Пише: Игор Перишић
Данило Киш био је један од највећих разбарушених ратника у историји српске књижевности. Истина – не у потпуности својом вољом.
Када је 1976. године објављена „Гробница за Бориса Давидовича“, био је то прилично ризичан потез. Премда у књизи доминира критика стаљинизма – док је југословенски социјализам остао увелико поштеђен – дигле су се партијски дириговане куке и мотике на његово дело. И пре објављивања, Киш је знао да ће бити невоља. Зато је морао на пут до Загреба, код моћног Мирослава Крлеже, како би затражио и напослетку добио неку врсту заштите.
Нису само политичка потказивања ометала потоњу славу „Гробнице“. Сујете писаца толико су изражене да постају углавном симпатичне – додуше када се на њих навикнете. У Кишовом случају, намере чаршијске дипломатије ипак нису биле наивне. Писац је већ био пред вратима европског успеха, пре свега у Француској.
По свему судећи, главни покретач хајке на Киша био је Миодраг Булатовић – врхунски књижевни али и маркетиншки маг, који је баш у Француској заузео позицију водеће литерарне звезде са југословенских простора. Потом је практичну изведбу поверио мање значајним, али не и безначајним, извођачима радова.
Игор Перишић: Документарна проза „Коњски пасош додељен историји“ Тибора Варадија
Одбрану од оптужби за плагијат наприкосновено је извео сâм Киш у чувеној полемичкој књизи „Час анатомије“. Истовремено, није одолео искушењу да у контранападу продуби старе зађевице са Бранимиром Шћепановићем. При томе је Шћепановићев новопечени успех у Француској вероватно био од мотивационог значаја.
У поетичком смислу, средином седамдесетих на културној сцени владала је стварносна проза. Кишова књига донела је другачију, постмодернистичку парадигму. Инспирисан Борхесом, писац је створио иновативан поступак преобликовања привидно неутралне фактографије, из чега се пројављује историјски трагизам. Иако бруталан према фанатизму револуционара, успео је да предочи, с друге стране, и саосећајну поезију револуционарног заноса и пркоса.
Некада сматрана збирком прича, а данас све више романом, „Гробница“ је бистра и компактна попут течног челика. Поред насловне повести о бољшевичком Хамлету, засебна ремек-дела јесу још две приче или поглавља: „Нож са дршком од ружиног дрвета“ и „Механички лавови“. У годинама које су следиле, књига је преведена на тридесетак језика, а у скорашњој анкети једног недељника нашла се на високом осмом месту у избору најбољих сто романа српског и хрватског говорног подручја.
Велике битке увек остављају ожиљке, ма како они били зацељивани уз помоћ лауте. Психосоматски наслућено, Киш је толико ратовао да се на крају вероватно и разболео од тога. И после смрти аутора, покрећу се таласи борбе „за“ и „против“ његовог књижевноисторијског значаја.
Разумљиво, он више није у могућности да у томе учествује. Међутим, подигао је за живота „Гробницу“ дугу пола века, која ће естетски трајати и изван сваког полемичког зла.
Извор: Игор Перишић/Facebook
