Piše: Sara Arsenović
Darko Tuševljaković, Karota, Laguna, Beograd 2025.
Iako u prvi mah tematski i motivaciono udaljen od autorovih dosadašnjih interesovanja u književnosti, Tuševljakovićev roman Karota i te kako sadrži ono po čemu je u kritičarskim i čitalačkim krugovima ovaj pisac već dvadesetak godina prepoznatljiv. Na trenutke hororična i detektivska atmosfera, preplet fantastike i stvarnosti te odlazak u prošlost ne samo da su i dalje tu već i kroje dvostruki narativ Karote i dva života Tuševljakovićevog glavnog junaka Davora. Posle tridesetak godina života u Beogradu, podstaknut saobraćajnom nezgodom, on dobija snažan poriv za povratak u Zadar, grad prvih sećanja i rane mladosti. Taj Davor, beogradski, neočekivano se ponovo susreće sa onim drugim sobom koji je nekada živeo u severnoj Dalmaciji: dečak koga je umalo pregazio neodoljivo ga podseća na Karotu, po svemu autentičnog druga iz detinjstva. Uprkos višedecenijskom izbegavanju povratka u rodni grad, Davora će upornost njegove nove partnerke, Nine, podstaći da krene put onih uspomena kojih nije bilo dovoljno da skroje smislenu istoriju.
Pisac od Zadra stvara mitski predeo svakog detinjstva, pružajući čitaocu doživljaje prostora, iskustava i ono shvatanje sveta kakvo je moguće imati samo u ranom periodu života. Davorovu adolescenciju prevashodno određuje njegova škvadra – družina Puta Petrića, čijih će se avantura i dogodovština prisećati šetajući po ulicama delom stvarnog, a delom izmišljenog grada. Šta to Davor u sećanjima i na ulicama traži? Okidač koji je njegovu porodicu mešovitog jugoslovenskog porekla zauvek odveo iz tog mesta. Taj okidač, ispostaviće se, neraskidivo je povezan sa junakom po čijem imenu roman nosi ime. Zato će Karota do kraja romana, koji je ispripovedan u prvom licu, postati glavni junak i odgovor za kojim Davor traga. U jednom razgovoru o romanu Tuševljaković je rekao da ga zanima promena, odnosno, trenutak pred promenu. Promena je rat, a posledica je nagli prekid detinjstva. Zato je ovo priča o deci koja su piljila u mrak odraslih, otkidajući iz tog mraka za sebe parčiće novih istina.
Jedno od najupečatljivijih poglavlja romana – Cvita pokazuje kakve posledice, i na decu i na odrasle, ostavlja taj i takav mrak. Sa majkom jednog od članova družine Puta Petrića, Davor će se sresti po dolasku u Zadar, a Tuševljaković opisom stana porodice Marulić dotiče temu nasilnog osavremenjavanja. Prepoznatljiv jugoslovenski enterijer – smeđi regal koji grli televizor – upotpunjen je kuhinjom iz “Ikeinog” kataloga. Takav prizor Davora gotovo da priprema za neprijatan razgovor koji kulminaciju doživljava kroz Cvitino: bija si ovdi i otiša si tamo oklen su stizale bombe. Tamo si otiša. Nisi otiša od njih, no ka njima. S njima. Pobiga si kod okupatora, i ti i tvoj ćaća. Od tih Cvitinih reči Davor će pobeći sa pomešanim osećanjima, možda onakvima kakva se u njemu javljaju pri pomisli na ostrvo Pašman. Upravo ta, najduža epizoda romana Karota, vodi do Lucije, nastavnice likovnog, još jedne upečatljive Tuševljakovićeve junakinje, koja se tipski uklapa u itekako poznate likove posvećenih i predanih profesora i nastavnika. Dvostruki odlazak na Pašman – ovog Davora iz Beograda sa Ninom i onog mlađeg, sa bandom Puta Petrića i nastavnicom Lucijom – jeste poglavlje u kojem je najbolje ocrtano jezičko bogatstvo romana, u mešavini beogradskog i dalmatinskog govora. Istovremeno, u ovom se poglavlju otvara i odnos prema sećanju i prirodi sećanja kao takvom. Kod Tuševljakovića sećanje je prevashodno miris i zvuk, onaj tip senzacije od kog se gubi prepreka kože. S druge strane, dva načina govora u poglavlju “Pašman” dodatno potcrtavaju razliku između života dva Davora. Jedan Davorov život se, možda, završio i pre odlaska iz Zadra, u onom trenutku kada ga je Tonči terao da peva: Nek se igra, nek se piva, jer ko ne piva Dalmatinac nije! To je u ovom romanu ključni trenutak promene – bespovratni upliv sveta odraslih u svet dece.
Roman Karota, dakle, ne nudi idealizovanu priču o bezbrižnom odrastanju u Jugoslaviji. Reminiscencije na nasilje unutar dečačkih nestašluka, odnosi sa Antom, Tončijem, Sašom i Karotom, uništeni atelje nastavnice Lucije, Sfinga, jama, svi oni događaji i sve one okolnosti koje su sačinjavale Davorov život do trenutka povratka u Zadar, stalni su predmet njegovog preispitivanja. Čitalac ovog romana, kao i Davorova Nina, gotovo od samog početka biće na strani velikog, riđokosog, nezgrapnog Karote, kome okolnosti nisu bile naklonjene ni u bandi Puta Petrića, ni kod kuće. Otac policajac bi Karotu često tukao, te bi se on sutradan u školi pojavio plavog oka ili sa čvorugom na glavi. Naknadno prepričavanje kao da u Davoru podstiče ponovno proživljavanje svih događaja. Ko snosi odgovornost? Šta su uzroci, a šta posledice? Zbog svega toga se može reći da Tuševljaković na prvom mestu ispisuje psihološki roman, roman lika, na trenutke i roman toka svesti, a sve u potrazi za definisanjem identiteta glavnog junaka. Pitaće se Davor, kao i čitaoci Karote, kakvog je kvaliteta sećanje – varljivo ili pouzdano – postavljaće pitanja o toponimima detinjstva i trenutku odrastanja (promene), pokušavajući da pronađu odgovor na staro pitanje: šta je važnije, ono kazano ili ono prećutano?
Izvor: Vreme
