Kako je moguće da se, počev od razmeđa milenijuma, dramatičari ovog našeg, hiper-brzog, rastrzanog i histeričnog veka (i pozorišta) relativno često upuštaju – kroz parafraze, parodije ili pastiše – u kreativni dijalog sa opusom Čehova, tog „statičnog“, „introvertnog“ hroničara jedno naizgled „zastarelog“ sveta?
Premda ne teži nekom konačnom ili „dubokoumnom“ odgovoru na ovo pitanje, nedavna praizvedba komada „Vanja, Sonja, Maša i ostali“ američkog autora Kristofera Djuranga u beogradskom Ateljeu 212, a u režiji Ksenije Krnajski, uspeva da, na žanrovski samosvestan a scenski atraktivan način, podseti na aktuelnost dilema Čehovljevih junaka, ali i na veličinu, raznovrsnost i trajnost uticaja ovog autora na ono što smatramo modernom dramom i pozorištem.
Sa današnje distance, očigledno je da pomenuti talas „vraćanja Čehovu“ počinje dramom Majkla Frejna „Divlji med“ (1984), uzbudljivom i senzibilnom varijacijom Čehovljeve, za života neizvedene drame „Platonov“. Samo dve godine nakon uspešne postavke „Divljeg meda“ kod nas, a u režiji Dejana Mijača (2000-e, u Ateljeu 212, da li slučajno?), pojavljuje se „Četvrta sestra“ Januša Glovackog, briljantna tragikomična parafraza „Tri sestre“. Smeštajući tri sestre i brata, potomke generala proslavljenog u ratovima od Berlina do Kabula, u ambijent Moskve nakon kraha „istočnog bloka“, Glovacki na temelju čehovljevskih uzora gradi gorku parabolu o osiromašenju, krizi morala i snu o Zapadu kao „obećanoj zemlji“. Dvehiljaditu, s druge strane, obeležava i pojava jednog žanrovski atraktivnog „pastiša“. U drami „Galeb“, Grigorij Čartišvili, već proslavljen pod pseudonimom Boris Akunjin kao autor serije romana o detektivu Fandorinu, daje radnji Čehovljeve istoimene drame profil slojevitog „egzistencijalnog krimića“: reč je, naime, o vrtoglavom zapletu zasnovanom na istrazi lekara Dorna, o mogućem krivcu za ubistvo glavnog junaka, Trepljeva.
Najzad, originalan i duhovit doprinos modernoj „čehovijadi“ na „eks-ju“ prostoru daje komad Davora Špišića „Kaćuše“ (2008), podnaslovljen kao „pseudo SF“.Njegove junakinje – Varja, čuvarka klozeta, Dunja, kustos propalog muzeja i Gruša, akter „najstarijeg zanata“ , vegetiraju – kao postmoderne „tri sestre“ – negde na ušću Dunava, u ukrajinskoj pustoši, sanjajući Moskvu iz „paket-aranžmana“.
U kontekstu ovog niza, kakvu nam, vitalnu dimenziju Čehovljevog sveta predočavaju Djurangov komad i njegovo domaće uprizorenje? Autor čije komade kritika označava kao zanimljivu kombinaciju Nila Sajmona i Vudija Alena, Kristofer Djurang u svom komadu srećno spaja reviziju Čehovljevih motiva (Vanja i Sonja, neostvareni rođački par što vegetira u porodičnoj kući koju vlasnica, njihova sestra Maša, filmska zvezda na zalasku, namerava da proda), sa ironičnom revizijom, ali ne i izrugivanjem, čehovljevske forme (nekolicina stabala kao karikatura „višnjika“, provincijski „maskenbal“ kao jedina afirmacija, služavka s proročkim moćima). Pošavši od Djurangove smese ironije i sentimenta, kao „poluga“ za građenje atraktivnog ritma i šarmantne atmosfere, Ksenija Krnajski je, oslanjajući se na kompaktnu glumačku ekipu (u kojoj dominiraju Goran Jevtić i Milica Mihajlović, kao „rođački par“) uspela da, minucioznim promenama unutar situacija i karaktera, našu pažnju usmeri na ono u drugom planu, ono što čini vitalnu srž Djurangove verzije Čehova. Naime, „Vanja, Sonja, Maša i ostali“, ovako scenski „pročitani“, opominju nas, surovo, ali i razgaljujuće, da je sve prolazno, a da je samo promena večna: i to je ona „čehovljevska fusnota“ koja nikada ne gubi aktuelnost.
Svetislav Jovanov
Izvor: Dnevnik
