Пише: Миодраг Лекић
Прије три године на париском аеродрому прелиставао сам, а затим и купио једну књигу Едгара Морена. Leçons d’un siècle de vie (Лекције једног вијека живота).
У земљи која је некада била готово ексклузивни центар европског просвјетитељства, озбиљну књигу данас можете купити и у робној кући или на аеродрому, а о букинистима дуж Сене да и не говоримо.
Едгар Морен био је један од посљедњих великих просвјетитеља и хуманиста. Управо се тим ријечима најчешће од њега ових недјеља опраштају француски и европски интелектуалци, као и широк круг његових поштовалаца. И не само у Европи. Посебно мјесто Морен је имао и у културним срединама Латинске Америке, гдје је његово дјело оставило дубок траг.
Едгара Морена није лако жанровски одредити. Из његовог дјела истовремено избијају социолог, антрополог, филозоф и социјални психолог, обједињени у ријетко досљедној фигури хуманисте.
Прве асоцијације током поменутог прелиставања Моренове књиге водиле су ме према професору социологије културе на Факултету политичких наука у Београду, Ратку Божовићу. Био ми је професор управо у години када је преузимао катедру од искусног професора Милоша Илића, аутора запажене књиге “Социологија културе”. По социолошким интересовањима, отворености према новим феноменима и осјећају за дух модерног времена, Ратко Божовић био је, на неки начин, Едгар Морен балканског простора.
Моренова књига “Дух времена”, брзо преведена у Југославији, постала је незаобилазна литература на испиту код професора Божовића. Његова књига “Искушења слободног времена”, једна од првих коју је објавио, методом и темама изражавала је исти истраживачки дух и отварала нове просторе социолошког промишљања. Уосталом, професор Божовић је у многим приликама истицао Морена као једног од најзначајнијих европских мислилаца.
Изузетност је вјероватно доминантна карактеристика како Моренове узбудљиве биографије, тако и његовог интелектуалног стваралаштва. Те двије димензије код њега дјелују готово хармонично повезане.
Миодраг Лекић: Открити све чињенице и мотиве мутне операције у Тивту
Потицао је из јеврејске породице Нахоум, која се давно из Шпаније преселила у Грчку, а потом у Француску. Едгар Морен био је први припадник те породице рођен у Француској.
Одрастајући у секуларизованом јеврејском амбијенту, рано је доживио велику породичну трагедију. Као дјечак остао је без мајке, што је у њему, како је касније говорио, створило неку врсту “унутрашње Хирошиме”. Није тешко претпоставити да се и у томе налазе коријени његове прве велике књиге “Човјек и смрт”, објављене 1951. године, у којој је промишљао сложене биолошке, културне и духовне димензије људског постојања.
Током Другог свјетског рата Едгар је породично презиме Нахоум замијенио псеудонимом Морен, који ће задржати до краја живота. Као веома млад прикључио се Покрету отпора против нацистичке окупације Француске. Послије рата привукле су га марксистичке идеје и Комунистичка партија Француске.
Међутим, попут многих критички настројених интелектуалаца унутар француске љевице, Морен је убрзо улазио у неспоразуме са партијским догмама и методама рада. Неслагања су постајала све дубља, да би коначно довела до отвореног сукоба и његовог искључења из Комунистичке партије 1951. године.
То искуство, као и критику тоталитаризма совјетског типа, детаљно је описао у више књига, међу којима се издвајају “Самокритика”, “Природа СССР-а” и каснија аутобиографска књига “Моји демони”.
Ако је раскинуо са комунистичком партијом и постао један од оштрих критичара стаљинизма, Морен се није одрекао љевичарских увјерења. Остао је досљедан подршци антиколонијалним покретима и борби за националну еманципацију.
Током француске драме око рата у Алжиру отворено је подржавао алжирску независност. То је било вријеме када су многа француска политичка и интелектуална имена, укључујући и Камија (рођеног у Алжиру) пролазила кроз озбиљна искушења. На крају ће управо генерал Шарл де Гол, конзервативац и државник снажне историјске визије, прихватити реалност алжирске независности и одиграти пресудну улогу у окончању тог болног конфликта.
Мореново јеврејско поријекло није га спречавало да критички говори о политици израелских десничарских влада и њиховом односу према Палестинцима.
Педесетих и шездесетих година научно је сазријевао у Националном центру за научна истраживања (ЦНРС), једној од најважнијих француских истраживачких институција. Потом су услиједила бројна студијска путовања широм свијета, нарочито по Америци.
Иако није био типичан универзитетски професор нити класична академска фигура, Едгар Морен налазио се у самом средишту интелектуалног живота Француске. Широко образован, бриљантног ума, рационалног и иновативног метода, стални освајач нових истраживачких простора, уживао је изузетно поштовање.
Сматран је оцем “комплексне мисли” и једним од најутицајнијих мислилаца савременог доба. Био је интелектуални номад. У књизи “Моји демони” записао је: “Нисам неко ко има каријеру. Неко сам ко има живот.”
Био је човјек трајног трагања. За могућим. За смислом историје. А историји није приписивао ону врсту мудрости коју јој људи често накнадно приписују. Остала је упамћена његова мисао: “Лекција историје гласи да лекције историје не постоје.”
Његово најобимније дјело, шестотомни “Метод”, настајало је готово три деценије, од 1977. до 2004. године. У њему је изложио своју теорију комплексности, покушавајући да повеже природне, друштвене и хуманистичке науке у јединствен поглед на свијет.
Године 2019, у 98. години живота, објавио је мемоарску књигу “Сјећања ми долазе у сусрет” (Les souvenirs viennent à ma rencontre). Препустивши сјећањима да га воде, отворено је говорио и о властитим слабостима, сумњама и заблудама.
Његова теорија комплексности огледала се и у односу према песимизму и оптимизму. Говорио је: “Имам наду усред очаја”.
Морен је често био међу првима који су препознавали нове друштвене феномене. Вјероватно захваљујући ријеткој комбинацији интуиције и научног метода. Још шездесетих година озбиљно се бавио феноменом масовне културе, филма и рок музике, темама које тада многи академски кругови нијесу сматрали достојним озбиљне анализе.
Ако је био љевичар, никада није био идеолошки секташ. Управо супротно. Сматрао је да интелектуалац мора остати отворен према сложености стварности. Зато је његов истраживачки интерес прелазио границе социологије и залазио у филозофију, антропологију, психологију и теорију културе.
У тој ширини интересовања и тежњи да мисли цјелину људског искуства Морен понегдје подсјећа на Сартра. Као и аутор “Бића и ништавила”, био је тотални интелектуалац: јавно ангажован, полемичан, космополитски оријентисан и дубоко заинтересован за судбину човјека у времену великих историјских ломова.
Морен је оставио драгоцјено насљеђе – метод, идеје и интелектуалну храброст да се свијет посматра у свој његовој сложености. Зато ће његово мјесто у Пантеону француских интелектуалаца остати трајно осигурано.
Прошао је кроз два вијека. Кроз Хобсбаумов “кратки двадесети вијек” и кроз властити, дуги животни пут, окончан крајем маја 2026. године.
Пролазећи кроз два вијека, Едгар Морен их је, својом ерудицијом и критичким духом, освјетљавао.
Извор: Вијести
