Пише: Елис Бекташ
У Сарајеву је окончан још један Сарајево филм фест, који је и овај пут протекао у знаку пренаглашене и помало извјештачене гламурозности, коју је помало мучно гледати у свјетлу недавног пожара на Зеленгори. Чини се да данашње Сарајево има само три оперативна мода: јулски ратни песимизам и горчину, августовски фестивалски оптимизам и егзалтацију, те конфузну летаргију са повременом хистеријом у остатку године.
У Београду је због Бајагиног концерта помјерен протест против Рио Тинта и његових пословних партнера у врху тамошње власти. Организаторима протеста, како сами кажу, потребан је сваки човјек, али очито да сваком човјеку у Београду и околини будућност земље није важнија од уживања у фриволним Бајагиним пјесмуљцима.
Пјесма Срце Србије подијелила је Црну Гору и на једној страни изазвала егзалтацију а на другој ужаснуће и згроженост. Остаје, међутим, нејасно да ли је отужније видјети оне који у једном фолклорном пјесмуљку налазе ослонац за властите идентитарне и политичке заносе или оне који у том истом пјесмуљку виде разорно оружје за деструкцију државе.
И тако, док се балканска јавност (читај: бирачко тијело) бави културолошким феноменима и сврстава се у навијачке таборе, дотле пред њеним обневидјелим очима законодавство и правосуђе убрзано пропадају. Чак и најповршнији преглед црних хроника у посљедњих пар година показаће не само застрашујући пораст криминала, укључујући ту и онај насилнички и убилачки, ког се друштво с разлогом највише плаши, већ и неугодно дугачку листу случајева у којима се овдашња правосуђа нису снашла, свеједно да ли из разлога недораслости професионалним искушењима и захтјевима или из разлога политичких притисака, или су доносила скандалозне одлуке.
Елис Бекташ: О ратовима и енциклопедијама, те о безазленим лажима
Истовремено, највиша законодавна тијела оклијевају са доношењем, односно са прилагођавањем потребама друштва, виталних закона као што је закон о раду, здравству, заштити животне средине… па и закон о држављанству који је у Црној Гори већ недопустиво дуго неуралгично питање. Ако се закони и доносе, то се чини по диктату бирократског, а све чешће и корпоративног злодуха и уз све израженији презир према идеји јавног добра, односно према категоријама грађанина, нације и државе, као темељним појмовима којима закони требају да пруже заштиту и омогуће просперитетан живот.
Да се разумијемо, законе никада није лако доносити, а поготово то није лако чинити у данашњем динамичном и фрактализованом свијету, ког технологија обиљежава више него икад у прошлости. Тамо гдје је, као на Балкану, политика претворена у историјско-културњачко естрадно друштво као маски за пословно-интересне заједнице, и тамо гдје је образовни систем дубоко оштећен небригом и неразумијевањем његовог дугорочног и стратешког значаја, тешко је и скоро илузорно очекивати да ће законодавна тијела бити попуњена људима дораслим основној задаћи тих тијела – законодавству.
У скупштине улазе углавном они који знају потакнути занос свог бирачког тијела, приповиједајући му историјске и културолошке бесмислице, те нудећи му обећања о чудотворним рјешењима. Но политичарима који се у изборној арени надмећу за улазак у скупштине не треба строго судити због тога. Они само раде оно што је најрационалније радити да би постигли свој циљ.
Не треба судити ни бирачком тијелу које из једног у други изборни циклус насједа на предизборна опсјенарства, пехливанства и шибицарства, јер то тијело није криво за стање у које је доведено и у ком се методично и систематично одржава кроз садејство медија, академија, културних институција, естраде, па и образовног система.
А не треба судити ни медијима, академијама, културним институцијама, естради, па ни образовном систему, јер они само раде оно што изгледа као једино могуће да би зарадили свој ручак. Али коме онда судити због таквог стања, чујем како ме питаш, читаоче. Па никоме, суђење није од помоћи пред дијалектичком нужношћу и њеним ентропијским законитостима у повијести, социологији, политици…
Умјесто суђења, бави се спортом, читај умне философе и ваљане књижевнике, гледај духовите филмове, окрени се религији, гледај у тачку на зиду… ради било шта од тога, за шта оцијениш да ће ти ојачати дух и тијело. Снага ће ти требати да људски поднесеш искушења која долазе, умјесто да кукаш кад дођу и да вичеш ех, гдје ми је била памет. Ниси је имао и шта сад, по закону није обавезно имати памет, па зато немој судити ни себи.
Умјесто тога, покушај се промијенити, покушај не бити подложан опсјенарима, пехливанима и шибицарима, покушај се сјетити да си човјек али и да си дио друштва које је најјаче онда када његови чланови имају развијену и промишљену свијест о себи, а најслабије када му се та свијест изграђује естрадним и културолошким упливима. И које успјешној пловидби кроз Сциле и Харибде што га чекају у најскоријој будућности може надати само ако у његовој посади завлада дух несебичности и солидарности, јер тамо гдје нема несебичности и солидарности, тамо нема ни идеје јавног добра, а тамо гдје нема идеје јавног добра, тамо се по већ споменутим законитостима дијалектичке нужности увијек настане безнађе, насиље, ропство и нихилизам.
