Možda sam, i do tada, bio prilično čudan, a da to nisam ni znao, ali od trenutka kad sam uzeo u ruke Dostojevskog, ja, sasvim sigurno, postao potpuno, neizlečivo, samozadovoljno čudan. Običan svakodnevni svet je prestao da postoji za mene.
Te noći, kada sam prvi put seo da čitam Dostojevskog, odigrao se najznačajniji događaj u mom životu, značajniji od moje prve ljubavi. Bio je to moj prvi namerni, svesni čin koji mi je bio značajan; promenio je celu moju sliku sveta. Ne znam sa sigurnošću, ali mi se čini da je prošao čitav sat, pre nego što sam, podigao glavu od knjige.
Možda sam, i do tada, bio prilično čudan, a da to nisam ni znao, ali od trenutka kad sam uzeo u ruke Dostojevskog, ja, sasvim sigurno, postao potpuno, neizlečivo, samozadovoljno čudan. Običan svakodnevni svet je prestao da postoji za mene.
Svaka ambicija, čak i želja za pisanjem, takođe se ugasila – i to je trajalo jako dugo. Bio sam poput vojnika koji je dugo bio izložen vatri u rovu. Obična ljudska patnja, obična ljudska zavist, obična ljudska ambicija – sve mi je to sada bilo prosto nevažno.
Odjednom sam shvatio da je uzrok ovih novih osećanja to što sam postao brat Dostojevskog, da sam možda jedini čovek u Americi koji je razumeo šta je mislio kada je pisao svoja dela.
Izvor: Patmos
