Пише: Игор Белић
„Ја не постављам питање ко контролише средства за производњу него доводим у питање природу производње као такве. Питање није да ли су радници поштено плаћени или нису и имају или немају здраво радно окружење, чиме се баве синдикати или левица повезана са синдикатима. Право питање, много дубље, гласи како аутомобили утичу на друштво и да ли их уопште треба имати? Према томе, више се бавим овим темељним питањима“ – Годфри Ређо
МАШИНА КАО АЛАТ СТРАДАЊА
Аутомобил не само да мења начин на који живимо – он у одређеним аспектима постаје и опасност. Светска здравствена организација (WHO, 2023) наводи да више од 1,19 милиона људи годишње погине у саобраћајним незгодама. У Србији је, према подацима МУП-а, у 2023. години страдало више од 500 људи – последице пребрзе вожње, лоше инфраструктуре и саобраћајног система који често фаворизује возила, а не животе.
У Србији месечно једно дете изгуби живот, док је 110 повређено у саобраћајним незгодама. Ови подаци не смеју бити занемарени – они указују на озбиљне системске пропусте који захтевају хитну промену приоритета у саобраћајној политици.
Социолог Џон Ури упозорава: „Аутомобилски систем није само еколошка претња; он је и механизам који производи страдања, јер његова брзина и масовност неминовно воде ка трагичним последицама.“
У урбаним срединама Србије, пешачке зоне и бициклистичке стазе често нестају под асфалтом булевара, док су тротоари све чешће заузети паркираним возилима. Најугроженији су деца, пешаци, бициклисти и особе са инвалидитетом – људи који немају привилегију избора и које систем оставља без адекватне заштите.
БРЗИНА КАО МАСКА ЗА ДЕСТРУКЦИЈУ
Урбаниста Пол Вирилио у делу „Speed and Politics“ пише: „Брзина није напредак; она је деструкција која се маскира као слобода.“ Рекламе за спортске аутомобиле често промовишу неодговорну вожњу, естетизујући опасност и индивидуализам.
Ово није само маркетинг – то је пословни модел који користи емоције да продаје илузију моћи.
ЗАКРЧЕЊЕ ПОПУТ ИНФАРКТА
Зависност од аутомобила изражава се свакодневно кроз време које проведемо у саобраћајним гужвама. Одузима нам време које бисмо могли да проведемо са породицом или у заједници. Град постаје место фрустрације и неефикасности, простор неприлагођен за живот.
Загађење ваздуха додатно погоршава ситуацију. WHO (2023) процењује да 4,2 милиона људи годишње умире због загађења, при чему аутомобили играју значајну улогу као извор гасова попут НО₂ и ПМ2.5.
Осим здравља, трпи и друштвена кохезија – заједнице нестају под бетоном булевара, а интеракције међу људима бивају замењене затвореним просторима аутомобила.
ДУБОКА НЕЈЕДНАКОСТ НА ЧЕТИРИ ТОЧКА
Друштвена неједнакост је додатна последица аутомобилске културе. Филозоф Иван Иљич у делу „Енергија и капитал“ пише: „Аутомобил ствара друштво у којем је брзина привилегија богатих, док сиромашни остају заробљени у непокретности.“
Док једни јуре аутопутевима у луксузним СУВ-овима, други чекају преспоре аутобусе без сигурности и инфраструктуре. Градови се обликују према потребама капитала – паркинг замењује парк, а инфраструктура за аутомобил има предност над потребама људи.
КРЕАТОРИ ПОЛИТИКЕ: НА РАСКРСНИЦИ ИНТЕРЕСА
Саобраћај у Србији је огледало ширег система. Одлуке доносе политичари и стручњаци често под утицајем великих индустрија – произвођача аутомобила, нафтних компанија и грађевинских лобија.
Уместо да заштите грађане, многи актери саобраћајне политике ослушкују интересе крупног капитала. Кривицу пребацују на возаче („возите пажљивије“), игноришући системске пропусте.
Саобраћајна струка често не реагује на очигледне неправде јер је део система. Ћутање у вези са несразмерним улагањима у аутомобилску инфраструктуру може указивати на саучесништво, било свесно или опортунистичко.
КУЛТУРА КОЈА ФАВОРИЗУЈЕ БРЗИНУ И ЛУКСУЗ
Промотивни садржаји о аутомобилима у медијима често глорификују брзину, луксуз и снагу, шаљући поруку да све што није „на точковима“ има мању вредност.
Тако се медијски и политички простор обликује тако да занемарује децу, старије, особе са инвалидитетом и пешаке – не зато што неко то директно „презире“, већ зато што потребе ових група нису системски уважене.
ПРЕИСПИТИВАЊЕ МЕХАНИЧКЕ ДОМИНАЦИЈЕ
Машинофилија, опсесија механизацијом свакодневице, обликује и наше понашање и градове. Аутоиндустрија, нафтни сектор и инвеститори имају несумњиво велики утицај на правце развоја – често игноришући негативне последице на друштво, животну средину и јавно здравље.
Иљич је тврдио да прекомерна употреба аутомобила не повећава слободу, већ је подрива – убрзава живот, али уништава везу међу људима.
Социолог Луис Мамфорд у делу „Град у историји“ описује аутомобил као „механичког тиранина“ – средство које уништава урбаност и човекову повезаност са заједницом.
ЗАКЉУЧАК: ГДЕ НАС ВОДЕ ОВИ ТОЧКОВИ?
Зависност од аутомобила није само функционална, већ и културна. У тој „љубавној вези“ са возилом, често не примећујемо да смо више пасивни сапутници него возачи властитог избора.
Можда је време да застанемо на раскрсници и запитамо се: куда нас води ова машина – и да ли постоји другачији пут?
Аутор је мастер инж. саобраћаја, председник удружења Сигурне стазе и оснивач Института за урбану мобилностž
Извор: Данас
