Пише: Александар Живковић
Сада се зна – 15. марта биће „мајка свих блокада“, она београдска. Већ јуче, поводом нишког Студентског едикта, таблоиди су мрмљали о државном удару. Ако наставе у том духу наредних дана, чека нас заиста велико, да употребим одскора популарну реч у Србији, пумпање са обе стране политичког спектра.
Студенти и њихови верни пратиоци, ветерани 63. падобранске бригаде, за сада су највећи гаранти да ће све проћи ненасилно.
Други сценарио био би погубан за будућност Србије, а не каже се узалуд: „У посту је најважније да не поједемо једни друге.“
Велика ишчекивања, да се режим сруши или да, са друге стране, протест буде мањи и ограничен, за сада делују нереално.
Режим има спољну подршку или, бар, заинтересованим странцима још није познато на који други телефон да зову Србију.
То је у овом тренутку највећа шанса Алфа Вуковог наума да победи „обојену револуцију“. Али, понављам, ако се буде водио својим политичким апетитом, наш Цезар може да дође у незгодну ситуацију на мартовске Иде.
Логика ситуације налаже три решења: дијалог, дијалог и дијалог. А то значи компромис око будуће владе (што студенте толико не занима), избор тужилаца од ауторитета (што је начин да се испуне њихови захтеви) и упристојење јавних (и приватних) медија.
Већ је пропуштено много времена у инаћењу власти и њеним покушајима да се до сада опробаним начинима разбије или разводни протест.
Јуче је Алфа Вук тражио помоћ и од доскорашњих „тајкуна“, нежно се обраћајући „Мирославу“ (Мишковићу).
Лидерима опозиције обраћао би се он још нежније, али они сада немају већу тежину.
Али, ако може да пређе мост на путу ка архинепријатељима, било би неодговорно од њега да се и даље инати са студентима.
У супротном, одговорност за евентуалне нежељене догађаје 15. марта, лежи на њему.
