Piše: Igor Vukadinović
Rad analizira politički i društveni aspekt demonstracija građana, pretežno srednjoškolaca i studenata, nakon proglašenja nezavisnosti Kosova 2008. godine. Protesti su imali spontan i stihijski karakter: započeti su naglo, privukli su veliki broj učesnika i za kratko vreme se proširili na veći broj gradova u Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori. Ipak, nedostatak organizacione strukture i političke podrške, uz negativno medijsko izveštavanje, doprineo je njihovom gašenju. Motivi koji su oblikovali odnos srpskih medijskih i političkih elita prema ovim protestima uticali su i na pozicioniranje Srbije prema jednostranoj secesiji Kosova. Negativna stigmatizacija protesta od strane medija je političkim elitama Srbije olakšavala nereagovanje po pitanju otcepljenja dela teritorije i zadržavanje visokog stepena saradnje sa Zapadom.
Nakon okončanja NATO agresije 1999. Kosovo i Metohija je ostalo u sastavu Srbije i Savezne Republike Jugoslavije, što je potvrđeno Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti Ujedinih nacija. U pokrajini je uspostavljena privremena uprava Ujedinjenih nacija, dok su srpske i jugoslovenske vojne i policijske snage napustile tu teritoriju. To je dovelo do talasa zločinai proterivanja velikog broja Srba i ostalih nealbanaca sa Kosova i Metohije.[1]
Rezolucijom 1244 bilo je predviđeno da međunarodna uprava bude privremenog karaktera, sa ciljem normalizacije stanja na terenu, i da na kraju bude zamenjena trajnim rešenjem u vidu suštinske autonomije pokrajine u okviru Srbije. Napuštanje ovog principa od strane Zapada, i to u uslovima prozapadne orijentacije srpskih vlasti nakon 2000, bilo je rezultat nekoliko faktora, pre svega srbofobije, hantingtonovskog viđenja međunarodnih odnosa kroz prizmu civilizacijskih i verskih podela, kao i snažnog albanskog lobiranja u Vašingtonu.[2] Umesto kompromisnog rešenja, Vašington se opredelio za novu promenu granica sa ciljem da se Kosovo i formalno izdvoji iz sastava Srbije i uspostavi kao nezavisna država.
Predizborna kampanja na Kosovu i Metohiji: Nema Srbije, nema kampanje, ali ima birača
U prvoj fazi otvaranja statusnog pitanja, trajali su pokušaji da se zapadni ciljevi realizuju pod okriljem Ujedinjenih nacija, uz formalno poštovanje međunarodno-pravnih procedura. Amerikanci su najpre izvršili pritisak na generalnog sekretara UN KofijaAnana da se odstupi od dotadašnje politike Ujedinjenih nacija, koja se zasnivala na principu „standardi pre statusa“. Anan je, uz pomoć norveškog diplomate Kaja Eidea, tokom jeseni 2005. inicirao pokretanje pregovora o konačnom statusu Kosovau uslovima nehumanog položaja Srba u pokrajini.[3]Anan i Eide su zaključili da neispunjavanje političkih i humanitarnih standarda u pokrajini ne predstavlja prepreku da se započnu pregovori o konačnom statusu.
Kofi Anan je 31. oktobra 2005. imenovao finskog političara Martija Ahtisarija za svog „specijalnog izaslanika za vođenje procesa utvrđivanja budućeg statusa Kosova“, i austrijskog političara Alberta Rohana za njegovog zamenika. Prema Rezoluciji 1244, Ahtisari je, kao izaslanik generalnog sekretara UN, imao mandat da „olakšava“, odnosno „posreduje“ u pregovorima dve strane o budućem statusu pokrajine. U tesnoj saradnji sa Vašingtonom i albanskom stranom, Ahtisari i Rohan su od početka sabotirali pregovore i odbacivali pronalaženje kompromisnog rešenja, podržavajući potpunu secesiju – maksimalistički zahtev albanske strane.[4]
Umesto da pokuša da usaglasi stavove dve strane, Ahtisari je sam sastavio predlog rešenja konačnog statusa i u martu 2007. preporučio nezavisnost Kosova pod međunarodnom kontrolom.[5] Njegov predlog odmah su podržale Sjedinjene Američke Države, Velika Britanija kao i generalni sekretar Ujedinjenih nacija Ban Ki Mun, ali je odbačen od strane Rusije.[6]
Tokom maja i juna 2007. trajali su pritisci Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije na Rusiju da omogući legalizaciju secesije Kosova, odnosno da podrži usvajanje Ahtisarijevog plana u Savetu bezbednosti UN i novu rezoluciju koja bi zamenila Rezoluciju 1244. Evropski parlament je 10. maja pozvao Rusiju da „ne odlaže konačan status za Kosovo zasnovan na Ahtisarijevom planu za nadgledanu nezavisnost“.[7] Američki državni sekretar Kondoliza Rajs je 14–15. maja 2007. u Moskvi tim povodom razgovarala s Lavrovom i Putinom.[8] Najveći pritisci vršeni su na samitu grupe G-8 u Hajligendamu od 6. do 8. juna 2007, kada su američki predsednik Džordž Buš i francuski predsednik Nikola Sarkozi u odvojenim razgovorima pokušavali da ubede Putina da prihvati nezavisnost Kosova i omogući usvajanje nove rezolucije u SB UN.[9]
Pošto je postalo izvesno da Rusija neće podleći pritiscima, albanski i zapadni zvaničnici su počeli da najavljuju jednostranu secesiju uz zaobilaženje Saveta bezbednosti UN. Američki državni podsekretar za politička pitanja Nikolas Berns je 17. jula 2007. izjavio da će Kosovo do kraja godine postati nezavisno „ili kroz Savet bezbednosti UN ili kroz druge mehanizme“.[10] Državna sekretarka Kondoliza Rajs je 19. jula poručila: „Posvećeni smo nezavisnosti Kosova i ostvarićemo to na jedan ili na drugi način“.[11]Kosovski premijer Agim Čeku je 20. jula 2007. najavio proglašenje nezavisnosti za 28. novembar te godine.[12]
Ubeđivanje država Zapada i članica Evropske unije da se uključe u projekat kršenja međunarodnog prava nije dugo trajalo. Već početkom septembra 2007, šefovi diplomatija Velike Britanije i Francuske Dejvid Miliband i Bernar Kušner su objavili zajednički članak u londonskom Gardijanu, odnosno francuskom Le Mondu. Osim podrške Ahtisarijevom planu, oni su konstatovali da je put za nezavisnost kroz Savet bezbednosti „blokiran“ i poručili da Evropska unija mora da bude spremna da „zajednički deluje uprkos teškoćama u Savetu bezbednosti“.[13] Krajem septembra, američka ambasada je obavestila Stejt Department da je Nemačka angažovana na obezbeđivanju „najšire moguće podrške unutar EU za nezavisnost Kosova i u slučaju da ne bude nove rezolucije Saveta bezbednosti UN“.[14]
Albanski lideri su tokom jeseni 2007. najavljivali proglašenje nezavisnosti, neznatno pomerajući termin zbog američke i nemačke kampanje za prikupljanje što veće međunarodne podrške.Hašim Tači je u oktobru izjavio da će nezavisnost biti proglašena posle 10. decembra.[15] Bajram Redžepi je u novembru najavio da će se proglašenje desiti početkom februara 2008. jer, kako je naveo, „Kosovo više ne može da čekajedinstveni stav Evropske unije“.[16] SAD i zapadne zemlje su na sednici Saveta bezbednosti UN 19. decembra 2007. odbacile zajednički predlog Rusije i Srbije da se pregovori nastave kako bi se došlo do kompromisnog rešenja.[17] Bivši zamenik američkog državnog sekretara za spoljnu politiku Ričard Holbruk je početkom januara 2008. najavio da će nezavisnost biti proglašena u februaru.[18]
Pomenute najave nisu privlačile puno pažnje u srpskoj javnosti. U mesecima pre proglašenja nezavisnosti nije bilo javnih upozorenja službe bezbednosti, niti oštrih saopštenja vodećih stranaka, što je neobično kada su u pitanju ovako dalekosežne političke promene. Nije bilo ni poruka poput onih koje su bošnjački i zapadni političari često ponavljali u slučaju Republike Srpske, a to je da proglašenje nezavisnosti znači rat. Nasuprot tome, zvaničnici Srbije su slali suprotne poruke.
Nemački ministar odbrane Franc Jozef Jung je 14. decembra 2007. poručio da Srbija neće vojno reagovati u slučaju proglašenja nezavisnosti Kosova, i da mu je to pismom potvrdio njegov kolega, ministar odbrane Srbije Dragan Šutanovac.[19] Prethodnog dana, 13. decembra, švedski ministar spoljnih poslova Karl Bilt je u Briselu šefovima diplomatija EU podneo plan koordinacije između Evropske unije i Prištine za realizaciju secesije Kosova. Jedna od tačaka je podrazumevala da se nezavisnost proglasi nakon što se završe predsednički izbori u Srbiji u skladu sa željenim ishodom.[20] Uprkos tome što je ovo dospelo u javnost, predsednički izbori u Srbiji su protekli baš kao što je Karl Bilt zamislio, bez Kosova kao važne teme u kampanji.
Studentski pokret za „Vreme“: Vučić razorio sve oblike srpske državnosti na Kosovu
U depeši američke ambasade od 12. decembra 2007. zabeleženo je da je Boris Tadić prethodnog dana rekao američkom ambasadoru Kameronu Manteru da je Bernar Kušner izjavio kako će EU odložiti jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova da bi pomogla Tadićevom reizboru. Predsednik Srbije je zamolio američkog ambasadora da se takve izjave ubuduće ne daju javno kako ne bi ugrozile njegovu predsedničku kampanju.[21]
Da je ishod predsedničkih izbora u Srbiji bio deo plana za proglašenje nezavisnosti Kosova svedoči i poverljiv memorandum koji je savetnik američkog predsednika za nacionalnu bezbednost Stiven Hadli uputio Džordžu Bušu 31. januara 2008, pod nazivom „Ključni elementi za uspeh na Balkanu“.U dokumentu je navedeno: „Da bismo potpuno uspeli, potrebno nam je da se dogode tri stvari: 1) Reizbor Borisa Tadića za predsednika Srbije 2) Proglašenje nezavisnosti Kosova bez nasilja 3) Pozivnica za članstvo u NATO Hrvatskoj, Makedoniji i Albaniji“.[22]
Hadlijev memorandum, uz izjavu nemačkog ministra o „pismenom uverenju“ koje je dobio od Šutanovca, ukazuje na to da je Zapad u projekat proglašenja nezavisnosti ušao u određenoj koordinaciji s Demokratskom strankom, koja je dala garancije da Srbija neće srazmerno odgovoriti na ovaj čin agresije. Iako su informacije o pripremama secesije bile javno dostupne, ni Srpska radikalna stranka, najveća opoziciona partija u zemlji, nije insistirala na ovom problemu. Tomislav Nikolić je u kampanji izjavio da, ukoliko postane predsednik, neće podržati vođenje rata kao odgovor na eventualno proglašenje nezavisnosti Kosova, što su službenici američke ambasade ocenili kao važan iskorak.[23] I u ostalim izveštajima, Amerikanci su primetili da je Nikolić znatno ublažio svoju retoriku po pitanju Kosova. Službenici američke ambasade su 20. januara 2008. posetili sedište Srpske radikalne stranke, gde im je Aleksandar Vučić poručio da je „mnogo naučio od Amerikanaca, posebno od Baraka Obame i Hilari Klinton“.[24]
Uočljiv je kontrast između kooperativnog odnosa Srpske radikalne stranke prema kosovskoj politici režima u Srbiji 2007–2008. i stanja na političkoj sceni kosovskih Albanaca, gde je pokret „Samoopredeljenje“ Aljbina Kurtija vršio pritisak na vlasti u Prištini u vezi s nacionalnim temama. U februaru 2007. „Samoopredeljenje“ je organizovalo demonstracije protiv prve verzije Ahtisarijevog plana kao „nedovoljno dobre“ za Albance.[25]
U kampanji za predsedničke izbore u Srbiji, čiji drugi krug je održan 3. februara 2008, Kosovo nije spadalo u krug najvažnijih tema. Vodeći srpski političari uzdržavali su se od izjašnjavanja o scenariju proglašenja nezavisnosti i pitanju kako bi Srbija trebalo da reaguje u tom slučaju.
Početak i širenje demonstracija
Svojevrsno izbegavanje ove teme u prethodnom periodu i njena marginalizacija tokom predizborne kampanje doprineli su tome da vest o deklaraciji kosovske skupštine od 17. februara 2008. izazove snažnu reakciju ljudi u Srbiji. Prva spontana okupljanja građana u Beogradu, Novom Sadu i drugim većim gradovima zabeležena su u nedelju uveče, svega nekoliko sati nakon proglašenja nezavisnosti u Prištini.
Sutradan, 18. februara, u gradovima u Srbiji i Republici Srpskoj počinju velika okupljanja, pri čemu su najaktivniji bili studenti i omladina. Preko 10.000 studenata i građana u Beogradu je oko 12 časova započelo protest. Obratio im se rektor Univerziteta u Beogradu Branko Kovačević, koji je uporedio ovaj skup s ranijim studentskim protestima. Nakon toga održana je šetnja do Hrama Svetog Save, gde je održan moleban.[26]
Drugi masovni studentski skup tog dana održan je u Banjaluci, gde se okupilo više hiljada ljudi. U protestu su učestvovali rektor Univerziteta u Banjaluci, kao i brojni profesori. Demonstranti su zapalili zastavu Evropske unije, a nosili su transparente: „Kosovo je srce Srbije“, „Ne damo Kosovo“ i „Ne damo Srpsku“.[27]
U Kosovskoj Mitrovici se istog dana okupilo oko 15.000 ljudi, kojima se obratio Marko Jakšić, čija organizacija je organizovala skup. On je pozvao vlasti Srbije da ne potpisuju nikakve sporazume sa EU, jer bi time posredno priznali da su saglasni s okupacijom, s obzirom na to da je misija EU (Euleks) bila deo Ahtisarijevog plana.[28] Protesti u Kosovskoj Mitrovici održavani su svakodnevno tokom narednih 29 dana, najčešće s početkom u 12 časova i 44 minuta.[29]
Protesti 18. februara u nekim mestima su praćeni izgredima, poput razbijanja izlogana objektima koji su na različite načine povezivani s nezavisnošću Kosova. Napadnuti su objekti „Mekdonaldsa“ u Beogradu, prostorije LDP-a u Nišu, Irigu i Čačku, a zgrada slovenačkog lanca „Merkator“ u Beogradu je evakuisana zbog dojave o podmetnutoj bombi. To je obilato koristila glavna medijska ispostava Zapada u Srbiji u tom trenutku – televizijska kuća B92. Ova televizija je svaki protest prikazivala kao nasilje huligana. U izveštaju iz Novog Sada od 18. februara, svi učesnici protesta su označeni kao „fudbalski navijači“, policiji je zamereno što nije dovoljno i pravovremeno hapsila učesnike, a kao jedina svrha protesta naveden je vandalizam.[30]
Televizija B92 je tih dana umesto reči „protest“ ili „demonstracije“ koristila termin „neredi“, bez obzira na to što na mnogim skupovima nije bilo incidenata. U utorak, kada su u celoj zemlji održani masovni i pretežno mirni protesti srednjoškolaca, B92 je vest o tome naslovila sa „Neredi u gradovima Srbije“, dok skupovi na kojima nije bilo incidenata nisu bili spomenuti. U tekstu je navedeno da je MUPsaopštio da su tokom „tri dana nereda“ povređeni 51 policajac i 34 građanina, iako je u saopštenju MUP-a bilo navedeno „tokom tri dana protesta“. Protesti su u izveštaju B92 bili preimenovani u „nerede“.[31]
Krajem drugog dana protesta, oglasila se Liberalno-demokratska partija. Ona je objavila saopštenje svog lidera Čedomira Jovanovića: „Srbija mora da se otrezni i razume da za gubitak Kosova nisu krivi ni Mekdonalds, ni LDP, ni francuska ili slovenačka ambasada, već pogrešna i nerazumna politika kojoj je baš ovakvo i još gore nasilje bilo osnovna poluga“.[32]
Saopštenje je sadržalo bitne elemente politike LDP-a: podrška nelegalnoj secesiji kao nepovratnom činu („gubitak Kosova“), moralno amnestiranje Zapada i svaljivanje krivice na Srbiju. Država koju je NATO bombardovao i primorao da povuče vojsku i policiju s Kosova je od Jovanovića praktično optužena da je „nasilnik“, kako bi secesija Kosova mogla da se tumači kao „legitiman“ odgovor na „nasilje“. Osim što je ovakva retorika imala podršku glasača LDP-a, ona je bila bliska i delu pristalica Demokratske stranke u tom periodu.
Učešće srednjoškolaca
Već u ponedeljak 18. februara na protestima u Beogradu, Kragujevcu, Loznici, Prokuplju i drugim gradovima zabeleženo je da su srednjoškolci napustili časove kako bi se pridružili protestima. Sutradan, u utorak 19. februara, ovaj fenomen je bio još masovniji. Glavni studentski protest tog dana održan je u Kragujevcu, gde se okupilo više hiljada studenata i srednjoškolaca. Osim toga, tada je u čitavom nizu gradova – Novi Sad, Niš, Kraljevo, Čačak, Kruševac, Valjevo, Gornji Milanovac, Vranje, Jagodina, Kikinda, Sombor, Zrenjanin, Užice, Prokuplje, Smederevo, Požarevac – došlo do protestnih šetnji pre svega srednjoškolaca, čime se protesti značajno omasovljavaju.[33]
U Novom Sadu, veliki broj učenika gimnazija i srednjih škola u prepodnevnoj smeni je napustio časove i uputio se na proteste protiv nezavisnosti Kosova. Uskoro je formirana dugačka kolona omladine koja je nekoliko sati šetala gradom. Na protestu nije zabeležen nijedan incident.[34] Nijedan nacionalni medij nije preneo vest o održavanju protestne šetnje novosadskih srednjoškolaca 19. februara. To je bilo u skladu s tendencijom da se protesti na kojima nije bilo incidenata medijski ignorišu.
Karakteristika ovih demonstracija bila je njihova prisutnost u Republici Srpskoj i Crnoj Gori. U utorak 19. februara, nekoliko stotina studenata i srednjoškolaca protestovalo je u Podgorici i u Prijedoru.[35]
Bio je to redak slučaj da su se srpski srednjoškolci masovno uključili uproteste, i jedinstveni slučaj da je glavni motiv studentskih protesta u Srbiji bilo nacionalno pitanje. Primarni razlog studentskih i srednjoškolskih demonstracija 2008. nije bilo pitanje izbora, raspodele moći u državi, ekonomija, broj bodova za budžet, ili pitanje korupcije, već odbrana teritorije države.
Nosilac protesta su bile generacije rođene od sredine 80-ih do početka 90-ih. U pitanju su bile praktično prve generacije koje nisu formirane u komunističkom sistemu i nisu bile Brozovi pioniri. Društvene stavove ovih generacija je u velikoj meri oblikovalo iskustvo NATO agresije 1999, kada su one imale između 7 i 14 godina. Protesti 2008. su otkrili svojevrsnu političku usamljenost ove generacije.
S jakim sećanjem na NATO bombardovanje, mlađe generacije su bile svesne da je Zapad 2008. prekršio sporazum kojim je okončan rat 1999. i da je time konflikt ponovo otvoren. Ta svest je dovela do naglog talasa demonstracija, koje su po atmosferi i intenzitetu podsećale na proteste u zemljama zahvaćenim ratnim sukobom. S druge strane, za pripadnike starijih generacija, proglašenje nezavisnosti Kosova je bilo deo jednog gotovo uobičajenog stanja, u kojem se Srbija dezintegriše i gubi teritorije, na šta su mnogi ljudi već bili navikli. Njihov pogled je u određenoj meri bio oblikovan i komunističkim narativom o „velikosrpskom šovinizmu“ kao dežurnom krivcu za sve krize i probleme. Osim toga, kod mnogih je bio prisutan i strah od ponavljanja bombardovanja i sankcija.
Političke elite u Srbiji pripadale su drugoj grupi, a njihovo držanje je bilo dodatno kompromitovano mehanizmima kojima Zapad podređuje višestranačke parlamentarne sisteme svojim interesima, formalno zadržavajući demokratsku fasadu – kontrola medija, kontrola pravosuđa, NVO sektor, korumpiranje i vrbovanje političkih lidera. Svi pomenuti mehanizmi su 2008. bili aktivirani sa ciljem gušenja protesta i sprečavanja odgovora Srbije na secesiju.
Osim medija pod zapadnom kontrolom, i oni u državnom vlasništvu, bliski vlastima – RTS, Politika i Novosti – protestima su davali sporedan značaj, skupove bez incidenata uglavnom ignorisali, a težište izveštavanja stavljali na osudu nasilja. Novine koje o masovnim demonstracijama širom Srbije od 17. do 20. februara nisu objavile nijednu vest, bilesu „Pravda“, list blizak Srpskoj radikalnoj stranci. Dok su brojni članovi i simpatizeri ove stranke učestvovali u okupljanjima, rukovodstvo SRS je izbegavalo da im pruži javnu podršku i pozivalo je građane isključivo na zvaničan skup zakazan za 21. februar u Beogradu[36] .
S druge strane, Kurir je bio jedan od retkih dnevnih listova koji su demonstracijama posvetili naslovnu stranu i o njima pozitivno izveštavali.[37] Njegova relativno slabija vezanost za političke stranke u tom periodu ostavljala je više prostora za blagonaklon odnos prema ovakvom tipu protesta.
Ni u sredu 20. februara protesti nisu pokazivali znake opadanja. U Novom Sadu je tog dana održan studentski protest, na kojem su prisustvovali i učenici škola. Ovo okupljanje je ocenjeno kao najveće u gradu od početka protesta 17. februara. I studenti Niškog univerziteta su 20. februara održali skup. Nekoliko hiljada niških studenata se od rektorata uputilo prema centralnim gradskim ulicama, noseći parole „Ostaće naše“ i „Razloga 1244 da ne damo“.[38] Protesti su tog dana održani i u Kraljevu, Leskovcu, Valjevu, Paraćinu i drugim gradovima.[39]
Okupljanje su20. februara organizovali i studenti Univerziteta u Novom Pazaru. Predsednica Studentskog parlamenta novopazarskog univerziteta ElmedinaBogućanin poručila je: „Pridružujemo se protestu studenata Srbije, jer je čin proglašenja nezavisnosti Kosova i njegovog priznavanja od strane najjačih zemalja Zapada zasnovan na pravu jačeg i suprotan principima međunarodnog prava, Povelji Ujedinjenih nacija, Rezoluciji 1244 i Helsinškoj povelji“.[40]
Sutradan, 21. februara, veliki protest su organizovali studenti Univerziteta u Istočnom Sarajevu.[41] Sva pomenuta okupljanja protekla su mirno i bez incidenata. Od ponedeljka 18. februara do četvrtka 21. februara studenti svih univerziteta u Srbiji i Srpskoj su održali proteste protiv proglašenja nezavisnosti Kosova.
Miting „Kosovo je Srbija“
U četvrtak 21. februara održan je veliki protest u Beogradu, u organizaciji Vlade Srbije i opozicionih stranaka. Već u ponedeljak 18. februara objavljeno je da su Koštunica, Tadić i Nikolić dogovorili zajednički skup za četvrtak, nesumnjivo pod uticajem činjenice da su protesti spontano buknuli u velikom broju mesta i da će ih biti teško kontrolisati. Odabir četvrtka za termin, a ne subote ili nedelje, kada je moglo da dođe još više ljudi, pokazuje da je u tom trenutku umirivanje situacije i stavljanje pod kontrolu narodnog bunta za organizatore bio veći prioritet od upućivanja poruke svetu, što je zvanično bio prvi cilj protesta.
Najveća vrednost ovog skupa trebalo je da bude demonstracija nacionalnog jedinstva. Ona je, međutim, ispala najviše sporna. Iako je njen lider učestvovao u odluci o zakazivanju protesta, Demokratska stranka je odbila da u njemu zaista učestvuje. Ni predsednik Srbije Tadić se nije pojavio na skupu, što je bio udarac za zemlju. Ustavna funkcija predsednika da „oličava državno jedinstvo Republike Srbije“ u tako važnom momentu nije bila ostvarena. O stvorenom „jedinstvu“ govori izjava člana glavnog odbora Demokratske stranke Zaharija Trnavčevića da „ne želi da učestvuje na skupu koji organizuju radikali“.[42]
Sličnog mišljenja su bili i ostali funkcioneri DS-a. Izvesno je da je prisustvo radikala korišćeno kao izgovor, dok se pravi razlog nalazio u odnosu funkcionera Demokratske stranke prema nacionalnom pitanju. Prema njihovim izjavama za Radio Slobodna Evropa, članovi i lokalni odbori DS-a po Srbiji nisu organizovali odlaske na miting u Beograd, niti su od centrale stranke dobili poziv da to učine.[43]Najveća vladajuća stranka, čiji predsednik je bio predsednik države, praktično je bojkotovala glavni skup protiv proglašenja nezavisnosti Kosova.
Miting „Kosovo je Srbija“ je bio jedan od najposećenijih skupova u novijoj istoriji. Domaći mediji su dan nakon protesta procenjivali broj učesnika na između dvesta i petsto hiljada, dok su strani mediji uglavnom navodili oko sto pedeset hiljada.[44]
Miting ispred Narodne skupštine je trajao dva sata. Pored političkih lidera, ljudima su se obratili glumci Nenad Jezdić i Nataša Tapušković, reditelj Emir Kusturica, sportisti Dejan Bodiroga i Novak Đoković, rektori beogradskog i prištinskog univerziteta, i predstavnici studenata. Govori su bili prikladni skupu, ali u politički najrelevantnijim izlaganjima – premijera Koštunice i zamenika predsednika SRS Nikolića – nije bilo najave konkretnog odgovora na secesiju ili nagoveštaja plana delovanja u novonastalim okolnostima.[45]
Emir Kusturica je u svom govoru kritikovao deo srpske javnosti koji je podržavao nasilne i nelegalne akcije Zapada protiv Srbije. Njegova osuda bila je usmerena na stavove motivisane finansijskim interesima, ali i autošovinizmom i osećajem inferiornosti pred Zapadom.
Nakon protesta, deo građana se uputio ka Hramu Svetog Save, gde je održan moleban, a deo građana se uputio prema zapadnim ambasadama i televiziji B92, koju je policija, za razliku od ambasada, sačuvala od napada. U požaru u američkoj ambasadi je tada tragično nastradao 20-godišnji student Zoran Vujović.
Incidenti nakon mitinga 21. februara su od strane prozapadnog dela javnosti iskorišćeni da se pokrene uspešna kontra-kampanja. Tokom narednih dana stvorena je atmosfera u kojoj su incidenti nakon skupa tretirani kao veći problem za državu od jednostrane secesije dela teritorije.
Snimak dve devojke kako iz jedne razbijene radnje nose patike je od strane B92 korišćen kao dokaz da su učesnici mitinga bili lopovi koji su zloupotrebljavali patriotizam za lično bogaćenje. U skladu s ovim narativom, ceo protest su počeli da nazivaju „Kosovo za patike“, što je s oduševljenjem prihvaćeno u delu srpske javnosti koji je podržavao jednostranu secesiju.[46]
„Kosovo za patike“
Ne treba zaboraviti da je 5. oktobra 2000. došlo do pljačke inventara Savezne skupštine, uključujući nameštaj, slike i druga umetnička dela. Ipak, taj događaj niko nije nazvao „demokratija za Savu Šumanovića“. Radilo se o naručenoj demonizaciji protesta i dehumanizaciji njegovih učesnika, koji su od strane B92 označeni za „lopove“, kojima patriotizam služi kao „izgovor za pljačku“.
Saopštenje koje je Demokratska stranka objavila povodom protesta 21. februara bilo je oštrije od saopštenja ove stranke povodom proglašenja nezavisnosti Kosova četiri dana ranije. U reakciji DS-a i predsednika Tadića nije bilo nijedne pozitivne reči o skupu ispred Narodne skupštine, o brojnosti okupljenih građana ili o porukama sportista, studenata, profesora i umetnika, već isključivo osuda incidenata.[47]
Kao protivtežu borbi za odbranu celovitosti države, prozapadni elementi su kao glavni nacionalni izazov istakli strah od toga „kakvu sliku šaljemo u svet“. U reakcijama na događaje od 21. februara, Mlađan Dinkić je izjavio da se „pravi slika i šalje u poruka u svet da smo mi divljaci“. Dragan Šutanovac je poručio da će „večerašnja slika koja je poslata u svet još jače utvrditi stav onih koji u ovom trenutku imaju neprijateljski stav prema Srbiji.“[48]
Uspeh u predstavljanju „slanja slike u svet“ kao najvažnijeg pitanja zasnivao se na psihološkim sklonostima velikog broja ljudi u Srbiji, naročito srednjih generacija i pristalica prozapadnih političkih opcija. Statusna nesigurnost i potreba za spoljašnjom društvenom validacijom dovele su do toga da u postfebruarskoj Srbiji središnje mesto ne zauzme pitanje odbrane i opstanka države, već opsesivna briga o sopstvenoj javnoj slici.
Karakterističan primer novog „državnog imperativa“ predstavljala je velika kampanja uoči fudbalske utakmice Srbije i Francuske u septembru 2009. U bojazni da se „ne osramote pred svetom“, političari, mediji i organizatori su danima pozivali publiku da na stadionu ne zviždi himni protivničke reprezentacije.
Dan nakon skupa u Beogradu, 22. februara 2008. u Podgorici je, u organizaciji tamošnje opozicije, održan mitingna kojem se okupilo preko 10.000 ljudi. Tokom 23. i 24. februara protesti su, u organizaciji srpske dijaspore, održani u preko dvadeset gradova u Evropi i Severnoj Americi, na kojima je, u zavisnosti od mesta, bilo prisutno od više stotina do više hiljada ljudi.[49] Veliki protest protiv nezavisnosti Kosova je 26. februara ponovo održan u Banjaluci.[50] Svakodnevni protesti su tokom narednih nedelja nastavljeni i u Kosovskoj Mitrovici.
Pored srpske dijaspore, aktivne su bile i organizacije iz Češke, Poljske, Grčke i Rusije. Pripadnici naroda iz ovih zemalja su organizovali skupove protiv nezavisnosti Kosova u Pragu, Atini, Varšavi, Moskvi i Sankt Peterburgu. Novinska agencija Tanjug je učesnike skupa u Pragu 23. februara etiketirala kao „neonaciste“, a učesnike skupa u Varšavi istog dana kao „ultrakatoličke nacionaliste“.[51] U pitanju su bile netačne i politički obojene kvalifikacije, koje su ukazivale na odnos glavne državne novinske agencije Srbije prema njenom teritorijalnom integritetu.
Na području Srbije izvan Kosova protesti su naglo okončani sa velikim mitingom 21. februara 2008. Pored zapadnog uticaja, neprijateljskog odnosa domaćih političkih i medijskih aktera, koji se u ovom slučaju mogu opisati pojmom kompradorske elite, ishod protesta odredilo je višedecenijsko nasleđe Srbije, tokom kojeg je za značajan deo stanovništva gubitak teritorija postao deo uobičajenog političkog iskustva.
Marinko M. Vučinić: Veleizdaja na Kosovu i Metohiji i muk naše javnosti
Pomenuti faktori su oblikovali i odgovor Srbije na proglašenje kosovske nezavisnosti – suštinska kapitulacija i ustuknuće pred voljom Zapada, što se ogledalo u izostanku vojne reakcije čak i u većinski srpskim sredinama, zadržavanju istog nivoa odnosa s državama koje su priznale Kosovo i nastavku puta ka članstvu u Evropskoj uniji, koja je u to vreme uveliko radila na učvršćivanju nezavisnosti Kosova.
Stihijski i disperzivan karakter protesta, kao i nedostatak vođstva, institucionalizacije, novca i političke podrške, doveli su do toga da je on ugašen pre nego što je stigao da zvanično formuliše svoje zahteve. Kada se sve uzme u obzir, mladi ljudi na ulicama srpskih gradova 2008. godine zahtevali su da se u novonastaloj situaciji Srbija postavi kao država, i taj zahtev je ostao neispunjen.
Napomena: Ovo je prethodna verzija rada izloženog na naučnom skupu „Društveni sukobi i politički prevrati u srpskim zemljama 1996-2026“, održanom u Višegradu 30. juna i predviđenog za objavljivanje u Zborniku Andrićevog instituta.
[1]UnitedNationsSecurityCouncil. Resolution 1244 (1999), S/RES/1244, 10. jun 1999.
[2]Ekrem Bardha,The Truth: Albanian Americans and the Independence of Kosova (Tiranë: UET Press, 2022).
[3]UnitedNationsSecurityCouncil. S/2005/635, 7. oktobar 2005.
[4]Vojislav Koštunica, Odbrana Kosova, 2. dopunjenoizdanje (Beograd: Srpska književna zadruga, 2009), 15.
[5]United Nations Security Council. S/2007/168, 26. mart 2007.
[6]Dmitry Rogozin, The Hawks of Peace: Notes of the Russian Ambassador, trans. Nadezhda Serebryakova and Camilla Stein (London: Glagoslav Publications, 2013), 182; Robert M. Gates, Duty: Memoirs of a Secretary at War (New York: Alfred A. Knopf, 2014), 159.
[7]EuropeanParliament, “EuropeanParliamentResolutionof 10 May 2007 onthe EU-RussiaSummittobeHeldinSamaraon 18 May 2007,” P6_TA(2007)0178, para. 15, 10. maj 2007, https://bitl.to/677C
[8] Condoleezza Rice, No Higher Honor: A Memoir of My Years in Washington (New York: Crown Publishers, 2011),
[9]George W. Bush, “PresidentBushParticipatesinJointPressAvailabilitywithPrimeMinisterofAlbania, Dr. SaliBerisha,” Tirana, 10. jun 2007, TheWhiteHouse, https://gogl.to/4VXQ
[10]B92, „Berns: Nezavisnostdokrajagodine“, 18. jul 2007, https://bitl.to/677F
[11]CondoleezzaRice, “On-the-RecordBriefingEnRoutetoLisbon, Portugal,” U.S. DepartmentofState, 19. jul 2007, https://gogl.to/4VXT
[12]“Čeku: Kosovoćeproglasitinezavisnost 28. novembra,” PCNEN, 20. jul, 2007, https://gogl.to/4VXU
[13]BernardKouchnerandDavidMiliband, “Kosovo: Europe’sChallenge,” TheGuardian, 6. septembar 2007, https://gogl.to/4VXV
[14]U.S. EmbassyBerlintoSecretaryofState, “GermansDownplaySuggestionsofSplitonKosovo,” confidentialcable 07BERLIN1823, September 28, 2007, paras. 1, 3–5 and 8, PublicLibraryof U.S. Diplomacy, https://bit.ly/4hRm3pp
[15]„HašimTači: Nakon 10. decembraKosovoćeproglasitinezavisnost,“ RadioSlobodnaEvropa, 25. oktobar 2007, https://gogl.to/4VXW
[16]„Redžepi: NezavisnostKosovapočetkomfebruara“, MONDO, 21. novembar 2007, https://mondo.me/Info/EX-YU/a3009/Redzepi-Nezavisnost-Kosova-pocetkom-februara.html
[17]Vojislav Koštunica, „Odbrana Kosova“, Letopis Matice srpske, god. 185, knj. 483, sv. 1–2 (januar–februar 2009), 164.
[18]„Holbruk: Kosovonezavisno u februaru“, Blic, 8. januar 2008, https://gogl.to/4VXY.
[19]MartinaČizmić, „SrbijanećepribjegavatinasiljuakoKosovoproglasineovisnost,“ Nacional, 14. decembar 2007, https://gogl.to/4VXZ
[20]Sweden, MinistryforForeignAffairs, “A EuropeanStrategyforKosovo,” non-paper, 13. decembar 2007.
[21]U.S. EmbassyBelgradetoSecretaryofState, “Serbia: SpeakerCallsforPresidentialElectionsBeginningJanuary 20,” cable 07BELGRADE1657, 12 December 2007, para. 6, WikiLeaksPublicLibraryof U.S. Diplomacy, https://gogl.to/4VXa
[22]Stephen J. Hadley, “KeyElementsforSuccessintheBalkans,” memorandumforPresident George W. Bush, 31 January 2008, 1, confidential, declassified, George W. BushPresidentialLibrary, reproducedbythe Center forPresidentialHistory, SouthernMethodistUniversity, “WesternBalkans,” TheTransition: TheForeignPolicy George W. BushPassedtoBarackObama, https://twtr.in/3rB6
[23]U.S. EmbassyBelgrade, “SerbianPresidentialCampaigns,” cable08BELGRADE50, January 11, 2008, paras. 1, 4–5, WikiLeaks, PublicLibraryof U.S. Diplomacy, https://gogl.to/4VXb.
[24]U.S. EmbassyBelgrade, “SerbianVotersHeadtoPollsinForce,” cable08BELGRADE78, January 21, 2008, para. 5, WikiLeaks, PublicLibraryof U.S. Diplomacy, https://gogl.to/4VXc.
[25]RrahmanPaçarizi, “Protestatkundërpakospërstatusin,” RadioEvropa e Lirë, February 6, 2007.
[26]„SrbisaKosovanepriznajukvazidržavu, protestisenastavljaju i u Beogradu, Banjaluci…,“ Radio-televizijaVojvodine, 18. februar 2008, https://gogl.to/4VXd
[27]MladenaMlinarević, „Banjalučkistudenti: NedamoKosovo,“ Nezavisnenovine, 18. februar 2008, https://bit.ly/3VtPOFD
[28]„SrbisaKosovanepriznajukvazidržavu, protestisenastavljaju i u Beogradu, Banjaluci…,“ Radio-televizijaVojvodine, 18. februar 2008, https://gogl.to/4VXd.
[29]UnitedNationsSecurityCouncil, “Letterdated 16 May 2008 fromtheSecretary-GeneraladdressedtothePresidentoftheSecurityCouncil,” S/2008/331, annex, para. 14, 3, https://digitallibrary.un.org/record/627301/files/S_2008_331-EN.pdf
[30]„Serijaincidenata u Beogradu,“ B92, 18. februar 2008, https://bit.ly/47d7yYk.
[31]„Neredi u gradovima Srbije“, B92, 19. februar 2008, https://gogl.to/4VXf.
[32]„Serijaincidenata u Beogradu,“ B92, 18. februar 2008,https://gogl.to/4VXf
[33]P. R., „Protesti mladih u gradovima Srbije,“ Politika, 19. februar 2008, https://gogl.to/4VXg; „ProtestisrednjoškolacaširomSrbije“, Mondo, 19. februar 2008, https://gogl.to/4VXh
[34]„Protestovali novosadski srednjoškolci“, Dnevnik, 20. februar 2008.
[35]N. Đurić, „Đački protest“, Politika, 19. februar 2008; „Skupština RS u četvrtak o Kosovu“, Mondo, 19. februar 2008.
[36]„Svi na miting Kosovo je Srbija“, Pravda, 21. februar 2008, 1.
[37]„Gnev naroda“, Kurir, 19. februar 2008, 1–3.
[38]„Protestnekolikohiljadaniških i novopazarskihstudenata“, Blic, 20. februar 2008, https://gogl.to/4VXl
[39]„Na ulicama srednjoškolci i studenti“, Danas, 21. februar 2008, https://gogl.to/4VXm.
[40]„Protestnekolikohiljadaniških i novopazarskihstudenata“, Blic, 20. februar 2008.
[41]YouTube video, https://ytubl.ink/3L85
[42]ZoranPreradović, „Velikimiting u centruBeograda,“ RadioSlobodnaEvropa, 21. februar 2008, https://bit.ly/47fQ39J
[43]Isto.
[44]„Odgovor Srbije“, Politika, 22. februar 2008, 1; „Zavet“, Večernje novosti, 22. februar 2008, 1; „Molitva“, Kurir, 22. februar 2008, 1; CNN, “ProtestsEruptinSerbia,” CNN Newsroom, February 21, 2008, CNN Transcripts, https://gogl.to/4VXn.
[45]MarkoRandjić, “Protestnimiting ‘KosovojeSrbija’ (KosovoIsSerbiaProtest, 21. 02. 2008.),” YouTubevideo, https://ytubl.ink/3L86.
[46]„Krale smo, kao i svi ostali“, B92, 22. februar 2008, https://gogl.to/4VXo
[47]“Tadić: TonijebilaSrbija”, B92, 22. februar 2008, https://bit.ly/4e37tdq.
[48]„Jedna žrtva nasilja u Beogradu“, B92, 21. februar 2008, https://gogl.to/4VXq.
[49]“ProtestikrozEvropu i svetzbogsecesijeKosova – KosovojeSrbija,” Internetprezentacijasrpskedijaspore, February 2008, https://gogl.to/4VXr.
[50]“Protest u BanjojLuciprotivnezavisnostiKosova,” GlasSrpske, February 26, 2008, https://gogl.to/4VXs.
[51]„ProtestiprotivnezavisnostiKosova i MetohiješiromEvrope“, RTV, 24. februar 2008, https://gogl.to/4VXt
Izvor: NSPM
