Пише: Игор Вукадиновић
Рад анализира политички и друштвени аспект демонстрација грађана, претежно средњошколаца и студената, након проглашења независности Косова 2008. године. Протести су имали спонтан и стихијски карактер: започети су нагло, привукли су велики број учесника и за кратко време се проширили на већи број градова у Србији, Републици Српској и Црној Гори. Ипак, недостатак организационе структуре и политичке подршке, уз негативно медијско извештавање, допринео је њиховом гашењу. Мотиви који су обликовали однос српских медијских и политичких елита према овим протестима утицали су и на позиционирање Србије према једностраној сецесији Косова. Негативна стигматизација протеста од стране медија је политичким елитама Србије олакшавала нереаговање по питању отцепљења дела територије и задржавање високог степена сарадње са Западом.
Након окончања НАТО агресије 1999. Косово и Метохија је остало у саставу Србије и Савезне Републике Југославије, што је потврђено Резолуцијом 1244 Савета безбедности Ујединих нација. У покрајини је успостављена привремена управа Уједињених нација, док су српске и југословенске војне и полицијске снаге напустиле ту територију. То је довело до таласа злочинаи протеривања великог броја Срба и осталих неалбанаца са Косова и Метохије.[1]
Резолуцијом 1244 било је предвиђено да међународна управа буде привременог карактера, са циљем нормализације стања на терену, и да на крају буде замењена трајним решењем у виду суштинске аутономије покрајине у оквиру Србије. Напуштање овог принципа од стране Запада, и то у условима прозападне оријентације српских власти након 2000, било је резултат неколико фактора, пре свега србофобије, хантингтоновског виђења међународних односа кроз призму цивилизацијских и верских подела, као и снажног албанског лобирања у Вашингтону.[2] Уместо компромисног решења, Вашингтон се определио за нову промену граница са циљем да се Косово и формално издвоји из састава Србије и успостави као независна држава.
Предизборна кампања на Косову и Метохији: Нема Србије, нема кампање, али има бирача
У првој фази отварања статусног питања, трајали су покушаји да се западни циљеви реализују под окриљем Уједињених нација, уз формално поштовање међународно-правних процедура. Американци су најпре извршили притисак на генералног секретара УН КофијаАнана да се одступи од дотадашње политике Уједињених нација, која се заснивала на принципу „стандарди пре статуса“. Анан је, уз помоћ норвешког дипломате Каја Еидеа, током јесени 2005. иницирао покретање преговора о коначном статусу Косовау условима нехуманог положаја Срба у покрајини.[3]Анан и Еиде су закључили да неиспуњавање политичких и хуманитарних стандарда у покрајини не представља препреку да се започну преговори о коначном статусу.
Кофи Анан је 31. октобра 2005. именовао финског политичара Мартија Ахтисарија за свог „специјалног изасланика за вођење процеса утврђивања будућег статуса Косова“, и аустријског политичара Алберта Рохана за његовог заменика. Према Резолуцији 1244, Ахтисари је, као изасланик генералног секретара УН, имао мандат да „олакшава“, односно „посредује“ у преговорима две стране о будућем статусу покрајине. У тесној сарадњи са Вашингтоном и албанском страном, Ахтисари и Рохан су од почетка саботирали преговоре и одбацивали проналажење компромисног решења, подржавајући потпуну сецесију – максималистички захтев албанске стране.[4]
Уместо да покуша да усагласи ставове две стране, Ахтисари је сам саставио предлог решења коначног статуса и у марту 2007. препоручио независност Косова под међународном контролом.[5] Његов предлог одмах су подржале Сједињене Америчке Државе, Велика Британија као и генерални секретар Уједињених нација Бан Ки Мун, али је одбачен од стране Русије.[6]
Током маја и јуна 2007. трајали су притисци Сједињених Америчких Држава и Европске уније на Русију да омогући легализацију сецесије Косова, односно да подржи усвaјање Ахтисаријевог плана у Савету безбедности УН и нову резолуцију која би заменила Резолуцију 1244. Европски парламент је 10. маја позвао Русију да „не одлаже коначан статус за Косово заснован на Ахтисаријевом плану за надгледану независност“.[7] Амерички државни секретар Кондолиза Рајс је 14–15. маја 2007. у Москви тим поводом разговарала с Лавровом и Путином.[8] Највећи притисци вршени су на самиту групе Г-8 у Хајлигендаму од 6. до 8. јуна 2007, када су амерички председник Џорџ Буш и француски председник Никола Саркози у одвојеним разговорима покушавали да убеде Путина да прихвати независност Косова и омогући усвајање нове резолуције у СБ УН.[9]
Пошто је постало извесно да Русија неће подлећи притисцима, албански и западни званичници су почели да најављују једнострану сецесију уз заобилажење Савета безбедности УН. Амерички државни подсекретар за политичка питања Николас Бернс је 17. јула 2007. изјавио да ће Косово до краја године постати независно „или кроз Савет безбедности УН или кроз друге механизме“.[10] Државна секретарка Кондолиза Рајс је 19. јула поручила: „Посвећени смо независности Косова и остварићемо то на један или на други начин“.[11]Kосовски премијер Агим Чеку је 20. јула 2007. најавио проглашење независности за 28. новембар те године.[12]
Убеђивање држава Запада и чланица Европске уније да се укључе у пројекат кршења међународног права није дуго трајало. Већ почетком септембра 2007, шефови дипломатија Велике Британије и Француске Дејвид Милибанд и Бернар Кушнер су објавили заједнички чланак у лондонском Гардијану, односно француском Ле Монду. Осим подршке Ахтисаријевом плану, они су констатовали да је пут за независност кроз Савет безбедности „блокиран“ и поручили да Европска унија мора да буде спремна да „заједнички делује упркос тешкоћама у Савету безбедности“.[13] Крајем септембра, америчка амбасада је обавестила Стејт Департмент да је Немачка ангажована на обезбеђивању „најшире могуће подршке унутар ЕУ за независност Косова и у случају да не буде нове резолуције Савета безбедности УН“.[14]
Албански лидери су током јесени 2007. најављивали проглашење независности, незнатно померајући термин због америчке и немачке кампање за прикупљање што веће међународне подршке.Хашим Тачи је у октобру изјавио да ће независност бити проглашена после 10. децембра.[15] Бајрам Реџепи је у новембру најавио да ће се проглашење десити почетком фебруара 2008. јер, како је навео, „Косово више не може да чекајединствени став Европске уније“.[16] САД и западне земље су на седници Савета безбедности УН 19. децембра 2007. одбациле заједнички предлог Русије и Србије да се преговори наставе како би се дошло до компромисног решења.[17] Бивши заменик америчког државног секретара за спољну политику Ричард Холбрук је почетком јануара 2008. најавио да ће независност бити проглашена у фебруару.[18]
Поменуте најаве нису привлачиле пуно пажње у српској јавности. У месецима пре проглашења независности није било јавних упозорења службe безбедности, нити оштрих саопштења водећих странака, што је необично када су у питању овако далекосежне политичке промене. Није било ни порука попут оних које су бошњачки и западни политичари често понављали у случају Републике Српске, а то је да проглашење независности значи рат. Насупрот томе, званичници Србије су слали супротне поруке.
Немачки министар одбране Франц Јозеф Јунг је 14. децембрa 2007. поручио да Србија неће војно реаговати у случају проглашења независности Косова, и да му је то писмом потврдио његов колега, министар одбране Србије Драган Шутановац.[19] Претходног дана, 13. децембра, шведски министар спољних послова Карл Билт је у Бриселу шефовима дипломатија ЕУ поднео план координације између Европске уније и Приштине за рeализацију сецесије Косова. Једна од тачака је подразумевала да се независност прогласи након што се заврше председнички избори у Србији у складу са жељеним исходом.[20] Упркос томе што је ово доспело у јавност, председнички избори у Србији су протекли баш као што је Карл Билт замислио, без Косова као важне теме у кампањи.
Студентски покрет за „Време“: Вучић разорио све облике српске државности на Косову
У депеши америчке амбасаде од 12. децембра 2007. забележено је да је Борис Тадић претходног дана рекао америчком амбасадору Камерону Мантеру да је Бернар Кушнер изјавио како ће ЕУ одложити једнострано проглашење независности Косова да би помогла Тадићевом реизбору. Председник Србије је замолио америчког амбасадора да се такве изјаве убудуће не дају јавно како не би угрозиле његову председничку кампању.[21]
Да је исход председничких избора у Србији био део плана за проглашење независности Косова сведочи и поверљив меморандум који је саветник америчког председника за националну безбедност Стивен Хадли упутио Џорџу Бушу 31. јануара 2008, под називом „Кључни елементи за успех на Балкану“.У документу је наведено: „Да бисмо потпуно успели, потребно нам је да се догоде три ствари: 1) Реизбор Бориса Тадића за председника Србије 2) Проглашење независности Косова без насиља 3) Позивница за чланство у НАТО Хрватској, Македонији и Албанији“.[22]
Хадлијев меморандум, уз изјаву немачког министра о „писменом уверењу“ које је добио од Шутановца, указује на то да је Запад у пројекат проглашења независности ушао у одређеној координацији с Демократском странком, која је дала гаранције да Србија неће сразмерно одговорити на овај чин агресије. Иако су информације о припремама сецесије биле јавно доступне, ни Српска радикална странка, највећа опозициона партија у земљи, није инсистирала на овом проблему. Томислав Николић је у кампањи изјавио да, уколико постане председник, неће подржати вођење рата као одговор на евентуално проглашење независности Косова, што су службеници америчке амбасаде оценили као важан искорак.[23] И у осталим извештајима, Американци су приметили да је Николић знатно ублажио своју реторику по питању Косова. Службеници америчке амбасаде су 20. јануара 2008. посетили седиште Српске радикалне странке, где им је Александар Вучић поручио да је „много научио од Американаца, посебно од Барака Обаме и Хилари Клинтон“.[24]
Уочљив је контраст између кооперативног односа Српске радикалне странке према косовској политици режима у Србији 2007–2008. и стања на политичкој сцени косовских Албанаца, где је покрет „Самоопредељење“ Аљбина Куртија вршио притисак на власти у Приштини у вези с националним темама. У фебруару 2007. „Самоопредељење“ је организовало демонстрације против прве верзије Ахтисаријевог плана као „недовољно добре“ за Албанце.[25]
У кампањи за председничке изборе у Србији, чији други круг је одржан 3. фебруара 2008, Косово није спадало у круг најважнијих тема. Водећи српски политичари уздржавали су се од изјашњавања о сценарију проглашења независности и питању како би Србија требало да реагује у том случају.
Почетак и ширење демонстрација
Својеврсно избегавање ове теме у претходном периоду и њена маргинализација током предизборне кампање допринели су томе да вест о декларацији косовске скупштине од 17. фебруара 2008. изазове снажну реакцију људи у Србији. Прва спонтана окупљања грађана у Београду, Новом Саду и другим већим градовима забележена су у недељу увече, свега неколико сати након проглашења независности у Приштини.
Сутрадан, 18. фебруара, у градовима у Србији и Републици Српској почињу велика окупљања, при чему су најактивнији били студенти и омладина. Преко 10.000 студената и грађана у Београду је око 12 часова започело протест. Обратио им се ректор Универзитета у Београду Бранко Ковачевић, који је упоредио овај скуп с ранијим студентским протестима. Након тога одржана је шетња до Храма Светог Саве, где је одржан молебан.[26]
Други масовни студентски скуп тог дана одржан је у Бањалуци, где се окупило више хиљада људи. У протесту су учествовали ректор Универзитета у Бањалуци, као и бројни професори. Демонстранти су запалили заставу Европске уније, а носили су транспаренте: „Косово је срце Србије“, „Не дамо Косово“ и „Не дамо Српску“.[27]
У Косовској Митровици се истог дана окупило око 15.000 људи, којима се обратио Марко Јакшић, чија организација је организовала скуп. Он је позвао власти Србије да не потписују никакве споразуме са ЕУ, јер би тиме посредно признали да су сагласни с окупацијом, с обзиром на то да је мисија ЕУ (Еулекс) била део Ахтисаријевог плана.[28] Протести у Косовској Митровици одржавани су свакодневно током наредних 29 дана, најчешће с почетком у 12 часова и 44 минута.[29]
Протести 18. фебруара у неким местима су праћени изгредима, попут разбијања излогана објектима који су на различите начине повезивани с независношћу Косова. Нападнути су објекти „Мекдоналдса“ у Београду, просторије ЛДП-а у Нишу, Иригу и Чачку, а зграда словеначког ланца „Меркатор“ у Београду је евакуисана због дојаве о подметнутој бомби. То је обилато користила главна медијска испостава Запада у Србији у том тренутку – телевизијска кућа Б92. Ова телевизија је сваки протест приказивала као насиље хулигана. У извештају из Новог Сада од 18. фебруара, сви учесници протеста су означени као „фудбалски навијачи“, полицији је замерено што није довољно и правовремено хапсила учеснике, а као једина сврха протеста наведен је вандализам.[30]
Телевизија Б92 је тих дана уместо речи „протест“ или „демонстрације“ користила термин „нереди“, без обзира на то што на многим скуповима није било инцидената. У уторак, када су у целој земљи одржани масовни и претежно мирни протести средњошколаца, Б92 је вест о томе насловила са „Нереди у градовима Србије“, док скупови на којима није било инцидената нису били споменути. У тексту је наведено да je МУПсаопштио да су током „три дана нереда“ повређени 51 полицајац и 34 грађанина, иако је у саопштењу МУП-а било наведено „током три дана протеста“. Протести су у извештају Б92 били преименовани у „нереде“.[31]
Крајем другог дана протеста, огласила се Либерално-демократска партија. Она је објавила саопштење свог лидера Чедомира Јовановића: „Србија мора да се отрезни и разуме да за губитак Косова нису криви ни Мекдоналдс, ни ЛДП, ни француска или словеначка амбасада, већ погрешна и неразумна политика којој је баш овакво и још горе насиље било основна полуга“.[32]
Саопштење је садржало битне елементе политике ЛДП-а: подршка нелегалној сецесији као неповратном чину („губитак Косова“), морално амнестирање Запада и сваљивање кривице на Србију. Држава коју је НАТО бомбардовао и приморао да повуче војску и полицију с Косова је од Јовановића практично оптужена да је „насилник“, како би сецесија Косова могла да се тумачи као „легитиман“ одговор на „насиље“. Осим што је оваква реторика имала подршку гласача ЛДП-а, она је била блиска и делу присталица Демократске странке у том периоду.
Учешће средњошколаца
Већ у понедељак 18. фебруара на протестима у Београду, Крагујевцу, Лозници, Прокупљу и другим градовима забележено је да су средњошколци напустили часове како би се придружили протестима. Сутрадан, у уторак 19. фебруара, овај феномен је био још масовнији. Главни студентски протест тог дана одржан је у Крагујевцу, где се окупило више хиљада студената и средњошколаца. Осим тога, тада је у читавом низу градова – Нови Сад, Ниш, Краљево, Чачак, Крушевац, Ваљево, Горњи Милановац, Врање, Јагодина, Кикинда, Сомбор, Зрењанин, Ужице, Прокупље, Смедерево, Пожаревац – дошло до протестних шетњи пре свега средњошколаца, чиме се протести значајно омасовљавају.[33]
У Новом Саду, велики број ученика гимназија и средњих школа у преподневној смени је напустио часове и упутио се на протесте против независности Косова. Ускоро је формирана дугачка колона омладине која је неколико сати шетала градом. На протесту није забележен ниједан инцидент.[34] Ниједан национални медиј није пренео вест о одржавању протестне шетње новосадских средњошколаца 19. фебруара. То је било у складу с тенденцијом да се протести на којима није било инцидената медијски игноришу.
Карактеристика ових демонстрација била је њихова присутност у Републици Српској и Црној Гори. У уторак 19. фебруара, неколико стотина студената и средњошколаца протестовало је у Подгорици и у Приједору.[35]
Био је то редак случај да су се српски средњошколци масовно укључили упротесте, и јединствени случај да је главни мотив студентских протеста у Србији било национално питање. Примарни разлог студентских и средњошколских демонстрација 2008. није било питање избора, расподеле моћи у држави, економија, број бодова за буџет, или питање корупције, већ одбрана територије државе.
Носилац протеста су биле генерације рођене од средине 80-их до почетка 90-их. У питању су биле практично прве генерације које нису формиране у комунистичком систему и нису биле Брозови пионири. Друштвене ставове ових генерација је у великој мери обликовало искуство НАТО агресије 1999, када су оне имале између 7 и 14 година. Протести 2008. су открили својеврсну политичку усамљеност ове генерације.
С јаким сећањем на НАТО бомбардовање, млађе генерације су биле свесне да је Запад 2008. прекршио споразум којим је окончан рат 1999. и да је тиме конфликт поново отворен. Та свест је довела до наглог таласа демонстрација, које су по атмосфери и интензитету подсећале на протесте у земљама захваћеним ратним сукобом. С друге стране, за припаднике старијих генерација, проглашење независности Косова је било део једног готово уобичајеног стања, у којем се Србија дезинтегрише и губи територије, на шта су многи људи већ били навикли. Њихов поглед је у одређеној мери био обликован и комунистичким наративом о „великосрпском шовинизму“ као дежурном кривцу за све кризе и проблеме. Осим тога, код многих је био присутан и страх од понављања бомбардовања и санкција.
Политичке елите у Србији припадале су другој групи, а њихово држање је било додатно компромитовано механизмима којима Запад подређује вишестраначке парламентарне системе својим интересима, формално задржавајући демократску фасаду – контрола медија, контрола правосуђа, НВО сектор, корумпирање и врбовање политичких лидера. Сви поменути механизми су 2008. били активирани са циљем гушења протеста и спречавања одговора Србије на сецесију.
Осим медија под западном контролом, и они у државном власништву, блиски властима – РТС, Политика и Новости – протестима су давали споредан значај, скупове без инцидената углавном игнорисали, а тежиште извештавања стављали на осуду насиља. Новине које о масовним демонстрацијама широм Србије од 17. до 20. фебруара нису објавиле ниједну вест, билесу „Правда“, лист близак Српској радикалној странци. Док су бројни чланови и симпатизери ове странке учествовали у окупљањима, руководство СРС је избегавало да им пружи јавну подршку и позивало је грађане искључиво на званичан скуп заказан за 21. фебруар у Београду[36] .
С друге стране, Курир је био један од ретких дневних листова који су демонстрацијама посветили насловну страну и о њима позитивно извештавали.[37] Његова релативно слабија везаност за политичке странке у том периоду остављала је више простора за благонаклон однос према оваквом типу протеста.
Ни у среду 20. фебруара протести нису показивали знаке опадања. У Новом Саду је тог дана одржан студентски протест, на којем су присуствовали и ученици школа. Ово окупљање је оцењено као највеће у граду од почетка протеста 17. фебруара. И студенти Нишког универзитета су 20. фебруара одржали скуп. Неколико хиљада нишких студената се од ректората упутило према централним градским улицама, носећи пароле „Остаће наше“ и „Разлога 1244 да не дамо“.[38] Протести су тог дана одржани и у Краљеву, Лесковцу, Ваљеву, Параћину и другим градовима.[39]
Окупљање су20. фебруара организовали и студенти Универзитета у Новом Пазару. Председница Студентског парламента новопазарског универзитета ЕлмединаБогућанин поручила је: „Придружујемо се протесту студената Србије, јер је чин проглашења независности Косова и његовог признавања од стране најјачих земаља Запада заснован на праву јачег и супротан принципима међународног права, Повељи Уједињених нација, Резолуцији 1244 и Хелсиншкој повељи“.[40]
Сутрадан, 21. фебруара, велики протест су организовали студенти Универзитета у Источном Сарајеву.[41] Сва поменута окупљања протекла су мирно и без инцидената. Од понедељка 18. фебруара до четвртка 21. фебруара студенти свих универзитета у Србији и Српској су одржали протесте против проглашења независности Косова.
Митинг „Косово је Србија“
У четвртак 21. фебруара одржан је велики протест у Београду, у организацији Владе Србије и опозиционих странака. Већ у понедељак 18. фебруара објављено је да су Коштуница, Тадић и Николић договорили заједнички скуп за четвртак, несумњиво под утицајем чињенице да су протести спонтано букнули у великом броју места и да ће их бити тешко контролисати. Одабир четвртка за термин, а не суботе или недеље, када је могло да дође још више људи, показује да је у том тренутку умиривање ситуације и стављање под контролу народног бунта за организаторе био већи приоритет од упућивања поруке свету, што је званично био први циљ протеста.
Највећа вредност овог скупа требало је да буде демонстрација националног јединства. Она је, међутим, испала највише спорна. Иако је њен лидер учествовао у одлуци о заказивању протеста, Демократска странка је одбила да у њему заиста учествује. Ни председник Србије Тадић се није појавио на скупу, што је био ударац за земљу. Уставна функција председника да „оличава државно јединство Републике Србије“ у тако важном моменту није била остварена. O створеном „јединству“ говори изјава члана главног одбора Демократске странке Захарија Трнавчевића да „не жели да учествује на скупу који организују радикали“.[42]
Сличног мишљења су били и остали функционери ДС-а. Извесно је да је присуство радикала коришћено као изговор, док се прави разлог налазио у односу функционера Демократске странке према националном питању. Према њиховим изјавама за Радио Слободна Европа, чланови и локални одбори ДС-а по Србији нису организовали одласке на митинг у Београд, нити су од централе странке добили позив да то учине.[43]Највећа владајућа странка, чији председник је био председник државе, практично је бојкотовала главни скуп против проглашења независности Косова.
Митинг „Косово је Србија“ је био један од најпосећенијих скупова у новијој историји. Домаћи медији су дан након протеста процењивали број учесника на између двеста и петсто хиљада, док су страни медији углавном наводили око сто педесет хиљада.[44]
Митинг испред Народне скупштине је трајао два сата. Поред политичких лидера, људима су се обратили глумци Ненад Јездић и Наташа Тапушковић, редитељ Емир Кустурица, спортисти Дејан Бодирога и Новак Ђоковић, ректори београдског и приштинског универзитета, и представници студената. Говори су били прикладни скупу, али у политички најрелевантнијим излагањима – премијера Коштунице и заменика председника СРС Николића – није било најаве конкретног одговора на сецесију или наговештаја плана деловања у новонасталим околностима.[45]
Емир Кустурица је у свом говору критиковао део српске јавности који је подржавао насилне и нелегалне акције Запада против Србије. Његова осуда била је усмерена на ставове мотивисане финансијским интересима, али и аутошовинизмом и осећајем инфериорности пред Западом.
Након протеста, део грађана се упутио ка Храму Светог Саве, где је одржан молебан, а део грађана се упутио према западним амбасадама и телевизији Б92, коју је полиција, за разлику од амбасада, сачувала од напада. У пожару у америчкој амбасади је тада трагично настрадао 20-годишњи студент Зоран Вујовић.
Инциденти након митинга 21. фебруара су од стране прозападног дела јавности искоришћени да се покрене успешна контра-кампања. Током наредних дана створена је атмосфера у којој су инциденти након скупа третирани као већи проблем за државу од једностране сецесије дела територије.
Снимак две девојке како из једне разбијене радње носе патике је од стране Б92 коришћен као доказ да су учесници митинга били лопови који су злоупотребљавали патриотизам за лично богаћење. У складу с овим наративом, цео протест су почели да називају „Косово за патике“, што је с одушевљењем прихваћено у делу српске јавности који је подржавао једнострану сецесију.[46]
„Косово за патике“
Не треба заборавити да је 5. октобра 2000. дошло до пљачке инвентара Савезне скупштине, укључујући намештај, слике и друга уметничка дела. Ипак, тај догађај нико није назвао „демократија за Саву Шумановића“. Радило се о нарученој демонизацији протеста и дехуманизацији његових учесника, који су од стране Б92 означени за „лопове“, којима патриотизам служи као „изговор за пљачку“.
Саопштење које је Демократска странка објавила поводом протеста 21. фебруара било је оштрије од саопштења ове странке поводом проглашења независности Косова четири дана раније. У реакцији ДС-а и председника Тадића није било ниједне позитивне речи о скупу испред Народне скупштине, о бројности окупљених грађана или о порукама спортиста, студената, професора и уметника, већ искључиво осуда инцидената.[47]
Као противтежу борби за одбрану целовитости државе, прозападни елементи су као главни национални изазов истакли страх од тога „какву слику шаљемо у свет“. У реакцијама на догађаје од 21. фебруара, Млађан Динкић је изјавио да се „прави слика и шаље у порука у свет да смо ми дивљаци“. Драган Шутановац је поручио да ће „вечерашња слика која је послата у свет још јаче утврдити став оних који у овом тренутку имају непријатељски став према Србији.“[48]
Успех у представљању „слања слике у свет“ као најважнијег питања заснивао се на психолошким склоностима великог броја људи у Србији, нарочито средњих генерација и присталица прозападних политичких опција. Статусна несигурност и потреба за спољашњом друштвеном валидацијом довеле су до тога да у постфебруарској Србији средишње место не заузме питање одбране и опстанка државе, већ опсесивна брига о сопственој јавној слици.
Карактеристичан пример новог „државног императива“ представљала је велика кампања уочи фудбалске утакмице Србије и Француске у септембру 2009. У бојазни да се „не осрамоте пред светом“, политичари, медији и организатори су данима позивали публику да на стадиону не звижди химни противничке репрезентације.
Дан након скупа у Београду, 22. фебруара 2008. у Подгорици је, у организацији тамошње опозиције, одржан митингна којем се окупило преко 10.000 људи. Током 23. и 24. фебруара протести су, у организацији српске дијаспоре, одржани у преко двадесет градова у Европи и Северној Америци, на којима је, у зависности од места, било присутно од више стотина до више хиљада људи.[49] Велики протест против независности Косова је 26. фебруара поново одржан у Бањалуци.[50] Свакодневни протести су током наредних недеља настављени и у Косовској Митровици.
Поред српске дијаспоре, активне су биле и организације из Чешке, Пољске, Грчке и Русије. Припадници народа из ових земаља су организовали скупове против независности Косова у Прагу, Атини, Варшави, Москви и Санкт Петербургу. Новинска агенција Танјуг је учеснике скупа у Прагу 23. фебруара етикетирала као „неонацисте“, а учеснике скупа у Варшави истог дана као „ултракатоличке националисте“.[51] У питању су биле нетачне и политички обојене квалификације, које су указивале на однос главне државне новинске агенције Србије према њеном територијалном интегритету.
На подручју Србије изван Косова протести су нагло окончани са великим митингом 21. фебруара 2008. Поред западног утицаја, непријатељског односа домаћих политичких и медијских актера, који се у овом случају могу описати појмом компрадорске елите, исход протеста одредило је вишедеценијско наслеђе Србије, током којег је за значајан део становништва губитак територија постао део уобичајеног политичког искуства.
Маринко М. Вучинић: Велеиздаја на Косову и Метохији и мук наше јавности
Поменути фактори су обликовали и одговор Србије на проглашење косовске независности – суштинска капитулација и устукнуће пред вољом Запада, што се огледало у изостанку војне реакције чак и у већински српским срединама, задржавању истог нивоа односа с државама које су признале Косово и наставку пута ка чланству у Европској унији, која је у то време увелико радила на учвршћивању независности Косова.
Стихијски и дисперзиван карактер протеста, као и недостатак вођства, институционализације, новца и политичке подршке, довели су до тога да је он угашен пре него што је стигао да званично формулише своје захтеве. Када се све узме у обзир, млади људи на улицама српских градова 2008. године захтевали су да се у новонасталој ситуацији Србија постави као држава, и тај захтев је остао неиспуњен.
Напомена: Ово је претходна верзија рада изложеног на научном скупу „Друштвени сукоби и политички преврати у српским земљама 1996-2026“, одржаном у Вишеграду 30. јуна и предвиђеног за објављивање у Зборнику Андрићевог института.
[1]UnitedNationsSecurityCouncil. Resolution 1244 (1999), S/RES/1244, 10. jun 1999.
[2]Ekrem Bardha,The Truth: Albanian Americans and the Independence of Kosova (Tiranë: UET Press, 2022).
[3]UnitedNationsSecurityCouncil. S/2005/635, 7. oktobar 2005.
[4]Војислав Коштуница, Одбрана Косова, 2. допуњеноиздање (Београд: Српска књижевна задруга, 2009), 15.
[5]United Nations Security Council. S/2007/168, 26. mart 2007.
[6]Dmitry Rogozin, The Hawks of Peace: Notes of the Russian Ambassador, trans. Nadezhda Serebryakova and Camilla Stein (London: Glagoslav Publications, 2013), 182; Robert M. Gates, Duty: Memoirs of a Secretary at War (New York: Alfred A. Knopf, 2014), 159.
[7]EuropeanParliament, “EuropeanParliamentResolutionof 10 May 2007 onthe EU-RussiaSummittobeHeldinSamaraon 18 May 2007,” P6_TA(2007)0178, para. 15, 10. maj 2007, https://bitl.to/677C
[8] Condoleezza Rice, No Higher Honor: A Memoir of My Years in Washington (New York: Crown Publishers, 2011),
[9]George W. Bush, “PresidentBushParticipatesinJointPressAvailabilitywithPrimeMinisterofAlbania, Dr. SaliBerisha,” Tirana, 10. јун 2007, TheWhiteHouse, https://gogl.to/4VXQ
[10]B92, „Berns: Nezavisnostdokrajagodine“, 18. jul 2007, https://bitl.to/677F
[11]CondoleezzaRice, “On-the-RecordBriefingEnRoutetoLisbon, Portugal,” U.S. DepartmentofState, 19. jul 2007, https://gogl.to/4VXT
[12]“Čeku: Kosovoćeproglasitinezavisnost 28. novembra,” PCNEN, 20. jul, 2007, https://gogl.to/4VXU
[13]BernardKouchnerandDavidMiliband, “Kosovo: Europe’sChallenge,” TheGuardian, 6. septembar 2007, https://gogl.to/4VXV
[14]U.S. EmbassyBerlintoSecretaryofState, “GermansDownplaySuggestionsofSplitonKosovo,” confidentialcable 07BERLIN1823, September 28, 2007, paras. 1, 3–5 and 8, PublicLibraryof U.S. Diplomacy, https://bit.ly/4hRm3pp
[15]„HašimTači: Nakon 10. decembraKosovoćeproglasitinezavisnost,“ RadioSlobodnaEvropa, 25. oktobar 2007, https://gogl.to/4VXW
[16]„Redžepi: NezavisnostKosovapočetkomfebruara“, MONDO, 21. новембар 2007, https://mondo.me/Info/EX-YU/a3009/Redzepi-Nezavisnost-Kosova-pocetkom-februara.html
[17]Војислав Коштуница, „Одбрана Косова“, Летопис Матице српске, год. 185, књ. 483, св. 1–2 (јануар–фебруар 2009), 164.
[18]„Holbruk: Kosovonezavisno u februaru“, Blic, 8. januar 2008, https://gogl.to/4VXY.
[19]MartinaČizmić, „SrbijanećepribjegavatinasiljuakoKosovoproglasineovisnost,“ Nacional, 14. decembar 2007, https://gogl.to/4VXZ
[20]Sweden, MinistryforForeignAffairs, “A EuropeanStrategyforKosovo,” non-paper, 13. decembar 2007.
[21]U.S. EmbassyBelgradetoSecretaryofState, “Serbia: SpeakerCallsforPresidentialElectionsBeginningJanuary 20,” cable 07BELGRADE1657, 12 December 2007, para. 6, WikiLeaksPublicLibraryof U.S. Diplomacy, https://gogl.to/4VXa
[22]Stephen J. Hadley, “KeyElementsforSuccessintheBalkans,” memorandumforPresident George W. Bush, 31 January 2008, 1, confidential, declassified, George W. BushPresidentialLibrary, reproducedbythe Center forPresidentialHistory, SouthernMethodistUniversity, “WesternBalkans,” TheTransition: TheForeignPolicy George W. BushPassedtoBarackObama, https://twtr.in/3rB6
[23]U.S. EmbassyBelgrade, “SerbianPresidentialCampaigns,” cable08BELGRADE50, January 11, 2008, paras. 1, 4–5, WikiLeaks, PublicLibraryof U.S. Diplomacy, https://gogl.to/4VXb.
[24]U.S. EmbassyBelgrade, “SerbianVotersHeadtoPollsinForce,” cable08BELGRADE78, January 21, 2008, para. 5, WikiLeaks, PublicLibraryof U.S. Diplomacy, https://gogl.to/4VXc.
[25]RrahmanPaçarizi, “Protestatkundërpakospërstatusin,” RadioEvropa e Lirë, February 6, 2007.
[26]„SrbisaKosovanepriznajukvazidržavu, protestisenastavljaju i u Beogradu, Banjaluci…,“ Radio-televizijaVojvodine, 18. februar 2008, https://gogl.to/4VXd
[27]MladenaMlinarević, „Banjalučkistudenti: NedamoKosovo,“ Nezavisnenovine, 18. februar 2008, https://bit.ly/3VtPOFD
[28]„SrbisaKosovanepriznajukvazidržavu, protestisenastavljaju i u Beogradu, Banjaluci…,“ Radio-televizijaVojvodine, 18. februar 2008, https://gogl.to/4VXd.
[29]UnitedNationsSecurityCouncil, “Letterdated 16 May 2008 fromtheSecretary-GeneraladdressedtothePresidentoftheSecurityCouncil,” S/2008/331, annex, para. 14, 3, https://digitallibrary.un.org/record/627301/files/S_2008_331-EN.pdf
[30]„Serijaincidenata u Beogradu,“ B92, 18. februar 2008, https://bit.ly/47d7yYk.
[31]„Neredi u gradovima Srbije“, B92, 19. februar 2008, https://gogl.to/4VXf.
[32]„Serijaincidenata u Beogradu,“ B92, 18. februar 2008,https://gogl.to/4VXf
[33]P. R., „Протести младих у градовима Србије,“ Политика, 19. фебруар 2008, https://gogl.to/4VXg; „ProtestisrednjoškolacaširomSrbije“, Mondo, 19. februar 2008, https://gogl.to/4VXh
[34]„Протестовали новосадски средњошколци“, Дневник, 20. фебруар 2008.
[35]Н. Ђурић, „Ђачки протест“, Политика, 19. фебруар 2008; „Скупштина РС у четвртак о Косову“, Mondo, 19. фебруар 2008.
[36]„Сви на митинг Косово је Србија“, Правда, 21. фебруар 2008, 1.
[37]„Gnev naroda“, Kurir, 19. februar 2008, 1–3.
[38]„Protestnekolikohiljadaniških i novopazarskihstudenata“, Blic, 20. februar 2008, https://gogl.to/4VXl
[39]„Na ulicama srednjoškolci i studenti“, Danas, 21. februar 2008, https://gogl.to/4VXm.
[40]„Protestnekolikohiljadaniških i novopazarskihstudenata“, Blic, 20. februar 2008.
[41]YouTube видео, https://ytubl.ink/3L85
[42]ZoranPreradović, „Velikimiting u centruBeograda,“ RadioSlobodnaEvropa, 21. februar 2008, https://bit.ly/47fQ39J
[43]Исто.
[44]„Одговор Србије“, Политика, 22. фебруар 2008, 1; „Завет“, Вечерње новости, 22. фебруар 2008, 1; „Molitva“, Kurir, 22. februar 2008, 1; CNN, “ProtestsEruptinSerbia,” CNN Newsroom, February 21, 2008, CNN Transcripts, https://gogl.to/4VXn.
[45]MarkoRandjić, “Protestnimiting ‘KosovojeSrbija’ (KosovoIsSerbiaProtest, 21. 02. 2008.),” YouTubevideo, https://ytubl.ink/3L86.
[46]„Krale smo, kao i svi ostali“, B92, 22. februar 2008, https://gogl.to/4VXo
[47]“Tadić: TonijebilaSrbija”, B92, 22. februar 2008, https://bit.ly/4e37tdq.
[48]„Jedna žrtva nasilja u Beogradu“, B92, 21. februar 2008, https://gogl.to/4VXq.
[49]“ProtestikrozEvropu i svetzbogsecesijeKosova – KosovojeSrbija,” Internetprezentacijasrpskedijaspore, February 2008, https://gogl.to/4VXr.
[50]“Protest u BanjojLuciprotivnezavisnostiKosova,” GlasSrpske, February 26, 2008, https://gogl.to/4VXs.
[51]„ProtestiprotivnezavisnostiKosova i MetohiješiromEvrope“, RTV, 24. februar 2008, https://gogl.to/4VXt
Извор: НСПМ
