Piše: Igor Belić
„Ja ne postavljam pitanje ko kontroliše sredstva za proizvodnju nego dovodim u pitanje prirodu proizvodnje kao takve. Pitanje nije da li su radnici pošteno plaćeni ili nisu i imaju ili nemaju zdravo radno okruženje, čime se bave sindikati ili levica povezana sa sindikatima. Pravo pitanje, mnogo dublje, glasi kako automobili utiču na društvo i da li ih uopšte treba imati? Prema tome, više se bavim ovim temeljnim pitanjima“ – Godfri Ređo
MAŠINA KAO ALAT STRADANJA
Automobil ne samo da menja način na koji živimo – on u određenim aspektima postaje i opasnost. Svetska zdravstvena organizacija (WHO, 2023) navodi da više od 1,19 miliona ljudi godišnje pogine u saobraćajnim nezgodama. U Srbiji je, prema podacima MUP-a, u 2023. godini stradalo više od 500 ljudi – posledice prebrze vožnje, loše infrastrukture i saobraćajnog sistema koji često favorizuje vozila, a ne živote.
U Srbiji mesečno jedno dete izgubi život, dok je 110 povređeno u saobraćajnim nezgodama. Ovi podaci ne smeju biti zanemareni – oni ukazuju na ozbiljne sistemske propuste koji zahtevaju hitnu promenu prioriteta u saobraćajnoj politici.
Sociolog Džon Uri upozorava: „Automobilski sistem nije samo ekološka pretnja; on je i mehanizam koji proizvodi stradanja, jer njegova brzina i masovnost neminovno vode ka tragičnim posledicama.“
U urbanim sredinama Srbije, pešačke zone i biciklističke staze često nestaju pod asfaltom bulevara, dok su trotoari sve češće zauzeti parkiranim vozilima. Najugroženiji su deca, pešaci, biciklisti i osobe sa invaliditetom – ljudi koji nemaju privilegiju izbora i koje sistem ostavlja bez adekvatne zaštite.
BRZINA KAO MASKA ZA DESTRUKCIJU
Urbanista Pol Virilio u delu „Speed and Politics“ piše: „Brzina nije napredak; ona je destrukcija koja se maskira kao sloboda.“ Reklame za sportske automobile često promovišu neodgovornu vožnju, estetizujući opasnost i individualizam.
Ovo nije samo marketing – to je poslovni model koji koristi emocije da prodaje iluziju moći.
ZAKRČENJE POPUT INFARKTA
Zavisnost od automobila izražava se svakodnevno kroz vreme koje provedemo u saobraćajnim gužvama. Oduzima nam vreme koje bismo mogli da provedemo sa porodicom ili u zajednici. Grad postaje mesto frustracije i neefikasnosti, prostor neprilagođen za život.
Zagađenje vazduha dodatno pogoršava situaciju. WHO (2023) procenjuje da 4,2 miliona ljudi godišnje umire zbog zagađenja, pri čemu automobili igraju značajnu ulogu kao izvor gasova poput NO₂ i PM2.5.
Osim zdravlja, trpi i društvena kohezija – zajednice nestaju pod betonom bulevara, a interakcije među ljudima bivaju zamenjene zatvorenim prostorima automobila.
DUBOKA NEJEDNAKOST NA ČETIRI TOČKA
Društvena nejednakost je dodatna posledica automobilske kulture. Filozof Ivan Iljič u delu „Energija i kapital“ piše: „Automobil stvara društvo u kojem je brzina privilegija bogatih, dok siromašni ostaju zarobljeni u nepokretnosti.“
Dok jedni jure autoputevima u luksuznim SUV-ovima, drugi čekaju prespore autobuse bez sigurnosti i infrastrukture. Gradovi se oblikuju prema potrebama kapitala – parking zamenjuje park, a infrastruktura za automobil ima prednost nad potrebama ljudi.
KREATORI POLITIKE: NA RASKRSNICI INTERESA
Saobraćaj u Srbiji je ogledalo šireg sistema. Odluke donose političari i stručnjaci često pod uticajem velikih industrija – proizvođača automobila, naftnih kompanija i građevinskih lobija.
Umesto da zaštite građane, mnogi akteri saobraćajne politike osluškuju interese krupnog kapitala. Krivicu prebacuju na vozače („vozite pažljivije“), ignorišući sistemske propuste.
Saobraćajna struka često ne reaguje na očigledne nepravde jer je deo sistema. Ćutanje u vezi sa nesrazmernim ulaganjima u automobilsku infrastrukturu može ukazivati na saučesništvo, bilo svesno ili oportunističko.
KULTURA KOJA FAVORIZUJE BRZINU I LUKSUZ
Promotivni sadržaji o automobilima u medijima često glorifikuju brzinu, luksuz i snagu, šaljući poruku da sve što nije „na točkovima“ ima manju vrednost.
Tako se medijski i politički prostor oblikuje tako da zanemaruje decu, starije, osobe sa invaliditetom i pešake – ne zato što neko to direktno „prezire“, već zato što potrebe ovih grupa nisu sistemski uvažene.
PREISPITIVANJE MEHANIČKE DOMINACIJE
Mašinofilija, opsesija mehanizacijom svakodnevice, oblikuje i naše ponašanje i gradove. Autoindustrija, naftni sektor i investitori imaju nesumnjivo veliki uticaj na pravce razvoja – često ignorišući negativne posledice na društvo, životnu sredinu i javno zdravlje.
Iljič je tvrdio da prekomerna upotreba automobila ne povećava slobodu, već je podriva – ubrzava život, ali uništava vezu među ljudima.
Sociolog Luis Mamford u delu „Grad u istoriji“ opisuje automobil kao „mehaničkog tiranina“ – sredstvo koje uništava urbanost i čovekovu povezanost sa zajednicom.
ZAKLJUČAK: GDE NAS VODE OVI TOČKOVI?
Zavisnost od automobila nije samo funkcionalna, već i kulturna. U toj „ljubavnoj vezi“ sa vozilom, često ne primećujemo da smo više pasivni saputnici nego vozači vlastitog izbora.
Možda je vreme da zastanemo na raskrsnici i zapitamo se: kuda nas vodi ova mašina – i da li postoji drugačiji put?
Autor je master inž. saobraćaja, predsednik udruženja Sigurne staze i osnivač Instituta za urbanu mobilnostž
Izvor: Danas
