Потенцијални губитак за Европу након пуча у Нигеру је добитак за Путина
Градић Арлит, изолована насеобина на јужном ободу Сахаре, је неочекивана нулта тачка нове геополитичке битке: борба за контролу над уранијомом, горивом које напаја нуклеарну индустрију.
Баш на том месту, у сушним пределима северног Нигера, француски геолози су пронашли радиоактивни метал педесетих година прошлог века. Од тада, компаније које су у француском државном власништву ваде руду у својој некадашњој колонији и тако смештају Нигер на седмо место највећих светских извора уранијума. Године 2022, рудници који окружују Арлит чинили су 25 одсто укупног увоза уранијума Европске уније.
Сада, државни удар у осиромашеној западноафричкој држави угрозио је овај извор.
Ово природно добро можда не заокупља насловне стране као нафта, гас или чак угаљ, али је кључно за свет којем је очајнички потребна енергија која се не заснива на угљоводоницима.
Иако по свој прилици делује да Кремљ не стоји непосредно иза извођења државног удара, његова пропагандна машинерија појачава антифранцуске и антиамеричке сентименте широм Сахела, афричког региона који се пружа јужно од Сахаре. Не би требало да изненади да се у региону одиграла серија дворских револуција [односно преврата у председничким палатама, прим.прев] – укључујући Буркину Фасо, Чад, Гвинеју, Мали и Судан – почев од 2020. године.
У главном граду Нијамеју, пропучистичка гомила маше руским заставама како би денунцирали француски империјализам. Јевгениј Пригожин, шеф руске паравојне групе Вагнер, поздравио је војни преврат. Вагнер већ делује у суседном Малију након што се тамо одиграо пуч. Дуга рука Кремља уплетена је у геополитику енергије на различите начине – па и на оне који нису видљиви на први поглед.
Уколико се Нигер укључи у руску орбиту, свет ће бити још више завистан од Москве – и њених клијентских држава – за атомску енергију. Казахстан и Узбекистан, две некадашње совјетске републике, су међу највећим светским произвођачима уранијума, и одатле потиче око педесет одсто укупних светских ископавања. Уколико се томе придодају и Русија и Нигер то је нешто преко шездесет одсто.
Уранијум је тек први корак у ономе што се назива циклусом нуклеарног горива. Иако је Русија шести највећи светски произвођач уранијума, њена права моћ заправо лежи у другим фазама циклуса: претварању природног добра у употребљиве горивне шипке за цивилне реакторе путем такозване конверзије и обогаћивања.
Русија обухвата скоро четрдесет пет одсто глобалног тржишта уранијумске конверзије, према подацима Светске нуклеарне асоцијације (World Nuclear Association). То је уско грло које је створило оно што су Сједињене Државе недавно назвале „стратешком рањивошћу“ која је „неодржива“. Око трећине укупног обогаћеног уранијума које су САД искористиле прошле године пристигло је из Русије по цени од скоро милијарду долара који су плаћени компанији под директном контролом Кремља. Више од годину дана након што је Русија напала Украјину, Вашингтон није забранио увоз руског нуклеарног горива.
Током првих педесет година нуклеарне епохе, Америка је била самодовољна, али када је наступио крај Хладног рата, она је великим делом одустала од рударења уранијума и оно што је још битније од сложеног процеса конверзије и обогаћивања. Данас, САД су углавном „зависне од страних извора нуклеарног горива, укључујући и од нација којима на срцу не леже наши најбољи интереси“, како је то рекао Џон Вагнер, шеф Националне лабораторије у Ајдаху америчког Министарства енергетике.
Како је Русија дошла у положај да доминира индустријом нуклеарног горива је мешавина геолошке среће, инжењерске иновативности и добронамерног дипломатског договора који су усагласили Москва и Вашингтон тик након колапса Совјетског Савеза.
Прво, Русија је богата резервама уранијума, што јој даје природну улогу у овој индустрији. Друго, њени инжењери су развили систем обогаћивања радиоактивног материјала који је много мање енергетски интензиван него метод којем су склони амерички и француски инжењери, што га чини далеко јефтинијим.[i] Само ови фактори били би довољни да Русија има велику улогу у рударењу, конверзији и обогаћивању. Онда, 1993. године, САД и Русија су усагласиле оно што је популарно названо „мегатон за мегават“ програм, према којем је високо обогаћени уранијум из некадашњих совјетских бојевих глава претваран у ниско обогаћени уранијум и превожен у САД као гориво за америчке цивилне нуклеарне електране. Једноставно речено, америчка индустрија није могла да се такмичи са руском, и полако је одумирала, чему пажњу није посвећивали представнички домови, како они са демократском тако ни они са републиканском већином.
Чак и пре инвазије на Украјину, америчка нуклеарна индустрија је огласила аларм у вези са својом зависношћу од извора на страни. Од тада, разговори између руководилаца и владиних званичника често су били о кризном стању. А након проблема у Нигеру, ситуација више делује као ванредно стање.
Но, разрешење ове ситуације неће бити лако и захтеваће интензивну сарадњу између САД и Француске – иронично, две западне силе које имају највише улоге у Нигеру.
Вашингтон и Париз могу да развију планове да повећају производњу отварањем конзервираних индустријских постројења за прераду нуклеарног горива и да појачају дипломатску и војну подршку нацијама које производе уранијум, почевши од Нигера. Ови напори неће бити јефтини. Али пошто је Владимир Путин показао своју спремност да злоупотреби фосилна горива као што су гас и нафта, Западу је потребно да делује пре него што Кремљ одлучи да као политичко оруђе искористи чак и мирољубиву употребу уранујума на начин који ће транзицију према енергији без угљоводоника учинити још тежом.
Извор: https://archive.is/QPsNc
