Пише: Игор Тохољ
Станице Крста[1]
Синопсис: Четрнаестогодишња Марија је фундаменталистичка католкиња, живи свој живот на модеран начин, али њено срце припада Исусу. Она жели да буде светица и оде у рај. Нико, чак ни добар дечак кога упознаје не може је зауставити у том циљу. Њена породица је део фундаменталистичке католичке заједнице. Она жели да следи Исусов пут баш као и света деца о којима јој је причано раније у животу. Она има аутистичног млађег брата који има 3 године, доминантну мајку која је ауторитет у породици, сазнаје од свештеника да је аутизам њеног брата заправо Божја казна, одлучује да поднесе жртву како би брат оздравио, тако што ће престати да једе. Тако Марија пролази кроз 14 станица[2] баш као и Исус Христ на путу до Голготе и на крају стиже до свог циља. Иза ње остаје сломљена породица која утеху и даље проналази у вери и у питању:
Да ли су сви ови догађаји заиста били неизбежни? Ово је филм о религији, оданости и радикалној вери а формално је филм радикалан као и сама тема, приповедајући причу из 14 кадрова сцена из фиксног угла, омогућавајући гледаоцу да сагледа интеракције на потпуно другачији начин неко у традиционалном филму.
Станице крста су филм Дитриха Бругемана, који је имао своју српску премијеру на Фестивалу Европског филма на Палићу 2015. године а добио је и награду Сребрни медвед за најбољи сценарио на Међународном филмском фестивалу у Берлину. Филм је инспирисан личним искуством, одрастањем редитеља који је са 11 година радио као помоћник црквеног послужитеља а одрастао је у католичкој породици. Дитрих Бругеман је у својој каријери режирао разнородне филмове, чак и једну пародију на неонацизам, филм Хајл.
Дитрих Бругеман је структуру филма конципирао као интегралну нарацију у 14 кадрова сцена које су снимљене статичном камером, веома прецизно компоноване и у стилистичком смислу представљају један од најсавршенијих поступака у последњој деценији у Европској кинематографији. По мом мишљењу Бругеман је био у великој мери инспирисан редитељским стилом и дијалозима у филмовима Роја Андерсона који су написани у иронијском дискурсу као и сценама у његовим филмовима које су смештене такође у иронијски контекст.
Бругеман пише сценарије за своје филмове са својом сестром Аном да би се касније повлачио и писао самостално дијалог коме додаје елементе хумора ироније па и пародије.
У овом случају он је за улогу девојчице за улогу Марије одабрао дебитанткињу без икаквог искуства на филму, Леу Ван Акен. Она је уједно и натуршчик, а историјска подударност је са глумицом Маријом Лујзом Фалконети, такође натуршчиком, која је играла у првој верзији Страдања Јовање Орлеанке Карла Теодора Дрејера. При избору ове глумице је након брижљивог кастинга 7 девојака имао на уму и чувени кастинг Ота Премингера у припремама за снимање филма Јованка Орлеанка када је глумица Џин Сиберг одабрана међу 18.000 кандидаткиња са којима је разговарао. Бругеман је одабиру главне глумице дакле, посветио велику пажњу као некоме ко треба да тумачи веома захтевну улогу која подразумева вишеструку трансформацију лика, што је за дебитанткињу био велики изазов.
Директор фотографије филма Станице крста, Александар Рис, са којим је Бругеман сарађивао на још неколико филмова, овде је применио посебан поступак кроз свих 14 кадрова сцена у којима напослетку сведочимо врло драматичном умирању девојчице Марије. Она је наиме у својој решености да поднесе жртву зарад оздрављења свог брата потпуно сигурна у свој чин.
Бругеман се у неким интервјуима касније такође реферисао на познати филм Ларса Фон Трира Кроз таласе, још једну причу о узвишености кроз чин жртвовања. Према Бругемановом признању он није нарочито религиозан, након искуства у детињству са радом у Католичкој цркви он је, како изјављује у неким интервјуима, прочитао доста литературе о „религијском фундаментализму“. На њега је највећи утисак када је реч о религијском фанатизму оставила хроника масакра над католицима у Женеви почињеном током 16. века од стране присталица Жана Калвена што је један од већих погрома у верским ратовима у историји Европе.
Са формалног аспекта визуелне композиције кадра и значења елемената унутар кадра, поступак је амбивалентан. Кодрови су тако компоновани да не постоји јединствен центар пажње. Таква је композиција и садржај сваке сцене коју гледамо да уз присуство дубинске оштрине после извесног времена кроз фиксацију на призор, разноврсни детаљи скрећу пажњу гледаоца са најважнијег призора који је у фокусу. Бргеман је, како сам већ поменуо склон иронији која се манифестује и у придавању значаја неким ефемерним елементима унутра кадра сцене.
У улози свештеника је веома сугестиван немачки глумац Флоријан Штетер, његов однос према породици која је одгајила ћерку у строгом католичком духу је веома сугестивно приказан, са значајном улогом доминантне мајке која је саучесник у жртвовању своје ћерке, без претераног емотивног инвестирања у њену трагичну судбину. Мајку, такође маестрално тумачи Франциска Вајс у свој својој ригидности и конзервативној појавности.
У свим својим елементима, сценарија, редитељског поступка, третмана којем је подвргнута главна глумица, визуелне стилизације, филм Станице крста је пример суи генерис у европској кинематографији последње деценије. Пронашавши стилски еквивалент теми жртвовања зарад вере, редитељ је створио јединствено драмско аудио визуелно дело за антологију.
Tекст настао на Колонији филмске теорије и критике Нишког културног центра 2024, на тему Хришћанство на филму.
[1] Kreuzweg / Stations of the cross. Редитељ: Дитрих Бругеман. Улоге: Леа Ван Акен, Франциска Вајс, Флоријан Штетер.
[2] Четрнаест места на којима је Исус Христ застао под теретом крста који је носио дуж Виа Долороса на путу ка брду Голгота где је и разапет. Код хришћана католичке провинијенције постоје места која су чак и у туристичке сврхе посвећена Христовом искушењу и на којима посетиоци пролазе кроз свих 14 станица на путу ка распећу.
