Piše: Marina Koblenc
Prevela: Zorana Kostić
Geršon Baskin, Izraelski Jevrejin, jedno je od prepoznatljivijih imena bliskoistočnog mirovnog procesa. Njegova posvećenost stvaranju kulture mira i ekološke svesti, zajedno s njegovim besprekornim integritetom, doneli su mu poverenje lidera svih strana vekovnog sukoba. Čak je 2015. doveo 30 izraelskih Jevreja i Palestinaca ranjenih u sukobu da se sastanu sa u ratu ranjenim Srbima, Bošnjacima i Hrvatima.
Geršon Baskin smatra da „nam je svima potreban novi početak i da svi lideri – i izraelski i palestinski moraju da odu“ i smatra da je „jedini način da napredujemo da osetimo kajanje“. Ovaj izraelski mirovni aktivista za Novi Magazin govori kao je iz SAD prešao u Izrael, kako je otkrio da nije poznavao Arape i kad je shvatio da se mora izaći iz pakla u koji je poslednji rat gurnuo oba naroda.
Rođeni ste u Sjedinjenim Američkim Državama. Šta Vas je navelo da se preselite u Izrael sa 22 godine?
Moj prelazak u Izrael bio je kombinacija „guranja“ i „vučenja“. Bio sam član cionističkog omladinskog pokreta u srednjoj školi. Proveo sam godinu dana u Izraelu posle gimnazije a pre univerziteta. Tamo sam se osećao kao kod kuće. Istovremeno, kao i mnogi drugi mladi ljudi, osećao sam se otuđenim u SAD, to je bilo za vreme rata u Vijetnamu i pokreta za građanska prava.
Možete li opisati kako se razvijao Vaš pogled na palestinsko-izraelski sukob, odnosno priznavanje prava na oslobođenje, dostojanstvo i državu oba naroda na spornoj zemlji?
U početku nije bilo očigledno. Proveo sam intenzivnu godinu 1974-75 u Izraelu sa cionističkom omladinskom grupom. Živeo sam u kibucu i proveo vreme u Jerusalimu. U nekom trenutku sam shvatio da nisam razgovarao ni sa jednim Arapinom, nisam znao šta misle, ko su. Tada sam počeo mnogo da čitam o njima i da komuniciram sa što više Arapa. Rezultat je bio da sam 1975. napisao članak, koji je objavljen u jevrejskim novinama u Kaliforniji, The Jewish Radical, koji se zalagao za palestinsku državu.
Postoji li način da većina Izraelaca i Palestinaca razmišljala na ovaj način?
Većina izraelskih Jevreja i Palestinaca ne razmišlja na ovaj način, oni su sada još više razdvojeni. Mnoge crvene linije su pređene sa obe strane. Ovo je najgori rat do sada, on je prava katastrofa i izazvao je duboku i široko rasprostranjenu traumu. Moramo da izađemo iz ovog kruga nasilja. Lideri na obe strane su se pokazali kao nedostojni, učinili su užasne stvari svom narodu. Treba nam novo rukovodstvo.
Imali ste različite uloge u proteklih 46 godina u mirovnom procesu između Izraela i Palestinaca, možete li opisati najznačajniju u smislu važnosti i uspeha?
Najznačajnija stvar koju sam uradio je pregovaranje o oslobađanju Gilada Šalita, izraelskog vojnika kojeg je Hamas zarobio 2006. On je pušten 2011. u zamenu za 1.027 Palestinaca koje je Izrael držao u pritvoru. Imao sam direktnu odgovornost da osiguram da ta osoba ostane živa, da ne bude zaboravljena i da se na kraju vrati kući.
Gideon Levi: Palestinci umesto vojnih pasa
Oktobra 1992. sam doprineo mirovnom sporazumu postignutom u Oslu u avgustu 1993, kada sam organizovao višednevni sastanak između visokih palestinskih i izraelskih bezbednosnih zvaničnika koji su bili u direktnom kontaktu sa Jaserom Arafatom i Jicakom Rabinom, da bi se razgovaralo o raznim osetljivim bezbednosnim pitanjima: povlačenje izraelskih oružanih snaga sa palestinskih teritorija, uslovi palestinskih bezbednosnih snaga, oslobađanje zatvorenika, postupanje sa ilegalnim jevrejskim naseljima na palestinskoj zemlji, da li bi palestinska policija mogla da bude odgovorna za njihovu bezbednost ako odbiju da se evakuišu.
Ali možda su isto toliko važni pojedinci, hiljade njih, koje sam dotakao, na koje sam uticao u njihovom razumevanju i perspektivi, dovodeći ih da rade za mir.
Napisali ste da je potrebna pojava lidera na obe strane koji će početi da govore jezikom mira. Da li takvi potencijalni lideri postoje? Ako je tako zašto ne govore?
Da, postoje, sa obe strane, mogao bih ali neću spomenuti imena jer ne mislim da bi im to u ovom trenutku bilo od pomoći. Postoje ljudi koji su kritični, koji počinju da predstavljaju viziju koja će nas izvući iz ovog kruga nasilja, koji nisu korumpirani, koji imaju integritet. Danas se oni ne ističu jer nema prostora za to. Kada se održe izbori, oni će ustati, oni će predstaviti viziju koja će inspirisati ljude da zamisle drugačiju stvarnost. Zatim postoje oni koji možda traže najviše pozicije u vladi, koji gledaju na pravi trenutak da krenu napred, političari znaju da je tajming važan, ako nije pravi trenutak, prilika može da bude izgubljena. Mučimo se na obe strane ovog sukoba sa pitanjem kako da se rešimo svojih lidera, ali u ovoj fazi nema jasnog odgovora. Sada je vreme da se izgrade pokreti na obe strane, da se iznesu ideje, da se ljudi navedu na razmišljanje, da ih inspirišemo, to se i dešava. Mada je na palestinskoj strani teže zbog manje slobode govora. Ali ni izraelskoj strani nije lako jer je društvo veoma podeljeno, postalo je uobičajeno optuživati nekoga da je izdajnik, postoji mašina za otrov koja radi prekovremeno da bi klevetala ljude, njihova imena, porodice, uverenja. Ako se samo na jednoj strani pojave novi lideri koji govore jezikom istinskog i pravednog mira, to će podstaći drugu stranu da krene u istom pravcu.
Izjavili ste da moćna vojska Izraela ne može da uništi ideju Hamasa niti da uništi čežnju palestinskog naroda za nezavisnošću i dostojanstvom. Čini se da takva spoznaja mnogi u Izraelu nemaju. Da li je to nedostatak rasuđivanja, namerna volja za ignorisanjem ili nešto drugo?
To je kombinacija. Postoji poricanje stvarnosti. Neki ljudi u Izraelu biraju da zamisle drugačiju stvarnost, mogu da gledaju sedam miliona drugih ljudi koji žive između reke i mora, i da tvrde da ti ljudi nisu nacija. Oni su zaslepljeni svojom kratkovidom ideologijom. Što se tiče Netanjahua, to je malo složenije, on nije glup, on zna da snosi odgovornost za ono što se dogodilo 7. oktobra i za ono što je dovelo do toga, on mora da nastavi ovaj rat za svoj politički opstanak. Zatim postoje oni koji žive sa mitom da je jedini jezik koji arapski susedi razumeju jezik sile, dok je u stvari Izrael taj koji razume samo jezik sile. Obrazloženje je da ako primenite silu, a ona nije uspela, upotrebite više sile. Ali što duže Izrael ostaje u Gazi i što više sile koristi, što je više potencijalnih regruta za Hamas, to je teže osloboditi se Hamasa; sila rađa silu, više je ubijenih ljudi, više uništenih života, više želje za osvetom, više ranjenih duša. Moramo izraziti svoje protivljenje ovom ciklusu i osećati kajanje. Moramo reći da nam je žao.
Kad je reč o sutrašnjici, postoji određeni konsenzus da se Hamas mora razoružati i odreći vlasti. U takvom scenariju, šta bi bila Hamasova alternativa? Koliku podršku će možda još imati među Palestincima?
U Gazi Hamas gubi podršku, postoje indicije da ih stanovnici Gaze sada krive i da su ljuti na Hamas, neki bi čak upotrebili silu protiv njega da mogu. Ako bi se Izrael povukao iz Gaze, došlo bi do masovnog suprotstavljanja Hamasu, manje na Zapadnoj obali, jer oni nisu pretrpeli iste prekomerne posledice ovog rata. Istovremeno, s obzirom na ekscese rata koji Izrael vodi ne obazirući se na civilni život, raseljavajući skoro celokupnu dvomilionsku populaciju čineći ih beskućnicima i masovno uništavajući civilnu infrastrukturu, Izraelci su opravdano omraženi. Hamas i Izrael odgovorni su za bol i traumu koje Palestinci trenutno trpe.
Hamas mora biti palestinski, a ne izraelski problem, oni i njihovi arapski susedi moraju da nađu alternativu, privremenu vladu koja će biti prihvatljiva za palestinski narod, region, Izrael, SAD. Ni jedan dolar za obnovu neće ući u Gazu ako ne postoji prihvatljiv oblik vlasti. Arapske mirovne snage bi mogle da razoružaju Hamas i integrišu njegove borce u kredibilne palestinske bezbednosne snage, ne radi se uvek o ideologiji već o opstanku, ako im platite više nego što ih Hamas danas plaća, to bi funkcionisalo.
Spomenuli ste mirovne snage u Gazi na kraju rata. Koja bi to snaga bila i kolika je verovatnoća da će se to dogoditi?
Multinacionalne mirovne snage bi omogućile Izraelu da se povuče iz Gaze ukoliko takve snage imaju jasan mandat koji bi uključivao ne samo zaštitu Palestinaca, već i zaštitu Izraela od palestinskih napada, kao i razoružavanje Hamasa. Snage verovatno ne bi bile pod okriljem UN jer Izrael ne veruje UN, ali bi mogle doći iz Arapske lige, ili čak ne nužno ni iz postojećih međunarodnih institucija, kao što je trenutno slučaj na Sinaju, ali bi bilo najbolje ako bi ih vodile Arapi. Izrael bi verovatno prihvatio arapske mirovne snage koju čine zemlje sa kojima ima diplomatske odnose: Egipat, Jordan, Ujedinjeni Arapski Emirati, Maroko i Bahrein. Ključno je da Saudijci takođe igraju veliku ulogu u posleratnoj Gazi.
Džesika Korbet: Mržnja prema muslimanima i Palestincima u SAD u naglom porastu
Međutim, Palestinci moraju da pozovu takve snage kako se njihovo prisustvo ne bi smatralo još jednim oblikom okupacije. Verovatnoća da se to dogodi je velika jer će Izraelu dati kredibilan mehanizam da se povuče iz Gaze i da ponovo u nju ne uđe. Izrael ne bi trebalo da želi da ponovi 18-godišnji rat i okupaciju u Libanu sa više od 1.000 mrtvih izraelskih vojnika.
Da li podržavate MSP u slučaju protiv Izraela zbog kršenja međunarodnog humanitarnog prava i izdavanje naloga za hapšenje izraelskog premijera Benjamina Netanjahua i ministra odbrane Joava Galanta, kao i trojice najviših lidera Hamasa, od kojih je dvoje Izrael ubio?
Da, podržavam obe ove pravne inicijative. Svet treba i mora da se pridržava međunarodno prihvatljivih pravila ponašanja. Izrael je potpuno nekažnjeno prešao toliko crvenih linija. Ishod je, između ostalog, 56 godina okupacije. Ovo mora da prestane. Što se tiče načina na koji on vodi sadašnji rat i odgovornosti njegovih vođa za to, oni se mogu izjasniti na sudu. Iako Hamas nije država, nalozi za hapšenje se mogu izdati protiv njegovih lidera.
Šanse za mir
Kakve su šanse da ovaj rat bude poslednji, da iz njega izađe nova strategija na svim stranama?
Ovo mora da bude poslednji rat. Deset meseci užasnog nasilja, tragedije i patnje. Međunarodna zajednica mora da bude mnogo čvršća i prema Izraelu i prema Hamasu. Pregovarači, SAD, Egipat i Katar, moraju da postave ultimatume obema stranama da bi iznudili sporazum, da imaju dovoljno štapova da ozbiljno kažnjavaju, ali i da ponude dosta šargarepe za sklapanje mira.
Bavite se i ekologijom: šta da se radi sa ogromnom količinom otpada čvrste infrastrukture u Gazi?
Razgovarao sam sa stručnjacima iz te oblasti. Neke vrste polimera mogu se dodati šutu tokom procesa reciklaže. Ovo bi učinilo reciklirani građevinski materijal još čvršćim od početnog materijala. Zaista, nema potrebe i ne bi bilo potrebno obnavljati potpuno novim materijalom. Veliki problem su uništeni akvaferi u Gazi. Potrebno je izgraditi postrojenja za desalinizaciju i nove kanalizacione sisteme. Rekonstrukcija Gaze bi trebalo da bude usmerena na obnovljivu energiju kao što su solarni paneli na krovovima. Takođe može postojati mogućnost zakupa dela Sinaja za stvaranje značajnog postrojenja za solarnu energiju.
Izrael je osvojio sirijsku Golansku visoravan 1967. i jednostrano anektirao tu teritoriju 1981. protiv svih rezolucija Saveta bezbednosti UN. Da li bi Izrael trebalo da vrati ovu anektiranu zemlju Siriji, bez obzira ko je na vlasti u Damasku, kao deo šireg održivog mira na Bliskom istoku?
Narod Druza na Golanskoj visoravni treba pitati šta žele, eventualno na referendumu. Treba napomenuti da je kao rezultat Šestodnevnog rata 1967. tokom kojeg je Izrael osvojio Golansku visoravan, oko 150.000 njegovih stanovnika pobeglo u Siriju. Izrael i Sirija nisu sklopili mir od 1948. Sadašnji sirijski režim nije legitiman zbog čega bi trebalo pažljivo razmotriti povratak Golanske visoravni, koju bi trebalo smatrati okupiranom teritorijom, Siriji u ovom trenutku.
Izvor: Novi Magazin
