Пише: Предраг Николић
Долазак проблематичних особа из Србије, лоше маскираних у туристе, у мали Тиват, и то баш уочи почетка великог Самита, упућује на сулуде намјере. Сигурно и контрапродуктивне за планере и извођаче ове мутне и провинцијске операције. Сада је најважније да се не дозволи никаква сјенка на организацију самита. И да се затим детаљном истрагом открију све чињенице и мотиви организатора ове операције,и презентују нашој и међународној јавности и правним институцијама
МОНИТОР: У петак у Тивту почиње Самит Европска унија – Западни Балкан, који се већ најављује као најзначајнији политички скуп икада организован у Црној Гори. Која су очекивања од самита?
ЛЕКИЋ: Извјесно је да је то највећи скуп одржан у Црној Гори. Учињен нам је и комплимент да ће Тиват и Црна Гора тог дана бити центар Европе. Томе треба да се радујемо и будемо захвални учесницима скупа.
Ипак, треба се подсјетити да је пролиферација самита феномен новог доба и да модерне технологије омогућавају и малим земљама организовање оваквих скупова.
Биће битни садржај и закључци Самита, јер живимо у динамичним временима убрзавања историје када се прелама и будућност земаља Балкана.
МОНИТОР: Имамо и скандал са Вучићевом ћаци претходницом која је слетљела у Тиват и убрзо враћена у Београд.
ЛЕКИЋ: Када одговарам на ваше питање о крајње проблематичном инциденту у Тивту још нема довољно званичних података о свим његовим димензијама. Али већ их је довољно да је јасно да се ради о нечему за сваку осуду.
Долазак проблематичних особа из Србије, лоше маскираних у туристе, у мали Тиват, и то баш уочи почетка великог Самита, упућује на сулуде намјере. Сигурно и контрапродуктивне за планере и извођаче ове мутне и провинцијске операције.
Сада је најважније да се прво не дозволи никаква сјенка на организацију Самита. И друго, да се затим детаљном истрагом открију све чињенице ове операције, поуздани мотиви организатора и као такве презентују нашој и међународној јавности и одговарајућим правним институцијама.
МОНИТОР: Предсједник Црне Горе предложио Вас је за члана Комисије за обављање послова разграничења и утврђивања државне границе и припрему за закључивање међународних уговора о државној граници са Хрватском. О каквој се Комисији ради, ко су њени чланови, која су задужења?
ЛЕКИЋ:Звучаће можда необично када вам кажем да о тој комисији не знам скоро ништа, па ни ко су њени чланови. Бизаран је моменат да ни медији, ни аналитичари — уз часне изузетке — о томе не знају много.
Своје погледе о питању Превлаке сам јавно излагао, нешто опширније у тексту под насловом ,,Превлака између буре и бонаце”.
Узгред, и о нечему небитном: мој одговор на предлог предсједника садржавао је, усмено и писано, став да за евентуални рад у комисији или слично не примам никакву материјалну надокнаду.
МОНИТОР:Да ли очекујете да будете изабрани у тој Комисији?
ЛЕКИЋ: Видите, ја се нисам кандидовао да будем тамо. Као неко ко се тим питањем дуго бавио и ко би евентуално могао бити од неке користи у даљем процесу, прихватио сам предлог. И то искључиво из осјећаја личне и јавне одговорности.
А даљи ток ствари пратићу са дистанце и прилично равнодушно према наставку дешавања, па и према самом исходу. У међувремену имам доста других интересовања и скромног рада у овој животној фази.
Оно што је, наравно, много значајније јесте да ли ће црногорска држава, макар у последњој фази рјешавања овако крупног, рекао бих историјског питања, наћи снаге за јавну одговорност у заштити свог виталног интереса.
МОНИТОР: Да ли су вас изненадиле опречне реакције поводом овог предлога?
ЛЕКИЋ:Можда је било необично што није било ширег интересовања нити знања о постојању не само ове комисије него ни о досадашњем раду одговорних, као ни о стању преговора око Превлаке и разграничења. А да је потенцијално укључивање моје маленкости у њен рад изазвало одређене одјеке.
И то двоструке. С једне стране, имао сам доста позива и коментара, нарочито из Боке Которске, гдје су обични грађани и нека удружења поздравили моје потенцијално укључивање.
С друге стране, било је, како ми је речено, неколико негодовања, па и хистеричних реакција у медијским пунктовима који, како је јавно доказано, функционишу и на основу упутстава из зоне криминала. Ту се може уочити да нема „иновација“ у олајавању и пласирању безочних лажи, па и о мени, јер „аутори“ буквално преносе садржаје полицијско-мафијашких монтажа из методологије и времена Ђукановићеве власти.
МОНИТОР: Били сте министар иностраних послова Црне Горе октобра 1992, када је Савјет безбједности УН усвојио Резолуцију којом је за подручје Рт Оштро – Превлака утврђен посебан статус, а након тога бавили сте се овим питањем па сте као посланик често говорили о овом проблему у Скупштини. Да ли смо данас ближе рјешавању овог спорног питања?
ЛЕКИЋ:Мислим да смо данас, оваквим радом, даље од рјешавања тог питања у нашу корист. Све и као последица дугогодишњег нерада. Да ли је то била случајна инерција нерада или не, дио неког пакет-аранжмана, друго је питање.
Резолуција Савјета безбједности УН број 779 из октобра 1992. године на неки је начин интернационализовала питање Превлаке, на којој су затим годинама били војници УН, чиме је фактички отворен дипломатски простор за рјешавање тог проблема.
Тиме је, опет на извјестан начин, по први пут релативизована Бадинтерова комисија и њен, не случајно, базични принцип о апсолутизовању такозваних авнојевских, односно републичких граница.
Исти принцип поменуте Бадинтерове комисије затим је еклатантно поништен од стране више европских и других држава, рецимо признањем Косова.
Превлака, односно спорни Рт Оштро, наравно није величине Косова. Ради се о ненасељеном простору од неколико стотина метара који природно и историјски заокружује Бококоторски залив и детерминише границу на мору.
Тачно је да сам се у својству посланика од 2012. до 2023. године често и критички освртао на неодговоран однос власти према неријешеном проблему Превлаке и разграничења. И то се једнако односило на вријеме власти ДПС-а, Кривокапићеве и Абазовићеве владе, које су поводом Превлаке остваривале досљедан и хармоничан континуитет игнорисања тог питања.
Због тога сам у Скупштини, и то у својству члана парламентарне већине, гласао за смјену министра вањских послова Радуловића (као и министарке Братић, истина другим поводима), да бих због односа према Превлаци иницирао и контролно саслушање тадашњег премијера и министра вањских послова Абазовића у Одбору за међународне односе.Ипак, мој глас у Скупштини звучао је као глас у пустињи.
Сада смо дошли гдје смо дошли. Без озбиљне стратегије, тактике, па чак ни званично саопштеног циља поводом Превлаке.
Стиче се утисак да је главни адут и аргумент одговорних протагониста с ове стране, који се упорно понавља, да нам је Хрватска пријатељска земља. То јесте добра вијест, али нисам најсигурнији да она може замијенити озбиљан дипломатски и стручни рад с циљем заштите државних интереса.
МОНИТОР: Колико је питање Превлаке пресудно у односима са Хрватском и како ће оно утицати на финализацију нашег пута ка ЕУ?
ЛЕКИЋ:Изузетно је важно. Мислим прије свега на интересе државе, али и грађана, па и њихове свијести. Пређени пут односа овдашњих званичника према Хрватској говори о широком репертоару — од, с једне стране, ароганције, пријетњи и подстицања мржње, у чему је рани Ђукановић са својим антологијским изјавама био сам врх тога, до, с друге стране, демонстрације доста мучне инфериорности која неријетко вријеђа достојанство државе и самих грађана.
С треће стране, треба констатовати и повремену неадекватност изјава одређених протагониста са хрватске стране, како у нескривеним носталгијама, можда и претензијама према Боки Которској, тако и у пресуђивањима аподиктичним судовима и тоновима око спорних питања.
Ако бих направио краћи излет у историју два народа, врло је уочљив контраст са достојанством које је показивано у тешким временима наше заједничке историје и солидарности током вјековне борбе против страних доминација и туђина. О томе лијепо и трајно свједоче и писма, односно дописивање Његоша са баном Јосипом Јелачићем и Станком Вразом. Истина, живимо у другом времену, али није наодмет подсјетити се позитивног насљеђа историје.
Остаје ми да поновим оно што сам много пута говорио: ми треба искрено да градимо најбоље могуће односе са Хрватском. Уз базичан принцип узајамног поштовања.
Око спорних питања треба уважавати државу Хрватску и аргументе хрватске стране, као што треба озбиљно и аргументовано заступати наше.
МОНИТОР: Учлањење Црне Горе у ЕУ многи виде као малтене готову ствар. Који су изазови који то могу успорити или спријечити на домаћем и спољњем плану?
ЛЕКИЋ: Добро је што код нас постоји полет и ентузијазам за ЕУ. И што нас други, ипак не баш сви, охрабрују у томе.
Није добро што се, умјесто озбиљног рада и полагања још неположеног испита демократске и правне зрелости, овдје прави атмосфера тријумфализма, понекад и са неукусом пропагандно-карневалског стила.
Сматрам да је важно пратити велике геополитичке промјене које су у пуном јеку у свијету и самој Европи. Јер ће и то битно утицати на судбину пријема у чланство ЕУ.
Не би било добро да, загледани у европске звијезде, не видимо шта се дешава у данашњој европској заједници пуној искушења — од геополитичких и економских до војних. Морали бисмо бити спремни за оно што долази.
МОНИТОР: Политички сте ветеран. Како бисте окарактерисали и оцијенили садашњу политичку сцену у односу на раније?
ЛЕКИЋ:Да, био сам савременик неколико циклуса новијег историјског раздобља када су се земља, њени политички, економски и државно-правни статуси мијењали. Остајала је иста територија и исти грађани на њој. И лијепа рујна зора која некада најављује и свитање. Мада још сасвим не свиће. Другим ријечима, остала су многа искушења. Изнутра и извана. Напредовали смо и назадовали.
Црна Гора је, упркос свему, на ногама. Понекад изгледа и на клецавим. Да ли ће се она укотвити у свој магистрални правац — када јој опасности унутрашње аутодеструкције и спољне претензије неће моћи ништа — остаје и даље неизвјесно.
За њен историјски правац јесу важни геополитички избори савезништава, али је још важнија снага неопходне унутрашње кохезије и посједовање самосвијести о историјским темељима Црне Горе.
Извор: Монитор
