Пишу: Даниел Блатман и Амос Голдберг
Правилна дефиниција страхота које Израел чини у Гази је питање о ком се више од годину дана расправља међу истраживачима, правницима, политичким активистима, новинарима – дискусија којој већина Израелаца није изложена. Истина, за хиљаде убијене и рањене деце, сирочади, за бебе које су умрле од смрзавања у Гази није важно која дефиниција ће на крају бити усвојена од стране Међународног суда правде или историчара.
Марк Твен је написао: „Мастило којим је исписана историја је сачињено од предрасуда.“ Опасности писања историје на пристрасан начин су јасне и истичу потребу за опрезним и уравнотеженим дефиницијама како би се стигло до тачног разумевања догађаја. Пажљиво и упоредно испитивање догађаја у последњој години води до болног закључка да Израел у Гази спроводи геноцид.
Историчар Шломо Занд тврди да се упркос ужасним страхотама и ратним злочинима које Израел чини у Гази, тамо не дешава геноцид. Као доказ, он рат у Гази пореди са два по његовом мишљењу слична догађаја, у којима су војске демократских земаља (Француске и Америке) чиниле страшне злочине према цивилима – ништа мање од оних у Гази – али се они нису дефинисали као геноцид: Алжирски рат (1954-1962) и Вијетнамски рат (1965-1973).
Занд није у праву. Бен Киернан, један од значајнијих истраживача геноцида у свету, процењује у својој књизи „Blood and Soil: A World History of Genocide and Extermination from Sparta to Darfur/ Крв и тло: светска историја геноцида и истребљења од Спарте до Дарфура“ да је током периода француске колонијалне окупације Алжира (1875-1830) умрло или убијено између 500 хиљада и милион Алжираца, од глади, болести и намерног убијања. Киернан сматра да је колонијално насељавање Алжира довело до геноцида сличног оном који се догодио у колонијалистичком освајању и насељавању Северне Америке и Аустралије.
Лео Купер, припадник прве генерације истраживача геноцида, тврди у својој књизи „Genocide: Its Political Use in the Twentieth Century / Геноцид: политичка употреба у 20. веку“ да страхоте које су учинили Французи у Алжирском рату улазе у оквир „геноцидног масакра“, иако не одговарају потпуно дефиницији геноцида.
Што се тиче Вијетнамског рата, Занд је ту још непрецизнији. Године 1966. је установљен „Раселов трибунал“, незванично тело које је основао британски филозоф Бертранд Расел, на чијем челу је био француски филозоф Жан Пол Сартр. Циљ је био да се истраже и објаве тврдње о ратним злочинима које су Сједињене Државе починиле у Вијетнамском рату. У раду су, поред Сартра, учествовали истакнути интелектуалци, политичари и активисти Симон де Бовоар, Лелио Басо и Владимир Дедијер. Овај грађански суд је закључио да се активности америчке војске у Вијетнаму могу сматрати геноцидом према Повељи УН-а о спречавању и кажњавању геноцида из 1948. Међу неделима су утврђени напади и убијање цивила, употреба забрањеног оружја, мучење и злостављање ратних заробљеника као и уништавање културно-историјских споменика.
Слично случају Израела и Хамаса, закључци Раселовог трибунала били су критиковани због одсуства озбиљне расправе о злочинима Вијетконга и Северне Кореје против цивила Јужне Кореје. Међутим, признање злочина Вијетконга и Хамаса не уклања потребу да се тачно дефинише шта је америчка војска радила тада у Вијетнаму и шта израелска војска данас чини у Гази.
Раселов трибунал је расправу о геноциду одвео у новом правцу. Тако је Лео Купер закључио да стратешка бомбардовања, као што су атомске бомбе бачене на Хирошиму и Нагасаки (1945) или савезничко бомбардовање Хамбурга и Дрездена (1943-45) могу да се схвате као дела геноцида због намере да се униште цивили.
Израел није бацио атомску бомбу на Газу (упркос предлогу министра наслеђа Амихаја Елијахуа), али је у овом рату прешао границе које је сам себи поставио у прошлости. Истраживање новинара Јувала Аврахама,1 чија су открића потврђена у одвојеном истраживању Washington Posta, показало је да израелска војска користи вештачку интелигенцију у бомбардовању Газе, на начин који је довео до повређивања невиних. Понекад је одобравано да се уништи цео кварт и убије 300 невиних цивила само да би се убио један званичник Хамаса.
Мирко Даутовић, експерт за међународне односе: Плаши ме хаос који се шири свијетом
Оваква логика претворила је све становнике Газе у легитимну мету. Према пажљиво прикупљеним подацима др Ли Мордехаја, можемо да проценимо да су између 60-80 одсто повређених у Гази цивили – више него што је израелска војска себи раније допуштала и више него у било ком другом рату у 21. веку.
То је политика која де факто дозвољава спровођење геноцида. Међутим, главна потешкоћа правне дефиниције масовног убијања као геноцида јесте нужност да се докаже намера. Конвенција о геноциду УН-а из 1948. захтева да се докаже да постоји намера потпуног или делимичног уништења групе, а која може бити национална, верска, етничка и расна. Овај услов је унет у конвенцију између осталог и због заједничког интереса Сједињених Држава и Совјетског савеза који су се плашили да ће се у току Хладног рата наћи на оптуженичкој клупи Међународног суда правде због разних насилних операција својих оружаних снага.
Током Хладног рата овај суд је био маргинални фактор у међународним односима. Међународни кривични суд за Руанду је први пут осудио оптуженог за геноцид (Жана Пола Акајесуа) тек септембра 1998. Међународни судови врло опрезно поступају пре него што утврде да се догодио геноцид. Кривични апелациони суд се у случају геноцида у Сребреници бавио питањем истребљења дела групе (које се помиње у Повељи УН-а). Суд је утврдио да тај део треба да буде истакнут и дефинисан, као и елиминисање дела групе као угрожавање постојања целе групе.
У две пресуде које се односе на рат у Југославији, Међународни суд правде је пресудио да, за доказивање да је постојала намера уништења, дела и понашање морају бити такви да им се не може дати друго разумно тумачење. Другим речима, није довољно да намера уништења буде највероватније тумачење дела, већ се захтева да не буде никаквог другог објашњења.
Тако је у пресуди од 2015. по тужби коју је поднела Хрватска против Србије с тврдњом да је Србија извршила геноцид против Хрватске 90-их година 20. века, суд утврдио да су у том рату почињена убиства и да је било насиља на обе стране, али да ниједна није прешла потребан праг како би се утврдило да се догодио геноцид. Специјални кривични трибунал за бившу Југославију се уздржао да дефинише сваки случај насиља као геноцид, осим масакра који су починиле српске снаге у јулу 1995. над босанским Муслиманима у Сребреници, где је убијено око 8 хиљада мушкараца, док су жене и деца протерани.
Да ли је у случају Газе могуће доказати овакву намеру? Осим предлога да се употреби атомска бомба, политичари, војни званичници и људи из медија су давали многе друге изјаве које сведоче о геноцидној намери. Све су документоване: нема невиних у Гази, извешћемо другу Накбу, треба уништити Амалека и слично. Али и даље је појам намере веома проблематичан. Вилиам Шабас, један од водећих правника о питању геноцида то објашњава у својој значајној књизи „Genocide in International Law: The Crime of Crimes/ Геноцид у међународном праву: злочин над злочинима“, где анализира одлуке специјалних међународних судова који су судили починиоцима геноцида у Руанди и Југославији.
Доказивање намере како би се особа или држава осудила за геноцид, наводи Шабас, много је захтевније и сложеније од доказивања намере потребне у обичном кривичном суђењу за убиство. Посебно када је реч о држави, поставља се питање на основу чега се може утврдити њена намера. Ако убице изврше своја дела јер су чули изјаве, заповести, говоре који имају геноцидни смисао, наравно да је тада лакше установити такву намеру. У недостатку ове врсте материјала, тужилаштво се мора ослонити на доказе изведене из самог злочина и упорност са којом убице извршавају убијање, што указује на јасну жељу да се уништи нека група.
Суд који је расправљао о геноциду у Руанди је утврдио да је могуће закључити да је постојала намера геноцида у оквиру саме активности „у контексту њихове масовности и/или систематичности или њиховог зверства“. У контексту Газе, Шабас претпоставља да је тужба против Израела коју ју поднела Јужна Африка и којој се придружило још 14 земаља – веома јака, како због безбројних геноцидних изјава доносилаца одлука у Израелу тако и због природе самих акција, као што су систематско изгладњивање становништва Газе, етничко чишћење севера Појаса Газе и бомбардовање области које су биле дефинисане као „безбедне“.
Већина случајева геноцида у модерно доба догодила се након дуготрајног насилног конфликта између убилачке и жртвене групе. На пример, Јермени су се побунили против отоманске тираније и сузбијања својих националних тежњи, те су предузели терористичке акције против државе већ крајем 19. века. Припадници Хереро групе на југозападу Африке су се побунили против немачке империјалистичке власти, која је као одговор кренула у њихово уништење, након што је усвојена политика која је елиминисала њихове изворе егзистенције (сточни фонд). Припадници Хутуа су убијали припаднике Тутса у Руанди након дугогодишњих сукоба, који су почели због привилегија које је белгијска колонијална власт дала Тутсима након Првог светског рата.
У овом контексту је важно истаћи да већину дела геноцида њихови починиоци доживљавају као чин самоодбране. Израелско-палестински конфликт без сумње припада овој категорији. Већина Израелаца доживљава геноцид у Гази као одбрамбени рат након стравичног напада Хамаса 7. октобра 2023. године.
Геноцид не мора бити идентичан нацистичкој парадигми која је у сваком Јеврејину видела непријатеља кога треба уништити. Геноцид никада није линеаран, већ га покрећу контрадикторни процеси. Тако, док су Јермени бивали депортовани и масакрирани у великим деловима Отоманске империје, у Измиру и Истанбулу су остављени на миру. У неколико случајева, творац нацистичког коначног решења Хајнрих Химлер је привремено обустављао истребљење Јевреја на одређеном месту или у неком ограниченом времену из економских или дипломатских разлога, што је омогућавало отварање уских пролаза спаса. Тако је и Израел могао да допрема хуманитарну помоћ Гази (што су локалне криминалне банде више пута злоупотребиле) а да у исто време убија хиљаде невиних грађана.
Наредбе за масовно убијање су увек магловите, нејасне и отворене за разна тумачења. Такво је и „коначно решење јеврејског питања“. Британски историчар Ијан Крешо у књизи „Fateful Choices: Ten Decisions That Changed the World, 1940-1941 / Кобни избори: 10 одлука које су промениле свет, 1940-1941“ објашњава да може бити погрешна тврдња да је постојала одлука о уништењу Јевреја, јер би то значило да је у једном конкретном тренутку дато изричито наређење да се изврши геноцид. Наредба није дошла са врха пирамиде (од Хитлера) ка доле, већ кроз компликоване међусобне односе који су укључивали давање зеленог светла, инсинуације којима су одобраване акције и иницијативе подређених које су се спајале у радикализацији која се одвијала. Тек се у каснијој фази процес искристалисао у јасну одлуку која се видела на терену. И овде се види аналогија са оним што се догађа у Гази.
Новинар Јанив Кубовиц је био сведок догађаја на коридору Ницрим од којих се леди крв у жилама. Сви који прелазе имагинарну линију бивају убијени, било да се ради о наоружаним људима или грађанима који су погрешили пут. Самовоља и безакоње владају на месту где свако може да пуца у било ког Палестинца у пролазу, док се сваки убијени, чак и ако је у питању дете, сматра терористом. Као што је сваки младић или старац које је током рата убио Вермахт у селима Совјетског Савеза бивао проглашаван партизаном.
Нико војницима који су убијали невине људе на коридору Ницрим није дао такву наредбу. Али они који су то чинили (наравно, то нису чинили сви војници) схватили су да ће њихови поступци проћи некажњено. Комбинација наговештаја који долазе са врха (од политичара и официра; на пример, потпуковника Јехуде Ваха) и безакоња одоздо – то је начин на који се одвија геноцид.
У марту 2022. у Музеју Холокауста у Вашингтону државни секретар Ентони Блинкен је саопштио да Сједињене Државе виде операције Мјанмара против Рохинџа муслимана као геноцид. Блинкен је рекао да је одлучио да то објави баш у овом музеју зато што су те лекције значајне и данас. И нико није рекао да је то тривијализација Шое која се не сме поредити ни са чим.
То је био осми случај да су Сједињене Државе нешто прогласиле геноцидом, поред Шое. Остали примери су геноцид над Јерменима, Холодомор у Украјини 30-их година 20. века, геноцид који су спроводили Црвени кмери у Камбоџи, геноцид у Руанди, геноцид у Сребреници, у Дарфуру и геноцид који је извршио Исил над Језидима. Баш ових дана, 9. јануара, Бајденова администрација је признала (поново кроз Блинкенову изјаву) десети случај геноцида: онај који спроводе паравојне Снаге за брзу подршку (РСФ) у убилачком грађанском рату који је избио у Судану после пада председника Омара ал-Башира 2019.
У Мјанмару је реч о протеривању око 850 хиљада припадника Рохинџа у Бангладеш и убиству око 9 хиљада људи. Није било физичког уништења свих, већ малог процента припадника заједнице. Сада се расправља о тужби против Мјанмара коју је Међународном суду правде поднела Гамбија, а прикључиле су јој се још неке државе, међу њима Немачка и Британија. Изјаве о намери Мјанмара да уништи Рохинџе су слабе и спорадичне када се упореде са бујицом геноцидних изјава које су се чуле у Израелу од политичара, у друштву, медијима и војсци, а које су изазвале радикалну дехуманизацију Палестинаца и општу жељу да се они истребе.
Геноцид је свака радња која резултира уништавањем способности колектива да постоји, а не нужно његово физичко убиство. Процењује се да је скоро 50 хиљада људи убијено у Гази и да је више од 110 хиљада њих рањено. Број оних који су остали испод рушевина није познат и можда га никада нећемо сазнати. Већина жртава су грађани који нису умешани у сукоб. Око 90 посто становништва у Гази је расељено из својих домова и живи у немогућим условима, што све заједно само појачава слику тог ужаса.
Убијање деце, изгладњивање, уништење инфраструктуре, укључујући здравствени систем, деструкција већине стамбених објеката, брисање читавих квартова и градова као што су Џабалија и Беит Лахија, етничко чишћење севера Појаса Газе, уништење универзитета и већине културних установа, џамија, државних институција и организација, масовне гробнице, уништење локалне инфраструктуре за производњу хране и залихе воде, све ово оцртава јасну слику геноцида. Газа као људска и национална колективна целина више не постоји. Тачно тако изгледа геноцид.
Када се рат заврши, мораћемо да се погледамо у огледало. У њему ћемо видети друштво које не само да је занемарило своје отете чланове и није одбранило своје грађане пред убилачким Хамасом, већ је и извршило стравично дело геноцида у Гази, који ће заувек обележити јеврејску историју. Једном ћемо морати да се суочимо са огромношћу почињених страхота. Оно што се догађа у Гази није Шоа. Овде нема Аушвица и Треблинке. Али је ово злочин из исте породице, злочин истребљења.
Извор: Пешчаник
