Пише: Родион Ебигхаузен
Руски агресорски рат против Украјине на источном крилу Европске уније, непоштовање – или још боље – презир према међународном праву од стране САД под председником Трампом и оптужбе за кршење међународног хуманитарног права од стране Израела у сукобу на Блиском истоку – све то је шокирало многе Европљане. Чини се да је светски поредак који је успостављен после Другог светског рата – стигао до свог краја. Немачки канцелар Фридрих Мерц изјавио је на Минхенској безбедносној конференцији у фебруару 2026: „Тај поредак, колико год био несавршен чак и у својим најбољим временима, више не постоји у том облику.“
Саговорници у Азији често су изненађени запрепашћеношћу неких Европљана. Тако бивши сингапурски дипломата Билахари Каусикан, на азијској безбедносној конференцији Шангри-Ла дијалог у разговору за DW каже:
„Мислим да су конкуренција и сукоб основне особине међународних односа. Те вечне, сурове истине биле су кратко прикривене – можда око 20 година, од пада Берлинског зида до избијања глобалне финансијске кризе. Јер, радило се о изузетној фази светске историје.“ И додаје: „Европа је мислила да је џунгла трајно укроћена. А онда је доживела шок.“
САД се не враћају
Марк Саксер, политиколог и руководилац канцеларије за Азију и Пацифик Фондације Фридрих Еберт, објашњава у разговору за DW да је та разлика у погледима између Европе и Азије резултат различитих историјских искустава. Европа је под заштитним кишобраном САД могла да сања сан о либералном светском поретку. За Азију је то било незамисливо.
Тежње да се успостави либерални светски поредак Саксер сматра пропалим, а „повратак САД у улогу коју су имале све до 2010-их из структурних разлога сматрам немогућим“. Униполарни тренутак је дефинитивно прошао. САД су се стратешки преоптеретиле конфликтима у Европи, на Блиском истоку и у Азијско-пацифичком региону.
Фантазије о хегемонији
Томас Клајне-Брокхоф из Друштва за спољну политику, у разговору за DW, САД мање види као преоптерећене, а више као носиоце империјалног пројекта. САД покушавају „да успоставе хегемонијални свет великих сила, неку врсту светског директоријума са Русијом и Кином“. Оне желе свет сфера утицаја великих сила.
САД, Кина и Русија (свака из својих разлога и са сопственим намерама) подривају међународно право и мултилатералне институције попут Уједињених нација.
Резултат је, према Саксеру „Вучји свет“ (он је објавио књигу под истим насловом) под чим се подразумева свет „у којем право јачег тријумфује над снагом права“.
Контра-покрети од Азије до Америке
Већина других држава природно нема интереса за такав свет. Али, какви контра-покрети се назиру? Клајне-Брокхоф види три конкретне реакције, које зависе од географског положаја и стратешког окружења.
Јапан, који се налази у непосредној близини растуће силе Кине и у азијско-пацифичком региону има мало истомишљеника, нема избора него да покуша да продуби сарадњу са САД.
Европа, која географски чини целину и политички је повезана, ослања се на „самоснажење у економском и војном смислу“, каже Клајне-Брокхоф. Притом покушава да у прелазној фази што дуже задржи САД уз себе, како би коначно стала на сопствене ноге.
Трећи модел – неку врсту противсавеза средњих сила – формулисао је Марк Карни у свом запаженом говору на Светском економском форуму у Давосу 2026: „Стари поредак се не враћа. Не треба да тугујемо за њим. Носталгија није стратегија. Али из овога можемо изградити нешто боље, снажније и праведније. То је задатак средњих сила.“
Поновно преговарање у мултиполарном свету
Саксер, који аргументује слично као Карни, као кључни аспект процеса преговарања наглашава то да се круг шири: „Посебност ове историјске прекретнице лежи у томе што први пут после векова силе које нису Западне, пресудно учествују у одлучивању о томе како ће бити обликован наредни светски поредак.“ За разлику од раније, „поредак више неће значити вестернизацију“, каже Саксер.
Концепти уређења мораће да узму у обзир представе Кине, где правила пре свега служе колективу, а не првенствено појединцу, као и уверења муслиманског света, заснована на заједници верника. Ипак, и унутар тих представа постоје сукоби, попут оних између шиитског и сунитског ислама.
Навигација у „вучјем свету“
Да би се опстало у том свету, Саксер наглашава три аспекта који иду даље од Карнијеве идеје:
Прво, треба укључити и мање државе, као што су на пример Нови Зеланд, Норвешка или Сингапур. Свако „ко жели проактивно и конструктивно да се бави неким проблемом“ је користан.
Друго, сарадњу не треба посматрати као савез, већ као „партнерства средине“, како би се спречило стварање блокова.
„Треће, суочавање са глобалним изазовима, с обзиром на ограничене капацитете, не може се ослонити само на коалиције истомишљених демократија. Партнерства средине морају окупити све државе које су оријентисане на решења, без обзира на њихово унутрашње уређење“, каже Саксер.
Хелсинки 2.0
Овај прагматични приступ превазилази политику засновану на вредностима и потрагу за партнерима- истомишљеницима. Уместо партнера по вредностима долазе партнери по интересима. Уместо паралелног или супротстављеног деловања истомишљеника, постоји сарадња у областима где се интереси поклапају, а нема је тамо где се разилазе. Наравно, уз очување неких неупитних принципа, као што су људска права.
Да би се то постигло, Саксер замишља неку врсту „Хелсинкија 2.0“. Почетком 1970-их, током Источно-западног сукоба – САД и Совјетски Савез, уз учешће европских НАТО држава и држава Варшавског пакта – на Конференцији о безбедности и сарадњи у Европи (КЕБС) договорили су се о заједничком преузимању обавеза које нису имале статус међународноправног уговора. Тај споразум, познат и као Хелсиншка декларација, пре свега је регулисао безбедносна питања у Европи и може се свести на формулу „универзализам без мешања“. Према Саксеру, тај приступ је поново актуелан.
Паралелно постојање различитих поредака
Клајне-Брокхоф је скептичан када је реч о стабилности таквих констелација, посебно зато што данас, за разлику од тада, недостају снажни фактори стабилности. „Сваки поредак захтева факторе стабилности који га одржавају и минимум правила и поштовања правила.“ Флуидна идеја партнера по интересима, који сарађују, на пример, у климатској политици, а у безбедносној радили једни против других, остаје у суштини нестабилна. Говорећи о Карнију, Клајне-Брокхоф каже: „Видим контра-силе, али не видим њихово повезивање.“ Средње силе су, на крају, превише различите и имају превише различите интересе.
Уместо тога, Клајне-Брокхоф уочава настанак мулти-поретка. Под тим се подразумева „паралелно постојање различитих модела поретка са ограниченом дубином примене“. Могао би се замислити, на пример, поредак састављен од партнера истомишљеника попут ЕУ са Јапаном и Аустралијом, али би његов утицај у великој мери остао ограничен на саме чланове.
Лоша времена за јавна добра
Због тога, актуелни развој отежава очување глобалних јавних добара. Сузбијање климатских промена, управљање глобалним здравственим ризицима попут пандемија, обезбеђивање мира – све то постаје све теже.
Клајне-Брокхоф зато страхује од наступања ере ‘константног паразитирања на туђ рачун’. Уместо заједничког рада на глобалним изазовима, поједини актери ће све више тражити сопствену корист.
Управо да би се то спречило, Саксер не види алтернативу сарадњи партнера по интересима који су спремни на прагматичну кооперацију. Трансформативни реализам по његовом мишљењу нуди најбољу могућност да се, после краја либералног поретка, интегришу различите представе о поретку, како би се решавали конкретни глобални изазови, а да се притом не врати на формирање блокова.
Извор: DW
