Autor: Marina Koblenc
Prevod: Zorana Kostić
Basam Aramin je odlučio da pogleda svog neprijatelja koji je ubio njegovu desetogodišnju ćerku. To je izazvao bol koji ne jenjava i koji okupira njegovu zemlju iz drugog ugla. „Ako znate svog neprijatelja, onda ga možete pobediti. Naučio sam hebrejski kada sam bio u zatvoru da bih mogao da razgovaram sa svojim neprijateljima, još ih nisam sve pobedio, ali su neki postali partneri u potrazi za mirom.“
Aramin je palestinski musliman. Sa 12 godina na jednoj demonstraciji video je dečaka koga je ubio vojnik i želeo je da se osveti. Kao mladić postao je aktivista za mirno okončanje izraelske okupacije palestinskih teritorija. Preležao je dečiju paralizu zbog čega na jednu nogu šepa. Magistrirao je studije holokausta na Univerzitetu Bredford u UK. Sa svojim jevrejskim „bratom“ Ramijem Elhananom, protagonista je dva dokumentarna filma: „U oku oluje“ Šeli Hermon, i „Uski most“ Eter Takaca. Obojica su takođe predstavljena u „Apeirogonu“, romanu Koluma Mekena o sukobu na Bliskom istoku.
Da li je Vaša porodica poreklom iz oblasti koja se danas zove Zapadna obala?
Mogu da pratim svoju porodicu do svojih čukundede i čukunbabe koji su rođeni u blizini Hebrona na Zapadnoj obali, tu je krenula naša porodična loza, koja uključuje i mene i mojih petnaestoro braće i sestara. I moji raniji preci su bili iz regiona, niko od njih nije došao iz drugih delova sveta. Mi smo obična, jednostavna porodica.
Godine 1985. sa 17 godina, izraelska vojska vas je uhapsila i zatvorila. Koji je bio razlog, kako je prošlo suđenje, i kakvi su bili uslovi u zatvoru?
Bio sam jedan od mnogo desetina hiljada palestinskih mladića koje su uhapsile okupacione izraelske odbrambene snage (IOS). Bio sam sa gomilom prijatelja pokušavajući da podignemo palestinsku zastavu, što je bio zločin u to vreme – i danas je tako. Za nas je to bila igra, da isprovociramo i iritiramo izraelske vojnike, za njih je to imalo politički značaj. Dvojica iz naše grupe su pronašli dve granate koje su bacili na izraelske vojnike, niko nije ubijen ni povređen jer nisu znali da ih koriste. Oni su osuđeni na 21 godinu zatvora, drugi na manje, ja na sedam. Suđenje je održano 23. juna 1986, na moj rođendan, nisam bio siguran da li da slavim ili da plačem. Uslovi u zatvoru su bili strašni, za njih smo bili teroristi, mi smo sebe smatrali borcima za slobodu, ne osvetnicima nego oslobodiocima.
Zatvor nije bio proces rehabilitacije, naprotiv, hteli su da nas potpuno dehumanizuju, ali podvrgavanje brutalnom ponašanju može dovesti do toga da budemo još odlučniji; npr. Valid je imao 13 godina, bio je vezan i tučen. Nakon puštanja na slobodu, pridružio se brigadi Al Aksa i postao mučenik. Prvog oktobra 1987. u jednom delu bilo je nas 120 zatvorenika od 12 do 19 godina. Ušlo je stotinu maskiranih vojnika, skinuli su nas do gola, naredili da svi idemo do hodnika, a za to vreme su nas tukli motkama. Pošto sam bio pomalo vođa, bio sam podvrgnut dodatnim batinama, sve dok tamničar sa kojim sam se sprijateljio nije to zaustavio. Tada smo saznali da su ti vojnici pripadali specijalnoj jedinici na obuci, bilo je mnogo takvih obuka i mnogo žrtava tih obuka.
Zločin bez kazne
Vaša ćerka Abir je imala 10 godina kada su je ubili izraelski vojnici. Kakve su bile okolnosti?
Moju ćerku Abir, 10, ubio je vojnik od osamnaest i po godina, koji joj je ispalio metak u potiljak sa udaljenosti od nekih 18 metara, na ulici, preko puta njene škole, 16. januara 2007. Na ulici se ništa nije dešavalo u to vreme, nije bilo bacanja kamenica, nije bilo mladih, ništa. Za ubistvo Palestinca vojnici IOS
skoro nikada nisu procesuirani, pa je on to mogao da uradi, bez posledica. Tražio sam pravdu, i nije bilo političko pitanje da li je ubica Jevrejin, Palestinac ili Beduin. Sreo sam ubicu na sudu koji se pojavio kao svedok, i rekao sam mu: „Vi niste ni ratnik ni heroj. Ne tražim osvetu, ali ako jednog dana zatražite
oproštaj, biću tu.“ Tragao sam za pravdom četiri i po godine kada je Vrhovni sud obustavio postupak zbog nedostatka dokaza. Kada je preminula, nekih 500 Izraelaca su se pridružili mojoj zajednici da se molimo za Abir.
Rekli ste da je saznanje o Holokaustu dovelo do vašeg razumevanja strahova Jevreja i izuzetno agresivnog ponašanja koje iz toga proističe, i danas, 80 godina kasnije. Da li ste se ikada zapitali zašto Holokaust nije naveo Jevreje da se ponašaju saosećajno?
Želeo sam da shvatim odakle dolazi sva ta brutalnost, pa sam proučavao Holokaust. Između ostalog, naučio sam da jak mentalitet žrtve može dovesti do osećaja da je dozvoljeno da se čovek zaštiti na bilo koji način. Jedan projekat je naveo Izraelce i Palestince da posete Jad Vašem, spomenik holokaustu u Izraelu. Palestinci su počeli da upoređuju, pitali su se zašto Jevreji nakon takvog iskustva nisu za sve podigli zastavu „Nikad više“. Veliki deo toga je povezan sa obrazovanjem, načinom na koji koristimo i zloupotrebljavamo istoriju i pamćenje. Ako se deca nauče da misle o sebi kao o žrtvama (Holokausta), da je antisemitizam još prisutan u svetu, ona će se uplašiti, strah će zauzvrat izazvati mržnju, agresija sledi bez preuzimanja odgovornosti za nju. To je veoma prisutno u jevrejskom mentalitetu, posebno Izraelaca. Oni žive pod percepcijom da je jedini način da opstanu na tlu svojih predaka od pre 3.000 godina korišćenje moći i vojne sile. Razumem zašto. Biti žrtva ne daje pravo da viktimizirate druge.
Da li je Holokaust jedini uzrok straha Izraelaca, posebno od Palestinaca, zar Hamas nije izazivao stalni strah zbog ekstremističkih pozicija od formiranja 1987?
Da, ali Hamas je tek od nedavno. Mi smo pod vojnom okupacijom već 76 godina, što uključuje i Palestince u Izraelu. Bilo je i drugih pre Hamasa, Fataha (1959), PLO (1964), Palestinskog islamskog džihada (1981). Oni se nikada neće osećati bezbedno dok se ja, odnosno Palestinci, ne osetimo sigurnim. To se neće desiti dok oni održavaju okupaciju i ugnjetavanje, nekad preterano brutalno, što stvara otpor. Često se to naziva sukobom, to je netačno, to je okupacija. Izraelska bezbednost je direktno povezana sa bezbednošću Palestinaca. Čovek ima pravo da se brani, ali ne i da okupira. Verujem da i oni to znaju.
Pušteni ste na slobodu 1992, šta je bilo sledeće?
Izašao sam iz zatvora razmišljajući o sto godina izraelske brutalnosti i palestinske oružane borbe, pokušaja da pokore jedni druge: rezultat danas je da Izrael nije bezbedan i Palestina nije slobodna. Bilo je samo više krvi i više bola.
Godine 1993. došao je mirovni sporazum iz Osla, koji je podržala većina Izraelaca i Palestinaca, uključujući i mene. Bilo je to ponovno razmišljanje o tome kako preživeti bez traženja nemogućeg vojnog rešenja, već putem pregovora. Postao sam aktivan u svom društvu na Zapadnoj obali promovišući ovaj drugačiji put napred. To je bila i godina kada sam se oženio, imao sam šestoro dece, posvetio sam život njihovom podizanju, nisam želeo da moji sinovi odu u zatvor jer nisu znali ili razumeli.
Godine 2002. saznao sam za bivše izraelske vojnike koji odbijaju da služe vojsku, jer su verovali da je ilegalna okupacija protiv jevrejskih i cionističkih vrednosti – želeo sam da ih upoznam. Godine 2005. susrela su se četiri bivša palestinska zatvorenika i sedam bivših izraelskih vojnika, to je bio najteži susret u mom životu. Oni su sreli „svoje“ teroriste, a mi „naše“ ubice, tamničare, okupatore.
Posle godinu dana nas je već bilo 300. Shvatili smo da se ubijamo u cilju jednog te istog cilja: mira i bezbednosti. Svako od nas je znao ko je u pravu, a ko nije, ali kao što je Rumi rekao, postoji polje između ispravnog i pogrešnog – tu se susrećemo. Za to nije bila potrebna ljubav, već poštovanje. Tako je počela organizacija Borci za mir (BzM).
Bili ste među osnivačima Boraca za mir 2006. Koji su bili ciljevi, vaša uloga u njemu i šta je do sada postignuto?
Danas BzM ima više od 1.000 palestinskih i izraelskih članova i hiljade aktivista. Njegov cilj je okončanje okupacije i osiguranje palestinskog samoopredeljenja – bez upotrebe nasilja. Sarađuje sa drugim organizacijama, veliki deo njegovih aktivnosti se sastoji u zaštiti Palestinaca od zločina i nasilja naseljenika na Zapadnoj obali: krađe njihove stoke, spaljivanja useva ili maltretiranje dece koja idu u školu; BzM takođe snabdeva poljoprivrednim sredstvima seljake u siromašnim oblastima, od kojih neki žive u pećinama, i podržava one čija je zemlja konfiskovana. BzM drži govore na turnejama u Palestini, Izraelu i inostranstvu podižući svest i sredstva. To treba da se učini posebno u SAD, da bi Amerikancima pokazali da njihova bezuslovna podrška Izraelu nije samo za takozvanu demokratiju na Bliskom istoku, već i za jedinu brutalnu okupaciju na svetu. Borci za mir su postali deo mog DNK, ja ostajem jedan od njegovih lidera.
Verujete da treba razgovarati sa svima. Da li razgovarate sa Hamasom?
Hamas nije strani entitet, njega čine Palestinci, oni su naše komšije i studenti, u istoj porodici možete naći pripadnike različitih političkih uverenja, među kojima i Hamas. Oni su politička organizacija koja koristi oružanu borbu, ponekad strašno nasilnu, da se oslobodi Palestina. Ali budimo jasni, oružana pobuna je legitimno pravo za borbu protiv okupacije. Drugi veruju u nenasilje i pregovore. Dakle, ako postoji siguran prostor za razgovor sa mojim neprijateljem, to ću i uraditi. Jedan od suosnivača BzM je bio član Hamasa.
Posle ubistva ćerke, pridružili ste se Roditeljskom krugu, postali njegov ko-direktor i danas ste međunarodni portparol. Ovde ste upoznali Ramija Elhanana. Deo Vaše slave potiče od veze sa Ramijem, Jevrejinom čiju je četrnaestogodišnju ćerku ubio palestinski bombaš samoubica pre mnogo godina. Osim vaših jevrejskih prijatelja, da li smatrate jevrejski narod Izraela u celini svojim prijateljima?
Izraelski Jevreji nisu moji prijatelji. Oni okupiraju moju zemlju, ubijaju moju decu i narod, zaglavljeni u svom mentalitetu žrtve, u svom strahu. Čak i neki bivši izraelski vojnici opisuju IOS na Zapadnoj obali kao terorističku organizaciju! Nedavno je Al Džazira prikazala snimak vojnika IOS-a koji šutiraju nepomična tela sa krova na Zapadnoj obali, a njena kancelarija u Ramali je odmah zatvorena. Ramija sam upoznao ne kao prijatelja, već kao partnera. Želeo je ono što sam ja želim: da živim u miru i sigurnosti. A pošto delimo iste vrednosti – nenasilje, korišćenje bola na drugačiji način, jednako vrednujući sva ljudska bića – postali smo braća.
Da li su razlike u političkom rukovodstvu u Gazi, koje predvodi Hamas pod izraelskom blokadom i na Zapadnoj obali, koju predvodi Fatah pod pretežno izraelskom okupacijom, dovele do velikih razlika između Palestinaca?
Ne, mi smo jedan narod i tražimo isto – oslobođenje od okupacije i samoopredeljenje.
Većina sveta osuđuje Hamasov napad na Izrael 7. oktobra 2023. i razarajući odgovor Izraela i podržava stvaranje palestinske države; međunarodna tela su preduzela inicijative da obuzdaju Izrael. Bez obzira na to, ekstremna cionistička desnica je čvrsto na vlasti u Izraelu, čini se da je potraga za pripajanjem svih palestinskih teritorija sa što manje Palestinaca na njima, što je bio cilj njihovih prethodnika, u punom jeku. Kako se to vama čini posle nekih 30 godina borbe za pravedno i trajno rešenje?
Palestinci nisu ubili šest miliona izraelskih Jevreja, niti su Izraelci ubili šest miliona Palestinaca. Nemačka i Izrael imaju ambasadore u glavnim gradovima jedni drugih. Bez obzira na 76 godina stradanja, nismo odustali od postizanja normalnog života. Nigde ne piše da ćemo se zauvek ubijati, jednog dana će biti
dogovora i mira, ne znamo kada, ali svakim danom smo sve bliže kraju okupacije. Mahmud Darviš je rekao da, iako će obični ljudi platiti cenu, lideri će se jednog dana rukovati. Ja sam vernik, molim se pet puta dnevno. Verujem da će se to desiti i desiće se za mog života.
Izvor: Novi Magazin
