Piše: Igor Toholj
Stanice Krsta[1]
Sinopsis: Četrnaestogodišnja Marija je fundamentalistička katolkinja, živi svoj život na moderan način, ali njeno srce pripada Isusu. Ona želi da bude svetica i ode u raj. Niko, čak ni dobar dečak koga upoznaje ne može je zaustaviti u tom cilju. Njena porodica je deo fundamentalističke katoličke zajednice. Ona želi da sledi Isusov put baš kao i sveta deca o kojima joj je pričano ranije u životu. Ona ima autističnog mlađeg brata koji ima 3 godine, dominantnu majku koja je autoritet u porodici, saznaje od sveštenika da je autizam njenog brata zapravo Božja kazna, odlučuje da podnese žrtvu kako bi brat ozdravio, tako što će prestati da jede. Tako Marija prolazi kroz 14 stanica[2] baš kao i Isus Hrist na putu do Golgote i na kraju stiže do svog cilja. Iza nje ostaje slomljena porodica koja utehu i dalje pronalazi u veri i u pitanju:
Da li su svi ovi događaji zaista bili neizbežni? Ovo je film o religiji, odanosti i radikalnoj veri a formalno je film radikalan kao i sama tema, pripovedajući priču iz 14 kadrova scena iz fiksnog ugla, omogućavajući gledaocu da sagleda interakcije na potpuno drugačiji način neko u tradicionalnom filmu.
Stanice krsta su film Ditriha Brugemana, koji je imao svoju srpsku premijeru na Festivalu Evropskog filma na Paliću 2015. godine a dobio je i nagradu Srebrni medved za najbolji scenario na Međunarodnom filmskom festivalu u Berlinu. Film je inspirisan ličnim iskustvom, odrastanjem reditelja koji je sa 11 godina radio kao pomoćnik crkvenog poslužitelja a odrastao je u katoličkoj porodici. Ditrih Brugeman je u svojoj karijeri režirao raznorodne filmove, čak i jednu parodiju na neonacizam, film Hajl.
Ditrih Brugeman je strukturu filma koncipirao kao integralnu naraciju u 14 kadrova scena koje su snimljene statičnom kamerom, veoma precizno komponovane i u stilističkom smislu predstavljaju jedan od najsavršenijih postupaka u poslednjoj deceniji u Evropskoj kinematografiji. Po mom mišljenju Brugeman je bio u velikoj meri inspirisan rediteljskim stilom i dijalozima u filmovima Roja Andersona koji su napisani u ironijskom diskursu kao i scenama u njegovim filmovima koje su smeštene takođe u ironijski kontekst.
Brugeman piše scenarije za svoje filmove sa svojom sestrom Anom da bi se kasnije povlačio i pisao samostalno dijalog kome dodaje elemente humora ironije pa i parodije.
U ovom slučaju on je za ulogu devojčice za ulogu Marije odabrao debitantkinju bez ikakvog iskustva na filmu, Leu Van Aken. Ona je ujedno i naturščik, a istorijska podudarnost je sa glumicom Marijom Lujzom Falkoneti, takođe naturščikom, koja je igrala u prvoj verziji Stradanja Jovanje Orleanke Karla Teodora Drejera. Pri izboru ove glumice je nakon brižljivog kastinga 7 devojaka imao na umu i čuveni kasting Ota Premingera u pripremama za snimanje filma Jovanka Orleanka kada je glumica Džin Siberg odabrana među 18.000 kandidatkinja sa kojima je razgovarao. Brugeman je odabiru glavne glumice dakle, posvetio veliku pažnju kao nekome ko treba da tumači veoma zahtevnu ulogu koja podrazumeva višestruku transformaciju lika, što je za debitantkinju bio veliki izazov.
Direktor fotografije filma Stanice krsta, Aleksandar Ris, sa kojim je Brugeman sarađivao na još nekoliko filmova, ovde je primenio poseban postupak kroz svih 14 kadrova scena u kojima naposletku svedočimo vrlo dramatičnom umiranju devojčice Marije. Ona je naime u svojoj rešenosti da podnese žrtvu zarad ozdravljenja svog brata potpuno sigurna u svoj čin.
Brugeman se u nekim intervjuima kasnije takođe referisao na poznati film Larsa Fon Trira Kroz talase, još jednu priču o uzvišenosti kroz čin žrtvovanja. Prema Brugemanovom priznanju on nije naročito religiozan, nakon iskustva u detinjstvu sa radom u Katoličkoj crkvi on je, kako izjavljuje u nekim intervjuima, pročitao dosta literature o „religijskom fundamentalizmu“. Na njega je najveći utisak kada je reč o religijskom fanatizmu ostavila hronika masakra nad katolicima u Ženevi počinjenom tokom 16. veka od strane pristalica Žana Kalvena što je jedan od većih pogroma u verskim ratovima u istoriji Evrope.
Sa formalnog aspekta vizuelne kompozicije kadra i značenja elemenata unutar kadra, postupak je ambivalentan. Kodrovi su tako komponovani da ne postoji jedinstven centar pažnje. Takva je kompozicija i sadržaj svake scene koju gledamo da uz prisustvo dubinske oštrine posle izvesnog vremena kroz fiksaciju na prizor, raznovrsni detalji skreću pažnju gledaoca sa najvažnijeg prizora koji je u fokusu. Brgeman je, kako sam već pomenuo sklon ironiji koja se manifestuje i u pridavanju značaja nekim efemernim elementima unutra kadra scene.
U ulozi sveštenika je veoma sugestivan nemački glumac Florijan Šteter, njegov odnos prema porodici koja je odgajila ćerku u strogom katoličkom duhu je veoma sugestivno prikazan, sa značajnom ulogom dominantne majke koja je saučesnik u žrtvovanju svoje ćerke, bez preteranog emotivnog investiranja u njenu tragičnu sudbinu. Majku, takođe maestralno tumači Franciska Vajs u svoj svojoj rigidnosti i konzervativnoj pojavnosti.
U svim svojim elementima, scenarija, rediteljskog postupka, tretmana kojem je podvrgnuta glavna glumica, vizuelne stilizacije, film Stanice krsta je primer sui generis u evropskoj kinematografiji poslednje decenije. Pronašavši stilski ekvivalent temi žrtvovanja zarad vere, reditelj je stvorio jedinstveno dramsko audio vizuelno delo za antologiju.
Tekst nastao na Koloniji filmske teorije i kritike Niškog kulturnog centra 2024, na temu Hrišćanstvo na filmu.
[1] Kreuzweg / Stations of the cross. Reditelj: Ditrih Brugeman. Uloge: Lea Van Aken, Franciska Vajs, Florijan Šteter.
[2] Četrnaest mesta na kojima je Isus Hrist zastao pod teretom krsta koji je nosio duž Via Dolorosa na putu ka brdu Golgota gde je i razapet. Kod hrišćana katoličke provinijencije postoje mesta koja su čak i u turističke svrhe posvećena Hristovom iskušenju i na kojima posetioci prolaze kroz svih 14 stanica na putu ka raspeću.
