Jedno od najmoćnijih oružja zapadnih ratnih profitera na Balkanu jeste neutralizacija i normalizacija određenih vrednosti, pravila i institucija, i predstavljanje njihovog imperijalističkog uticaja kao poželjnih univerzalnih ciljeva
Postoji jedna grupa ljudi od koje me uvek zaboli stomak: zapadni profiteri „naših“ ratova, odnosno rata devedesetih.
Poneki akademici, određeni NVO aktivisti, zaposlenici tuđih a ponekad i naših vlada, raznorazne birokrate međunarodnih organizacija i ostali ujedinjeni u cilju da nam objasne ko smo, i kako to „ko smo“ je dovelo do toga gde smo, a da je to „gde smo“ zapravo jedan nerazvijeni i gotovo nepopravljivi užas.
Nerazvijeni iz njihove zapadnocentrične perspektive, a „gotovo“ nepopravljivi zato što su ipak oni tu, već tri decenije, i neumorno rade s nama na nama, da nas nekako „poprave“.
U skorije vreme se sporadično javlja govor o sličnom i povezanom, ali po svojoj prirodi drugačijem fenomenu, s nazivom „antiratno profiterstvo“. Radi se o sintagmi koja uglavnom upućuje na određene domaće predstavnike autokolonijalizma i autošovinizma. Njihova uloga korisnih i beskorisnih idiota ne bi smela da se potceni, kao ni činjenica da su oni neretko, svesno ili ne, lokalne poluge zapadnih ratnih profitera, koje se često upravo na njih pozivaju kao na univerzalni autoritet u odbrani svojih načela i ciljeva.
Ovo se dakle ne odnosi na njih, već baš na „strane“ faktore, gde je izuzetno važno podvući da se radi o ratnim, a nikako ne antiratnim pozicijama. Njihova su stremljena, kao i njihov raison d’être, započela upravo bavljenjem „našim“ ratom, i kada se on faktički završio, kao što jeste, morali su ga fiktivno produžiti, izazivati i stalno nas vraćati na iste tačke, kako bi opravdali sopstvene uloge kojih nisu želeli da se odreknu.
Njihove čitave karijere počele su analizama naših „specifičnosti“, i bilo je potrebno nastaviti u sličnom smeru, samo sada kroz prevaspitavanje zaostalih naroda bivše Jugoslavije, a posebno Srba kao najlošijih đaka. Oni su tu da nam objasne da rat pritajeno i dalje traje, i da će trajati zauvek ukoliko se ne povinujemo (da ne kažem – ne suočimo) i ne pristanemo na onu sliku sveta i sebe u njoj koju nam nude. Polje produžetka tog rata naravno ne može i dalje biti tradicionalno, već je preseljeno sa fizičkog terena na ideološke borbe: akademiju, pravo, medije, ekonomiju i umetnosti.
Imperijalizam i zapadno ratno profiterstvo na Balkanu
S jedne strane, poduhvat zapadnih ratnih profitera od samog početka nije bio jednostavan. Čudesnost tzv. Zapadnog Balkana (kako nas već neko vreme zovu, te ću u nastavku koristiti isti termin isključivo ironično), u njihovim očima viđenu kao neobično zlo, ne samo da je bilo teško pojmiti, već je takođe trebalo izmisliti čitave aparature, diskurse pa čak i posebne institucije, poput Haškog tribunala, koje bi mogle da se nose sa našim Divljim Istokom.
S druge strane, taj poduhvat je po svojoj logici postavljen kao ono što se na engleskom naziva „samoostvarujućim proročanstvom“: njegova pretpostavka je da smo skoro nepopravljivi, pa kada se pripisane terapije pokažu kao neadekvatne (a od početka su takve), onda se pretpostavka ispostavlja tačnom, i krug lečenja (da ne kažem – dekontaminacije) se nastavlja, a potreba za njihovim postojanjem se još jednom potvrđuje.
Jedno od najmoćnijih oružja zapadnih ratnih profitera na Balkanu jeste neutralizacija i normalizacija određenih vrednosti, pravila i institucija, i predstavljanje njihovog imperijalističkog uticaja kao poželjnih univerzalnih ciljeva. Odatle dolaze sva ona merila (da ne kažem – indikatori) koja se stalno provlače po našim vestima, novinama, javnim manifestacijama i ostalim oblicima javnosti. Pripremljena u kuhinji neoliberalnih akademskih fabrika, među(anti)narodnih institucija i njihovih disfunkcionalnih birokratija, kao i nevladinih organizacija iza kojih zapravo uvek stoji barem jedna vlada (da ne kažem – američka), ova merila su predstavljena kao merila navodno opšteg razvoja.
U prvom planu su uvek stepen demokratizacije, poštovanje međunarodnog prava, vladavina prava, sloboda medija, ostvarenost ljudskih prava, položaj manjina, i ostale slične fraze i floskule. Njihova opasnost leži upravo u njihovoj navodnoj neutralnosti, jer naizgled samo neko „nenormalan“ ne bi želeo da mu se poštuju prava, da su mu mediji slobodni i da se „zna red“. S druge strane, (ne)uspeh naroda bivše Jugoslavije (i opet – posebno Srba) pokazuje se primenom ovih merila i poređenjem njihove ispunjenosti u odnosu na ispunjenost istih u zemljama tzv. centra (SAD, njenu koloniju EU i još par drugih kolonija).
Rezultati stepena „razvoja“ dolaze iz raznoraznih istraživanja i projekata sprovođenih, preciznosti radi, uglavnom u institutima i ispostavama poput Fridom Hausa, Amnesti Internešnala, bezbrojnim EU fondovima, beskrajnim UN projektima, kao i ponekim specijalno opremljenim katedrama za proučavanje nezgodnih egzotičnih bića Zapadnog Balkana. Na ovom mestu je uvek zgodno istaći Centar za Južnoistočne Evropske Studije pri Univerzitetu u Gracu s kojeg dolazi čuveni politikolog i stručnjak za naše neizlečive društvene psihopatologije, Florijan Biber, jedan od najuspešnijih zapadnih profitera „našeg“ večnog rata.
Svakako, sad, ovde nema ni potrebe raspisivati se o tome da se radi o licemerju, dvostrukim aršinima i nejednakoj podeli ekonomske i geopolitičke moći koja je u korenu cele ove predstave. Ono što je ključno leži u razumevanju da se radi o posebno skrojenim načinima imperijalne dominacije: o jednom svojevrsnom porobljavanju rečima, istraživanjima, narativima, brojkama, komparativnim analizama i grafikonima. O specifičnoj kolonijalizaciji putem instrumenata kreiranih tako da liče na nauku, a zapravo su samo formalizovani ideološki topovi.
Demokratske revolucije u komšiluku?
Kao odlična ilustracija ovih mehanizama poslužiće ovih dana relativno viralna mapa Evrope koja treba da prikaže vrstu političkih režima u evropskim državama. Radi se o mapi koju je napravio Evronjuz na osnovu godišnjeg izveštaja organizacije Globalno stanje demokratske inicijative, koja kao jedan od svojih ciljeva ima „merenje kvaliteta demokratije“ u državama širom sveta. U njihovom standardnom duhu, opcije su proste: demokratija, hibridni režim i autokratija, a zaključci u većem delu još prostiji: EU zemlje su demokratske, a Rusija i Belorusija autokratske. Uzrok popularnosti mape kod nas po društvenim mrežama ležao je, pre svega, u do sada ipak neviđenoj situaciji na Balkanu.
Srbija je, u skladu sa trendom ratnoprofiterskih istraživanja, i dalje udobno smeštena u perverznoj izmišljotini „hibridnog režima“, sintagme koju, između ostalih, pomenuti profesor Biber posebno uspešno eksploatiše. No naši susedi, do ovog trenutka (a po istraživanju npr. Fridom Hausa – i dalje) svrstavani u istu grupu, odjednom su za godinu dana nekako napravili ogroman skok u željenu demokratiju. Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Albanija i Severna Makedonija uspele su da sprovedu demokratske revolucije bez da je iko, pa ni one same, to primetio.
Dežurni evrofili i slučajni Srbi pojurili su da podele ovaj ultimativni dokaz koji su im podarili zapadni profiteri „našeg“ rata da smo ovog puta zaista najgori od svih, usput nudeći komične i farsične analize i objašnjenja naglog ali neupitnog uspeha ostalih zemalja „regiona“. Naravno, prvi i poslednji, usput i očigledni uzrok ovakvog „rezultata“ sporazumno je ignorisan. Jedino što se toliko radikalno promenilo na svetskoj sceni u ovih godinu dana jeste početak rata u Ukrajini. I jedino po čemu Srbija odudara od zemalja u njenom okruženju jeste pozicija neutralnosti i odluka protiv uvođenja sankcija Rusiji odnosno odbijanje da i po ovom pitanju beskompromisno posluša Zapad.
I tako stižemo do zabavne paradoksalnosti čitave ove situacije – iako se u pogledu merila demokratizacije na terenu ništa nije suštinski izmenilo, zemlje poslušnice biće nagrađene, dok zemlja koja suvereno donosi svoju odluku, pritom po svim istraživanjima javnog mnjenja u skladu sa narodnom voljom njenih građana, biće proglašena manje demokratskom. Kuhinja zapadnih profitera „našeg“ rata sad radi punom parom.
Ima li ikakve koristi od svega ovoga, osim par dana svađa po internetu koje se zaborave brzinom svetlosti, i da li nam ovako uokvirena istraživanja i oružja porobljavanja mogu išta bitno reći?
Verujem da da, iako ono što nam govore nije ništa ni novo ni nepoznato. Delovanje zapadnih profitera „našeg“ rata samo pokazuje jasnu i pročišćenu perspektivu ciljeva Zapada i toga koliko smo, iz njegove perspektive, podložni pritiscima koji vrše. Malo je stvari za koje važi „što gore, to bolje“, ali rezultati ovakvih istraživanja moguće da su jedna od njih.
Ona uspevaju da pokažu danas redak no beskrajno važan otpor. Da ne kažem – rezilijentnost.
Andrea Jovanović
Izvor: RT.RS
