу доносити одлуке. И то је, узгред, један од разлога што се сада све више прича о рецесији.
То није због неког конкретног економског показатеља, већ због масовног схватања у корпоративном сектору: „Немамо појма шта ће овај кловн сљедеће урадити.“ Не можемо да одлучимо да ли да градимо нову фабрику, камоли да премјестимо постојећу — јер не можемо процјенити гдје би уопште вриједило уложити.
А направити грешку у овом окружењу — то је погубно. Узгред, то уводи једну нову димензију о којој још нисмо причали, али вриједи је отворити — можда неком другом приликом. Америка данас, Крисе, више није она иста Америка која је била протеклих сто година, јер — први пут — имамо стварног економског ривала.
Тога никада није било, као што си и сам споменуо на почетку. Совјетски Савез је можда представљао војни проблем, али никада није био економска пријетња. Био је премали, преостао, преслаб — и такав је био све до свог краја 1989. године. Није био ни близу стварне економске конкуренције.
Кина јесте. Већ сада. А да не помињемо број становника, да не говоримо о савезу БРИКС који су створили — све се сада мора гледати у свјетлу тога да Сједињене Државе имају нешто што никада раније нису имале: потпуну економску конкуренцију. Кина и земље БРИКС-а — ако их саберемо — чине више од 50% свјетске популације. Сједињене Државе имају 4,5%.
То мораш негдје у глави држати док причамо о овоме. Ако сабереш БДП земаља Г7 — САД, Канаде, Јапана, Британије, Француске, Италије и Њемачке — добијеш око 27–28% свјетске економске производње. Ако сабереш Кину и БРИКС — то је 35%. То је већ сада већи економски блок од нас.
Свака земља у Азији, Африци, Латинској Америци која данас размишља о изградњи жељезнице, задуживању или ширењу здравственог система — некада би отишла у Њујорк, Вашингтон или Лондон по помоћ. И даље они тамо иду. И даље подносе приједлоге. Али, чим то заврше, исту ту делегацију шаљу у Пекинг, Њу Делхи или Сао Паоло. И почиње надметање: ко ће дати бољу понуду?
А они, ти нови играчи, у бољој су позицији него ми да ту понуду и дају.
Зато Кина данас гради жељезнице у Африци, луке у Латинској Америци и тако даље. Тај процес је немилосрдан. Пропадање ове империје и успон — не знам да ли ће то бити кинеска империја, не знам да ли је њихова приврженост мултилатерализму или национализму заиста искрена, како бих то могао знати? — али пропадање ове империје је неспорно. Осим ако немаш потребу да га поричеш — што је, како ти и ја знамо, као ваздух који се овдје у Америци дише.
Крис Хеџис: Желим да причамо о SWIFT-у и долару као свјетској резервној валути. Алфред Мекој тврди да би то могао бити коначни крај америчке империје — ако долар престане да буде свјетска резервна валута. У том случају, каже он, империју би било немогуће одржати јер Кина и други више не би куповали наш дуг, што у суштини и јесу трезорске обвезнице. Да ли се слажеш с тим, и да ли видиш да се то заиста може десити?
Ричард Д. Волф: Не слажем се, и не кажем то с непоштовањем. Дозволи да објасним.
Кроз читаву историју капитализма појављивали су се људи који су фетишизовали поједине аспекте система. Али капитализам је систем — и за његово функционисање подједнако су важни: производња добара и услуга на одређени начин, размјена на тржиштима, и новац као мазиво које омогућава да све то тече. Све те компоненте су нужне. Наравно, новац, амерички долар, јесте веома важан. Али као и сваки сложени систем, и овај има способност прилагођавања ако нека компонента ослаби или нестане. Као што доктори кажу: ако изгубиш лијеву руку — испостави се да десна може да уради невјероватне ствари и да ће ти се тијело некако прилагодити. Да, увијек ћеш знати да више немаш лијеву руку, али бићеш запањен шта ти десна све може. Исто важи и за лијево и десно око, и за друге дијелове тијела. Тако функционише и економски систем.
Некада се вјеровало да је највеће зло капитализма — банкар, односно они који држе новац. Да, они су важни, али нису ни почетак ни крај, ништа више него било који други дио система. Ниједан дио то није. То је систем. Ево како ја то видим:
Дио пропадања империје огледа се у постепеном слабљењу свих њених знакова моћи. Један од симбола Британске империје била је фунта стерлинга као глобална валута. А данас? Британска империја је тек нејасна, бледа успомена — јер никога више није брига за фунту стерлинга. Једва да и саме Британаце интересује.
Крис Хеџис: Али, Ричарде, кад је фунта педесетих година престала да буде свјетска резервна валута, Велика Британија је ушла у рецесију — и то прилично дубоку. Економски су доста настрадали.
Ричард Д. Волф: Да, али пропадање Британије траје већ више од једног вијека. То није било нагло. Почело је још у 19. вијеку. Онда је Велика Британија практично избрисана из глобалне доминације Првим, па опет Другим свјетским ратом. Постепено је препуштала дио по дио своје империје. Знаш, након Другог свјетског рата — веома је познат случај — на конференцији у Бретон Вудсу, гдје су се окупале побједничке силе да одлуче о новом монетарном систему…
Британци, предвођени Џоном Мејнардом Кејнсом, који је тада био најпознатији економиста на свијету, мислили су да могу обновити свјетски поредак заснован на фунти стерлинга. А Хари Декстер Вајт, амерички представник, само их је погледао и насмијао се. Рекао им је: „То је готово. Долар ће преузети примат.“ И сви су климнули главом — јер су, без много расправе, знали да су дио тог новог поретка.
Мислим да се доминација америчког долара сада смањује. И лако је то показати. Ако погледаш прије четрдесетак година, централне банке широм свијета су као резерву држале доларе и злато — то су биле двије основне вриједности за подршку сопственој валути. Долар је често чинио 70, 75, па и 80 и више процената тих резерви. Мало злата, пуно долара — долар, добар као злато.
Данас, тај удио се, према различитим процјенама (нико не зна тачно), креће око 40 до 50 процената. То је веома драматичан пад. То нам говори да се у очима остатка свијета нешто веома велико промијенило од 1945. до данас. И толико је очигледно и свеопште да се већ види чиме се долар замијењује.
Прво су то били еврo, па онда евро и јен, а сада евро, јен и јуан из Кине. То је као подтекст који преводи све о чему говоримо — као облик пропадања. Али ја то више видим као постепено трошење, сталну ерозију.
Један од главних пројеката БРИКС земаља — што је врло јасно кад читаш њихове извјештаје након састанака — јесте замјена долара. Нема сумње да им је то у интересу. А већ су почели да то спроводе. Одлука Саудијске Арабије, рецимо, овдје није добила много пажње, али она сада прихвата да продаје нафту за разне валуте — док је раније инсистирала искључиво на долару.
Свака од ових одлука сама за себе можда изгледа ограничено. Али кад се све сабере — онда, да, то значи „збогом долару“. Али ми смо и даље веома богата земља. И даље играмо значајну улогу. Не желим да пренаглашавам — кажем да ова империја умире, не да је већ мртва. Нисмо ми Британија. Али радимо управо оно што је Британија радила. Пратимо исту путању, много више него што смо спремни да признамо. Само што смо још увијек неколико деценија далеко од онога кроз шта су они већ прошли.
Крис Хеџис: Хајде да поразговарамо о посљедицама онога што се сада догађа — демонтажа бирократске државе, уништавање социјалних програма, што ће додатно осиромашити већ сиромашне. Програми као што је Head Start, и слично. Шта видиш да долази? И хаос који се ствара — један дан царине, сутра их нема. Не можеш да схватиш у ком правцу иде овај човјек. Дакле, како видиш будућност? Куда идемо економски? Политички, наравно, постајемо фашистичка држава — али економски?
Ричард Д. Волф: Да. Па и у економији је тај процес у току. Ако под фашизмом мислиш — а знам да је то врло контроверзан појам који људи различито дефинишу — али ако под класичним фашизмом подразумијеваш спајање корпоративног врха и државног апарата у један систем у којем држава постаје војни извршилац правила капитализма…
Крис Хеџис: Па ја то видим онако како је то писао Карл Полани — прво добијеш мафијашку економију, а онда и мафијашку државу.
Ричард Д. Волф: Да, апсолутно. Слажем се — мислим да је све то већ у добром ходу. Морам да додам једну личну напомену. Моја мајка је рођена у Берлину. Моји родитељи су Европљани. Побјегли су од фашизма у Европи, и тако сам ја рођен у Охају. Ја сам, на неки начин, производ онога о чему сада говоримо — и то ми је врло лично.
Симболика у томе да Трамп иза себе има редове милијардерских олигарха — знаш, Марк Закерберг, Џеф Безос, Илон Маск и сви остали — врло је снажна.
Моја прва реакција, Крисе, била је: ово је толико глупо. Зашто тако мислим? Зато што је то фашистичка прича изложена у симболици коју не можеш промашити — ако знаш ишта о тој историји. Није поставио иза себе судије Врховног суда, велике политичаре, добитнике Нобелове награде или неког сличног. Не — он је изабрао највеће, најбогатије корпоративне олигархе које је могао да нађе, дотјерао их, постројио, сваког са својим одговарајућим партнером. Застрашујуће. Апсолутно застрашујуће.
А сада — економија. Све што видим су потези очајника. То нема никакве везе са икаквим кохерентним планом. Хоћу да будем прецизан — ја сам по образовању математичар — али овдје нећу користити математичку метафору, већ спортску, фудбалску:
Господин Трамп управо баца такозвани „Hail Mary“ пас низ терен. То је она ситуација кад си толико очајан, пред поразом си, па кажеш свим својим играчима да трче низ терен, лијево, десно, свеједно — и онда бациш лопту што даље, у нади да ће се одбијати из руку у руке и — можда — случајно завршити у рукама твог играча, а не противничког.
Да ли би збир свега што Трамп ради — сва та конфузија, импровизација и хаос — могао случајно да резултира нечим што би га обрадовало? Да. Али са истом вјероватноћом као и тај очајнички пас у фудбалу. Јер све што ради је без икаквог реда. Тешко је уопште озбиљно говорити о овоме, с обзиром на степен бесмислености.
Већина регулатива које данас имамо у савезној влади плод су година и деценија борбе оних који су били погођени, а који нису могли да се ослоне на приватни сектор. Захтијевали су акцију — и та акција је једино могла доћи од државе.
Након што нас Аптон Синклер научи како изгледа индустрија меса — и након што људи умиру лијево и десно од тровања храном — добијамо Агенцију за храну и лијекове (FDA). Јер, наравно, морамо обезбиједити да мотив профита, који понекад има добре резултате, не заврши у катастрофалним исходима — што је такође врло често. А ако то не контролишемо, добићемо и добро и ужасно у једнакој мјери. А то је — неподношљиво.
Свака од ових институција има ту историју иза себе. Бизнис-заједница их је блокирала, одлагала, саботирала. А кад изгубе ту битку, онда — преокрет — они присвоје заслуге. Као што каже моја пријатељица Дијердра МакКлоски, економисткиња коју сигурно знаш. Воли да говори: „Није ли капитализам диван, па живимо боље него прије 200 година!“
Обожавам ту парадоксалност. Све што она наводи као доказ напретка — капиталисти су се томе жустро опирали. Борили су се против сваког тог напретка — жилаво. А онда, кад је битка изгубљена и добијемо та права или институције, они спакују добру ПР причу и кажу: „Видите шта смо ми постигли!“ И сад — коначна увреда. Након што су двадесет година узимали заслуге за те ствари, сад их руше — у име „ефикасности“.
Иронија је толика да мораш дубоко удахнути. Ово је оно што добијеш у посљедњем даху једне економије. Добијеш лудило. И сад идемо у дерегулацију. Биће скандал за скандалом. Погледај само данашње новине — пуне су прича о депортацијама људи из Сједињених Држава који апсолутно немају разлога да буду депортовани. Влада мора да се правда: „То је била грешка,“ или: „Ово је био пропуст у систему,“ или: „Тај човјек је присуствовао сахрани неког лидера…“
Молим те, па зар је стварно до тога дошло? Зар је то оно што заиста радимо? Сад ће људи имати још једну причу коју ће препричавати — о томе колико су све те дерегулације неспособне, неодговорне и опасне… Мој осјећај је да све ово отвара простор да се неко с љевице — у најширем смислу те ријечи — појави на сцени. Искрено се надам да то неће бити неки демагог, него неко ко ће знати да искористи све ове катастрофе које нам предстоје, да их јасно повеже с Трампом и MAGA покретом и гурне их тамо гдје и припадају — назад у маргину, у сенку.
Погледај, Трамп је успио да зајаше талас незадовољства народа у умирајућој империји — народа који није у стању да се суочи с истином да је та империја завршена. И у тој збуњености били су спремни да за све окриве — Џоа Бајдена, замисли! Као неки горки виц, зар не? Али он је успио да ту енергију каналише. А они који ће доћи послије њега, наставиће да јашу на истом том процесу, и опет ће све бацати на њега. А истина је да он није творац свега овога. У праву је кад понекад каже — а једном је то и јавно изговорио:
Сјећам се како је рекао: „Могао бих да изађем на Пету авенију и убијем човјека, и ништа ми се не би десило.“ Јер, из неког разлога, све што изађе из његових уста више не звучи као бесмислица као некад, него као нека врста „необичне мудрости“.
Крис Хеџис: Сјајно. Хвала ти, Ричарде. И велико хвала Софији [Менеменлис], Дијегу [Рамосу], Томасу [Хеџису] и Максу [Џонсу], који су продуцирали ову емисију. Мене можете пратити на ChrisHedges.Substack.com.
Крис Хеџис је добитник Пулицерове награде, новинар и бивши дописник „Њујорк тајмса“ с петнаестогодишњим стажом, гдје је водио биро за Блиски исток и Балкан. Радио је и за „The Dallas Morning News“, „The Christian Science Monitor“ и NPR. Водитељ је емисије „The Chris Hedges Report“.
Извор: Consortium News
