Ronaldo, Nejmar i Mitrović u Saudijskoj Arabiji, kraj fudbala kakvog smo znali?
Početak fudbalske sezone u Saudijskoj Arabiji, nakon leta u kome je ova kraljevina kupila, čini se, sve što ima dve potkolenice za štucne, propraćeno je kao kraj fudbala kakav poznajemo. Gotterdammerung! Sumrak bogova! Ništa više neće biti isto… Ali nije baš tako, zar ne?
U jednoj epizodi američke serije „Sajnfeld“, njen glavni protagonista, komičar Džeri, pita u svom stend-ap nastupu šta je to što je objekat navijačke privrženosti. Za šta mi to navijamo kada navijamo za neki klub?
„Odanost je jako teško opravdati… Kada se sve svede, navijajući za neki klub, vi zapravo navijate za odeću koju njegovi igrači nose. Tamo ste, na stadionu, navijate i derete se kako bi odeća vašeg kluba pobedila odeću nekog drugog kluba”, kaže otprilike Džeri Sajnfeld.
Koliko je u pravu? Ili koliko nije?
Džeri Sajnfeld ovde, kao i u većem delu popularnog sitkoma, govori uglavnom o bejzbolu. To jeste američki sport koji, po načinu na koji je ustrojen, najviše liči na fudbal. Ali nije fudbal. Fudbal se od bejzbola i svakog drugog sporta na svetu razlikuje onoliko koliko se Sunce razlikuje od planeta koje obasjava i koje oko njega kruže. Prosto, mnogo je veći i važniji. Ali šta je, zaista, fudbalski klub? Šta je to što je toliko voljeno?
Bilo jednom u Engleskoj
Klub nije osnovna jedinica fudbala, jer je fudbala bilo i pre klubova. Kada se organizovan fudbal pojavio u 19. veku, igrači su se okupljali po esnafskim osnovama, pa smo tako imali fudbalska udruženja obućara ili štampara, ili onih nastalih oko lokalnih pabova, shodno geografskim odrednicama… Bilo je zatim fudbalskih timova koji su predstavljali i različite armijske grane, kao čuveni i jako važni „Royal Engineers“, tim vojnih inženjera, a iznad svega, imali smo i tzv. „Old bojse”, bivše učenike elitnih obrazovnih ustanova, gde je fudbal i prvo kodifikovan.
Tek na kraju dolaze klubovi (iako je već u 18. veku u Londonu postoji klub „Gymnastic Society“, koji se bavio fudbalom i rvanjem, ali je kratko trajao). Mnogi klubovi su izronili iz kriket klubova, a bilo je i onih koji su isprva imali veoma široko polje delovanja, u kome je fudbal bio samo njegov deo. Tako su, na primer, „Early Risers“ (Ranoranioci) svoja okupljanja imali u šest ujutru na jednoj poljani u Njukaslu, gde su igrali fudbal, ali i slušali razna predavanja.
Ipak, tek kada su se pojavili prvi pravi klubovi, u formi kakvu prepoznajemo danas, kristalizovala se i ljubav prema fudbalu kao takva. Navijači i svi neposredni fudbalski činioci – od igrača i trenera nadalje – vole fudbal i vole svoj klub. Tako stoje stvari.
Više od igre
Ali, šta je tačno klub? Klub nije stadion. U najboljem slučaju to može da bude odgovor na pitanje gde je, a ne šta je klub? Klub nije ni trofejna sala; dakle, nije istorija. Još uvek ima podosta navijača Crvene zvezde i Partizana koji su stariji od ta dva kluba i voleli su ih pre ma kakve istorije ili pre bilo kog trofeja. U 19. veku klubovi su predstavljali svoje zajednice. U gradu Blekburnu, u Lankaširu, hiljade ljudi je 1883. godine dočekalo igrače njihovog kluba, Blekburn Olimpika, tima sastavljenog od radnika i prve ekipe koja nije sa juga Engleske a koja je 1883. osvojila FA Kup, i to savladavši aristokratski Old Etonijans, tim bivših učenika sa koledža Iton, škole vladara viktorijanske Engleske i, time, vladara ondašnjeg sveta.
Klubovi su i danas ono što se u njih emotivno deponuje, samo što su zajednice koje stoje iza njih veće, brojnije i prostiru se kontinentima.
Fudbal se vezao za svaku društvenu, kulturološku, sekularnu ili versku podelu koja je poznata čoveku. Kada igraju Flamengo i Fluminense, Al Ahli i Zamalek, Marselj i Pari Sen Žermen, igraju crveni protiv sivih, siromašni protiv bogatih, protestanti protiv katolika, starosedeoci protiv imigranata, okrugli protiv četvrtastih. Fudbal bez političkih, religijskih, socijalnih, nacionalnih ili ma kakvih drugih podela – nikada nije postojao.
Jedini način da se pomogne fudbalu danas nije nekakvo isključivanje iz fudbala politike, kulture, društva ili ma čega drugog. To nije moguće ništa više nego da sklonite loptu. Ne. Jedini način da se pomogne fudbalu – a pomoć mu treba, to je barem jasno – jeste ubrizgavanje dobre politike, pristojne kulture ili tolerantnog društva. Nije dovoljno da zabranite rasizam na stadionu, morate na stadion da donesete antirasizam. I tako je sa i svakim drugim „izmom”…
Ne postoji nijedan drugi sport koji je u toj meri isprepletan sa onim što ga okružuje kao što je to slučaj sa fudbalom. Svaki važniji iskorak u načinu na koji se fudbal igra, svaka taktička inovacija neizostavno je proistekla iz kulture u kojoj je, suštinski, prethodno bila inkubirana. Totalni fudbal nije mogao da nastane nigde drugde nego u Holandiji.
Lično i kolektivno
Svakome njegov klub znači nešto drugo, ali je to uvek nešto neizostavno intimno i individualno što se jednom nedeljno manifestuje javno i veoma kolektivno. Slično kao kada biste se venčavali svakog vikenda.
Otud fudbalski klub, kao i fudbal sâm, pripada svima u jednakoj meri. I upravo zato je ovo što se dešava u Saudijskoj Arabiji – transferi Kristijana Ronalda, Nejmara, Karima Benzeme, Sadija Manea, Ngola Kantea, Roberta Firmina, Džordana Hendersona, Aleksandra Mitrovića, Sergeja Milinkovića Savića… u saudijske klubove – nekima toliko bolno, jer zadire u nešto, rekosmo, lično. Ali isto tako to nije ništa što odudara od onoga što je fudbal uvek bio.
Kada je 1895. godine Sanderlend pobedio Harts, u duelu šampiona Engleske i Škotske za titulu tadašnjeg „šampiona sveta”, govorilo se o kraju fudbala kakav je do tada bio poznat. Sanderlend, klub sa severoistoka Engleske koji je vodio legendarni Tom Votson (čovek koji je doneo prvu titulu Liverpulu), imao je pristup najboljim škotskim igračima, koji su, naravno, bili daleko najbolji fudbaleri ovog veka.
Svi igrači Sanderlenda bili su Škoti. Nečuveno! Kraj sveta! Pre toga smak sveta bio je i 1885. godine, kada je ozvaničen profesionalizam, plaćanja fudbalera.
U početku, shodno aristokratskim korenima onih koji su fudbal prvi organizovano igrali, osim amaterizma (etimologija ove reči, naravno, ide do reči „ljubav”) i igranja samo zarad uživanja u igranju (larpurlatizam, ako želite) to je bilo nezamislivo. Igranje za trofej smatrano je nedostojnim, gotovo prljavim.
Arapska liga
Ali, fudbal je preživeo. Preživeće i sada, kada Al Nasr, Al Hilal ili Al Ahli dovede neke od najboljih fudbalera i trenera na svetu. Saudijska Arabija koristi fudbal radi popravljanja imidža? Izvesno. Ali to rade svi i radili su to stalno.
Vlasnicima fabrika u Britaniji pre sto i kusur godina je bilo lakše i isplativije da u klub koji su vodili dovedu škotskog „insajd forvarda” (jednog od dva fudbalera u unutrašnjem koridoru u tadašnjoj „piramidi”, 2-3-5 formaciji) i time prikažu sebe u lepšem svetlu, nego da bolje plate radnike ili da im daju adekvatnije uslove za rad.
Jedini način da se pomogne fudbalu danas nije nekakvo isključivanje iz fudbala politike, kulture, društva ili ma čega drugog. To nije moguće ništa više nego da sklonite loptu. Ne. Jedini način da se pomogne fudbalu – a pomoć mu treba, to je barem jasno – jeste ubrizgavanje dobre politike, pristojne kulture ili tolerantnog društva. Nije dovoljno da zabranite rasizam na stadionu, morate na stadion da donesete antirasizam. I tako je sa i svakim drugim „izmom”… Dakle, Džeri Sajnfeld nije bio u pravu. Klub nije dres, ni nekakva fantazmagorija. Šta je on tačno? Ono što mi rešimo da bude…
Luka Jevtović
Izvor: RTS OKO
