Једно од најмоћнијих оружја западних ратних профитера на Балкану јесте неутрализација и нормализација одређених вредности, правила и институција, и представљање њиховог империјалистичког утицаја као пожељних универзалних циљева
Постоји једна група људи од које ме увек заболи стомак: западни профитери „наших“ ратова, односно рата деведесетих.
Понеки академици, одређени НВО активисти, запосленици туђих а понекад и наших влада, разноразне бирократе међународних организација и остали уједињени у циљу да нам објасне ко смо, и како то „ко смо“ је довело до тога где смо, а да је то „где смо“ заправо један неразвијени и готово непоправљиви ужас.
Неразвијени из њихове западноцентричне перспективе, а „готово“ непоправљиви зато што су ипак они ту, већ три деценије, и неуморно раде с нама на нама, да нас некако „поправе“.
У скорије време се спорадично јавља говор о сличном и повезаном, али по својој природи другачијем феномену, с називом „антиратно профитерство“. Ради се о синтагми која углавном упућује на одређене домаће представнике аутоколонијализма и аутошовинизма. Њихова улога корисних и бескорисних идиота не би смела да се потцени, као ни чињеница да су они неретко, свесно или не, локалне полуге западних ратних профитера, које се често управо на њих позивају као на универзални ауторитет у одбрани својих начела и циљева.
Ово се дакле не односи на њих, већ баш на „стране“ факторе, где је изузетно важно подвући да се ради о ратним, а никако не антиратним позицијама. Њихова су стремљена, као и њихов raison d’être, започела управо бављењем „нашим“ ратом, и када се он фактички завршио, као што јесте, морали су га фиктивно продужити, изазивати и стално нас враћати на исте тачке, како би оправдали сопствене улоге којих нису желели да се одрекну.
Њихове читаве каријере почеле су анализама наших „специфичности“, и било је потребно наставити у сличном смеру, само сада кроз преваспитавање заосталих народа бивше Југославије, а посебно Срба као најлошијих ђака. Они су ту да нам објасне да рат притајено и даље траје, и да ће трајати заувек уколико се не повинујемо (да не кажем – не суочимо) и не пристанемо на ону слику света и себе у њој коју нам нуде. Поље продужетка тог рата наравно не може и даље бити традиционално, већ је пресељено са физичког терена на идеолошке борбе: академију, право, медије, економију и уметности.
Империјализам и западно ратно профитерство на Балкану
С једне стране, подухват западних ратних профитера од самог почетка није био једноставан. Чудесност тзв. Западног Балкана (како нас већ неко време зову, те ћу у наставку користити исти термин искључиво иронично), у њиховим очима виђену као необично зло, не само да је било тешко појмити, већ је такође требало измислити читаве апаратуре, дискурсе па чак и посебне институције, попут Хашког трибунала, које би могле да се носе са нашим Дивљим Истоком.
С друге стране, тај подухват је по својој логици постављен као оно што се на енглеском назива „самоостварујућим пророчанством“: његова претпоставка је да смо скоро непоправљиви, па када се приписане терапије покажу као неадекватне (а од почетка су такве), онда се претпоставка испоставља тачном, и круг лечења (да не кажем – деконтаминације) се наставља, а потреба за њиховим постојањем се још једном потврђује.
Једно од најмоћнијих оружја западних ратних профитера на Балкану јесте неутрализација и нормализација одређених вредности, правила и институција, и представљање њиховог империјалистичког утицаја као пожељних универзалних циљева. Одатле долазе сва она мерила (да не кажем – индикатори) која се стално провлаче по нашим вестима, новинама, јавним манифестацијама и осталим облицима јавности. Припремљена у кухињи неолибералних академских фабрика, међу(анти)народних институција и њихових дисфункционалних бирократија, као и невладиних организација иза којих заправо увек стоји барем једна влада (да не кажем – америчка), ова мерила су представљена као мерила наводно општег развоја.
У првом плану су увек степен демократизације, поштовање међународног права, владавина права, слобода медија, оствареност људских права, положај мањина, и остале сличне фразе и флоскуле. Њихова опасност лежи управо у њиховој наводној неутралности, јер наизглед само неко „ненормалан“ не би желео да му се поштују права, да су му медији слободни и да се „зна ред“. С друге стране, (не)успех народа бивше Југославије (и опет – посебно Срба) показује се применом ових мерила и поређењем њихове испуњености у односу на испуњеност истих у земљама тзв. центра (САД, њену колонију ЕУ и још пар других колонија).
Резултати степена „развоја“ долазе из разноразних истраживања и пројеката спровођених, прецизности ради, углавном у институтима и испоставама попут Фридом Хауса, Амнести Интернешнала, безбројним ЕУ фондовима, бескрајним УН пројектима, као и понеким специјално опремљеним катедрама за проучавање незгодних егзотичних бића Западног Балкана. На овом месту је увек згодно истаћи Центар за Јужноисточне Европске Студије при Универзитету у Грацу с којег долази чувени политиколог и стручњак за наше неизлечиве друштвене психопатологије, Флоријан Бибер, један од најуспешнијих западних профитера „нашег“ вечног рата.
Свакако, сад, овде нема ни потребе расписивати се о томе да се ради о лицемерју, двоструким аршинима и неједнакој подели економске и геополитичке моћи која је у корену целе ове представе. Оно што је кључно лежи у разумевању да се ради о посебно скројеним начинима империјалне доминације: о једном својеврсном поробљавању речима, истраживањима, наративима, бројкама, компаративним анализама и графиконима. О специфичној колонијализацији путем инструмената креираних тако да личе на науку, а заправо су само формализовани идеолошки топови.
Демократске револуције у комшилуку?
Као одлична илустрација ових механизама послужиће ових дана релативно вирална мапа Европе која треба да прикаже врсту политичких режима у европским државама. Ради се о мапи коју је направио Евроњуз на основу годишњег извештаја организације Глобално стање демократске иницијативе, која као један од својих циљева има „мерење квалитета демократије“ у државама широм света. У њиховом стандардном духу, опције су просте: демократија, хибридни режим и аутократија, а закључци у већем делу још простији: ЕУ земље су демократске, а Русија и Белорусија аутократске. Узрок популарности мапе код нас по друштвеним мрежама лежао је, пре свега, у до сада ипак невиђеној ситуацији на Балкану.
Србија је, у складу са трендом ратнопрофитерских истраживања, и даље удобно смештена у перверзној измишљотини „хибридног режима“, синтагме коју, између осталих, поменути професор Бибер посебно успешно експлоатише. Но наши суседи, до овог тренутка (а по истраживању нпр. Фридом Хауса – и даље) сврставани у исту групу, одједном су за годину дана некако направили огроман скок у жељену демократију. Босна и Херцеговина, Црна Гора, Албанија и Северна Македонија успеле су да спроведу демократске револуције без да је ико, па ни оне саме, то приметио.
Дежурни еврофили и случајни Срби појурили су да поделе овај ултимативни доказ који су им подарили западни профитери „нашег“ рата да смо овог пута заиста најгори од свих, успут нудећи комичне и фарсичне анализе и објашњења наглог али неупитног успеха осталих земаља „региона“. Наравно, први и последњи, успут и очигледни узрок оваквог „резултата“ споразумно је игнорисан. Једино што се толико радикално променило на светској сцени у ових годину дана јесте почетак рата у Украјини. И једино по чему Србија одудара од земаља у њеном окружењу јесте позиција неутралности и одлука против увођења санкција Русији односно одбијање да и по овом питању бескомпромисно послуша Запад.
И тако стижемо до забавне парадоксалности читаве ове ситуације – иако се у погледу мерила демократизације на терену ништа није суштински изменило, земље послушнице биће награђене, док земља која суверено доноси своју одлуку, притом по свим истраживањима јавног мњења у складу са народном вољом њених грађана, биће проглашена мање демократском. Кухиња западних профитера „нашег“ рата сад ради пуном паром.
Има ли икакве користи од свега овога, осим пар дана свађа по интернету које се забораве брзином светлости, и да ли нам овако уоквирена истраживања и оружја поробљавања могу ишта битно рећи?
Верујем да да, иако оно што нам говоре није ништа ни ново ни непознато. Деловање западних профитера „нашег“ рата само показује јасну и прочишћену перспективу циљева Запада и тога колико смо, из његове перспективе, подложни притисцима који врше. Мало је ствари за које важи „што горе, то боље“, али резултати оваквих истраживања могуће да су једна од њих.
Она успевају да покажу данас редак но бескрајно важан отпор. Да не кажем – резилијентност.
Андреа Јовановић
Извор: РТ.РС
