Piše: Aleksa Anđelić
Iako se od najranijih dana filma javljaju ostvarenja čiji se zapleti odvijaju u antičkoj Grčkoj ili Rimu, večiti problem ovih dela jeste apsurdizovana, karikaturna verzija antike koju oni stvaraju. Čini se da stvari jednako stoje i sa Nolanovom Odisejom.
Gotovo je nemoguće preceniti dubinu uticaja koji su Homerovi epici izvršili na oblikovanje evropske mašte. Kako svedoči slavni francuski pisac Viktor Igo: „Svet je rođen, Homer peva. On je ptica koja pozdravlja novo svitanje.“ Izgleda da su za nas ove rane, maglovite predstave koje i danas zadivljuju svojom opojnom mladošću predmet jedne posebne fascinacije. Čini se da svet stari, dok su Homer i njegove pesme sve mlađi.
Utisci, vrednosti, oštri izrazi koje on iznosi pred čitaoca poseduju kvalitet slike ili predstave više nego književnog dela. Moguće je da razlog tome leži u oralnoj tradiciji epa. Homerovi epovi nisu mrtva slova na papiru namenjena za usamljeničko čitanje, već usmene, javne izvedbe sa posebnom ritmikom, ritualnom i religioznom funkcijom. Sve u starogrčkom svetu obogaćuje suštinu strogom formom, te se poezija ne može razumeti ukoliko se prihvati isključivo kao sekularna pojava.
Poput homerovske epike, Pindarove Ode su himne bogovima, njegovi junaci su zaodenuti slavom Zevsa koji parče svoje božanske svetlosti spušta na pobednika olimpijskog takmičenja u obliku maslinove grančice. Po priči, Rimljane je mučio apsurd takve skromne nagrade za uloženi napor i zadobijenu slavu. Za Grke, dovoljna nagrada je komadić božanskog zlata uhvaćen pobedom u agonalnom nadmetanju, čime junak van svog indivualiteta na trenutak postaje refleksija božanskog na zemlji.
Da bi razumeli Homerove epove, moramo uzeti u obzir duhovno ustrojstvo jednog društva koje kao adekvatnu naknadu za izvanredan, u ponekim slučajevima i poguban telesni napor prihvata venac od maslinovog granja.
Dakle, Homerov epski svet je odraz posebne, za nas vrlo strane ali fascinantne kulture čiji su duh Osvald Špengler i Fridrih Niče opisali kao „apolonski“. Prodorna svetlost, jasni obrisi dana, rumene zore i mora tamnocrvena kao vino, slike su koje Homer, vrhunski predstavnik apolonskog duha, utiskuje nekadašnjem slušaocu i današnjem čitaocu, koje nepovratno utiču na estetske predstave onoga ko se uhvati ukoštac sa ovim delima.
Čini se da svet stari, dok su Homer i njegove pesme sve mlađi
Utisak koji preostaje nije toliko prožet samim zapletom epa, već slikom jednog sveta koji je i uprkos prodoru nepregledne mase vekova sposoban iznova da oduševljava. I u našem srednjem veku sa oduševljenjem je čitan Roman o Troji, koji koristi homerovske slike i jezik da opiše tadašnje viteške običaje i kulturu, dvorski moral i kavalirstvo.
Čak i nedostatak pristupa originalnom tekstu epa nije bio dovoljan da izbriše Homerov uticaj, već se on prenosio kroz prepričavanja na latinskom ili u formi romana. Petrarkin naručeni prevod Ilijade i Odiseje indirektno je zaslužan za ponovni preporod antike u formi Renesanse u Italiji. Svaka od ovih epoha imala je svoje lično razumevanje Homera koje je proizilazilo iz samorazumljivosti njihovih sopstvenih kultura.
Svakako povratak unazad u vremenski i prostorno stranu kulturu nije moguć. Način na koji govorimo o Homeru više govori o nama samima nego o njemu, jer je Homer simbol specifične, razvijene, i duhom bogate kulture. On podrazumeva postojanje uslova koji omogućavaju cvetanje vrednosnog sistema sposobnog da formira epski izraz kakav vidimo u Ilijadi i Odiseji.
Film i antika
Međutim, s obzirom da nam je antika večno zanimljiva, rađaju se posebni stilovi podražavanja koji odgovaraju umetničkom obliku određene epohe. Dominantni umetnički izražaj naše epohe već dugo vremena jeste film. Filmski medij nudi raznovrsne mogućnosti prenosa unutrašnjeg sadržaja, i čini se da je antika posebno podložna adaptaciji u filmskoj formi. Setimo se da period pre popularizacije italijanskih špageti-vesterna obeležava cvetanje „sword and sandal“ žanra.
Iako se od najranijih dana filma javljaju ostvarenja čiji se zapleti odvijaju u antičkoj Grčkoj ili Rimu, večiti problem ovih dela jeste apsurdizovana, karikaturna verzija antike koju oni stvaraju. Kao da su apolonska vedrina i jasnoća dovedene do svojih krajnjih granica uspomoć redukcionističkog efekta tržišne ekonomije, koja svojim mehanizmima iz ponuđenog joj sadržaja izvlači ono najpodložnije i najpogodnije za ekonomski uspeh.
Tako, filmska ostvarenja čiji se zapleti odvijaju u periodu antike obeležena su suštinski suprotnim efektima od klasične dorske jednostavnosti. Ukoliko uzmemo Ničeov opis Grka kao naroda koji je tek prividno površan iz bogatstva i dubine njihovih unutrašnjih, duhovnih nazora, onda je procesom filmske reprezentacije antike ovaj proces obrnut. Filmske verzije antike su i spolja i unutra površne, pogodne za popodnevnu razbibrigu ukoliko zaplet filma zahteva egzotičniju pozadinu od ustaljene. Kada to dosadi, prelazi se na područje Divljeg zapada, srednjeg veka, ili Dalekog istoka.
Ne možemo da ne primetimo da, u poređenju sa današnjim filmskim ostvarenjima, ove starije predstave antike deluju kao remek-dela jednog zlatnog doba holivudske produkcije. U pitanju je opadanje narativne i efektne snage jednog filmskog podtipa pod nazivom „istorijski spektakl. Još u relativno skorijem periodu, maksimalno pre 20 godina, ovi filmovi ispunjavali su bioskopske repertoare gotovo svake godine.
Iako se većina njih tematski nije bavila antikom, ipak smo dobili par filmova koji su, makar površno, pokušali da dočaraju nasleđe starine u grandioznom obliku. Iz tog perioda svakako najpoznatiji je Gladijator, a period se završava sa filmom 300, stripski dramatizovanom verzijom bitke kod Termopila, koji je već prilikom izlaska poprimio kultni status.
Nakon ovoga, tendencija ka snimanju monumentalnih istorijskih epopeja se pomera ka futurističkom ili psihološkom trileru, i ekranizacijama Marvelovih i Di-Sijevih stripova. U zavisnosti od tačke posmatranja, ovo može odražavati promenljivost tržišnih preferencija ili gubitak interesovanja za makar približno realistične prikaze istorije. Ruku na srce, ovi filmovi nikada nisu pretendovali na strogi realizam niti sasvim dosledne prikaze istorijskih razdoblja.
Njihova prednost ležala je u aktuelizaciji arhetipičnih predstava junaštva koji su se slučajno obreli u pozadini specifičnog istorijskog perioda. Arhetipovi su migrirali prema podobnijim mogućnostima predstavljanja u datoj im epohi. Ova pojava govori o modernističkom istorijskom cinizmu koji je nesposoban da dato istorijsko razdoblje razmotri samo po sebi, po merilima prošlog vremena, već je za njega isključivo moguće posmatranje kroz prizmu modernih shvatanja. Očigledno je da se istorijski filmovi prave uspomoć uputa modernih nazora, ali ova uvek prisutna pojava postaje sve očevidnija i manje suptilna.
Nolanova Odiseja
Sa ove tačke gledište možemo razmotriti najavljeno filmsko ostvarenje Kristofera Nolana, Odiseju, koje po svemu sudeći treba da izađe ove godine. Ostavljajući po strani načelni skepticizam koji bi posumnjao u Nolanovu opremljenost da adekvatno prikaže mitski svet homerovske magnitude, razmatranje koje se bavi samo onim do sada predstavljenim već može doneti odgovarajuće zaključke.
Nebojša Popović: Crna Gora i Homer- propuštena istorijska lekcija
Osim začuđujućih kasting odluka, standardno tmurne palete boja koja prati sve istorijske filmove poslednjih godina, plastičnih ili kompjuterski generisanih oklopa, ono što upada u oči jeste jedna specifična pojava modernog odnosa prema mitu i istoriji.
Od starta se insistiralo da se film snima na „autentičnim“ lokacijama koje odgovaraju Odisejevim mitskim lutanjima. Tako, deo filma se snima na ostrvu Favinjana blizu Sicilije, koje se asocira, prema pojedinim mišljenjima, sa „Ostrvom koza“, gde su se Odisej i njegova posada nakratko iskrcali.[1] Takođe, Filmska komisija Grčke (Hellenic Film Commission) uputila je zvaničnu dobrodošlicu Nolanovoj ekipi prilikom snimanja i na tamošnjim, istorijskim lokacijama.[2]
Izgleda da je Nolanov osećaj istorijske autentičnosti poprilično selektivan, ukoliko se uzme u obzir način na koji se sam film odnosi prema izvornom materijalu. U trejleru možemo videti Meta Dejmona kao Odiseja kako se klanja jednoj figuri u crnom, plastičnom oklopu koji po izgledu najviše podseća na Betmena iz Mračnog viteza.
Po svemu sudeći, ovde bi trebao da bude predstavljen kralj Agamemnon, vođa svih Grka za vreme Trojanskog rata. Njegov začuđujuće neprirodan oklop sa nezaobilaznom krestom od konjske dlake koja iz nekog razloga mora da ukrašava sve starogrčke oklope bilo kojeg perioda, dovoljno nam govori o stepenu vernosti istorijskom materijalu na koji ovaj film pretenduje.
Zanimljivo, izgleda da je Nolanov kostimografski tim u jednom trenutku kontaktirao Dimitriosa Kacikisa, kovača koji se bavi istorijskom rekreacijom oklopa upravo iz mikenskog perioda antičke Grčke. Ako se njemu može verovati, njihov poziv na saradnju je bio iskren i vođen dobrim namerama, ali na kraju ipak nije došlo do realizacije.
Filmske verzije antike su i spolja i unutra površne, pogodne za popodnevnu razbibrigu
Međutim, pedantnost u pogledu tipu oklopa koji se koristi ili autentičnosti lokacija snimanja nije ono što čini srž problema. Sasvim je moguće predstaviti jedan delić duha antike koji se ne zadržava na eksternim formama i njihovim nuspojavama, već se fokusira na izgradnju pogleda ka njegovoj unutrašnjoj suštini. Teško je danas zamisliti film koji bi replicirao monolog poput Hironovog iz Pazolinijeve Medeje, u kome se ukratko izlaže odnos antičkog čoveka prema prirodi: „Sve je sveto, nema ništa prirodno u prirodi“, osnova starogrčkog panteizma izložena je ovim rečima u jednoj sasvim sporednoj sceni u filmu.
Pazolinijeve obrade su, istina, ponegde komične, ponegde groteskne, u svakom slučaju sasvim neautentične, ali makar sebi dozvoljavaju pojedine, karakteristične momente inspiracije poput upravo pomenutog. Budžeti Pazolonijevih filmova su takođe bili neuporedivo skromniji od bilo koje moderne produkcije.
Superheroji
Ali, ukoliko bismo uporedili Nolanovu Odiseju sa kakvim modernim ostvarenjem, onda je najočigledniji izbor jedna druga obrada Homerovog epa, film Troja iz 2004. godine. Ne možemo reći da ovaj film polaže pravo na veći stepen istorijske autentičnosti od Nolanove Odiseje, ali su njegova estetska rešenja na prvi pogled prijemčivija.
Troja se odvija u potpunosti na jarkom svetlu mediteranskog sunca, oružje i oklopi iako nisu direktno preneseni iz mikenskog doba, ipak su vizuelno ubedljiviji od plastičih oblika koje je Nolan za sad prikazao. Naravno film nije bez problema koji prate holivudski proizvod. Ukoliko se gleda iz perspektive klasičnog filologa ili istoričara, on je potpuni promašaj. Međutim, ovde je u pitanju razlika u odnosima prema mitu i izvornom materijalu koja je nezanemarljiva kad se uporedi sa skorašnjim pokušajima istorijskog spektakla.
Ahil iz Troje nije božanska veličina — uopšteno, film prolazi bez božanskih intervencija koje su od suštinske važnosti u Homerovom epu — ali je daleko od modernog, „superherojskog“ pobornika aktuelnih koncepcija. Verno je prikazano kako Ahil otima unakaženo telo Hektora kao odmazdu za ubistvo Patrokla.
Teško je opravdati takvo zlodelo koje se u antici doživljavalo kao neoprostiv moralni prestup. Ahil, međutim, prelazi iz epskog, arhetipičnog predstavnika moralne transgresije, neobuzdane častoljubivosti i želje za slavom, u arhetipičnog „anti-heroja“ na filmskom ekranu. Stepen njegovog pradvoljubivog besa i ubilačkog borbenog zanosa koji je upečatljiv u Ilijadi, zanemaren je u filmu. Ovaj prelaz je razumljiv s obzirom na promenu forme umetničkog izražaja. Publika se, naravno, poistovećuje sa onim što može da razume.
Većinski se zanemaruje stepen etičke nepodudarnosti modernih shvatanja sa homerovskim, herojskim moralom. Upravo u ovom segmentu leži osnovna nemogućnost prikazivanja Ilijade i Odiseje kakve jesu. Homerovski junaci su, po današnjim merilima, ratni zločinci i zlotvori. Odisej po antičkom predanju više podseća na vikinga ili gusara nego na heroja koji odgovara današnjim vrednosnim gledištima.
U narativu Euripidovih Trojanki, Odisej lično naređuje ubistvo Hektorovog novorođenog sina Astijanakta, koji je potom bačen sa zidina Pergama. U posthomerovskoj tradiciji on je lukavi, koristoljubivi intrigant, više nego paterfamilias kakvog srećemo u Homerovom epu. Osim što u Odiseji ubija Penelopine prosce, takođe šalje služavke koje su izdale moral ognjišta tako što su sa njima spavale u smrt na vešalima. Sa svoje strane, Ahil u Ilijadi naređuje ubistvo dvanaestoro trojanskih mladića kao žrtvu na Patroklovoj pogrebnoj lomači.
Očigledno, Homerov etički sistem nama je neshvatljiv koliko i neuporediv sa modernim pogledima, i kao takav je nepogodan za prenos na male i velike ekrane. U takvoj situaciji preostaje mehanizam starih, ustanovljenih metoda ekranizacije heroizma, u figuri „superheroja“. Dok su homerovski junaci gigantske veličine s one strane dobra i zla, „superheroj“ ni u jednom trenutku ne odstupa od ustanovljenog, zatečenog morala čak i u svojim prestupima.
Popularni likovi poput Panišera primer su ovog ćorsokaka superherojske etike. Superheroju nije dozvoljeno da nas razočara, a ukoliko nekakvom metamorfozom pređe u tip „anti-heroja“, onda su njegove negativne osobine samo rezultat nesrećnih okolnosti i nesavršenosti sveta koji ne omogućava ostvarenje zacrtanih etičkih nazora. Ti nazori, naravno, ne razlikuju se od opštih i konvencionalnih. Superheroji onda postaju samo fizički sprovodnici aktuelnih moralnih šablona.
Razumevanje antike
Vraćajući se Nolanovom ostvarenju, primetan je jedan već utvrđen mehanizam odgovora na sve primedbe o autentičnosti njegove adaptacije. Govori se da je u pitanju samo izmišljena priča, „fantastika“, te onaj koji adaptira ovakvu veštačku tvorevinu nije dužan da pristupi sa poštovanjem i razumevanjem prema izvornom materijalu, već mu je dozvoljeno da po principu umetničke slobode radi šta mu je volja.
Uzimajući u obzir ono što smo rekli o jedinstvenom pristupu prema antici koji poseduje svaka epoha, ovde postaje jasniji oblik i raspon razumevanja kakav se javlja danas. Ukoliko svaka epoha antici dodeljuje svoj oblik, onda je oblik koji antika poprima danas isključivo jeftina zabava. Iako je Odiseja kao priča možda izmišljena, ona je ipak izraz jedne specifične kulture i pogleda na svet. Po Ernstu Jingeru, „Mit nije praistorija; on je bezvremenska stvarnost koja se ponavlja u istoriji.“ [3]
Dok su homerovski junaci gigantske veličine s one strane dobra i zla, „superheroj“ ni u jednom trenutku ne odstupa od ustanovljenog morala
Homerovi epovi nisu prazne mitologije, mrtva tela koja postoje isključivo u istorijskom prostoru, već su način na koji se život ispoljava u datom trenutku kroz mit, sakralnu istoriju naroda i jedinke. Ukoliko mit nije izraz specifičnog društva i kulture, onda je sadržaj pogodan za opštu konzumaciju.
Sa svakom profanacijom mita, prateći prirodu formiranja istorijskih slika skladnih umetničkim mogućnostima današnjice, sam mitološki sadržaj doživljava metamorfoze koje se kasnije kristalizuju i formiraju opšti stav o obrađenom delu. Moramo primetiti da je film Troja proizveo nekoliko citata koji su se kasnije navodili kao da su iz Ilijade.
U seriji Severne vode (The North Waters) jedan od likova čitajući Homerovo delo izdvaja par stihova: „Bogovi nama zavide. Sve je lepše upravo zato što smo smrtni, zato što smo prokleti“. Ove reči, naravno, nisu proizvod Homerovog pera, već ih izgovara Bred Pit u Troji.
Ono što ovde upada u oči jeste činjenica da samo nedostatak poznavanja izvornog materijala može dovesti do ovakve zabune. Homer se ne srozava na ovakve patetizme, ili opšte humanističke stavke u svom izražaju, već su svi njegovi stavovi o prirodi života i čoveka teg nagovešteni. Nije slučajnost da je prva urednička i kritička književna delatnost u istoriji za svoje razmatranje uzela upravo Homerova dela. Ako su učenjaci u antici brižno prebirali svaki stih koji je Homer sastavio, opasnost koja se danas javlja jeste da u neznanju ne uspemo da razaznamo koji je njegov stih a koji nije.
Aleksa Anđelić: Antički konzervativizam u tragedijama Eshila i Sofokla
Popularna kultura, umesto da nas zbližava delu i pobuđuje interes i znatiželju, proizvodi svoje simulakrume koje konzument kasnije ne uspeva da razlikuje od same stvari. Film Troja je raniji stadijum ovog procesa. U tom pogledu on je i dalje sposoban da ponudi nekoliko upečatljivih momenata, a na pojedinim mestima i da predstavi neke scene iz Ilijade na inovativan način koji je u današnje vreme interesantan. Nolanova Odiseja, po onome što smo do sad videli, dalja je metastaza ovog procesa razvodnjavanja, i kao takva udaljava nas sve više od sposobnosti sopstvene, neukaljane procene i razumevanja antike.
Izvor: Novi Standard
