Пише: Јелена Медић
Имаш 24 гренд слема у рукама? Мало је. Фали тај 25. Имаш преко 400 недеља на врху планете? Ма, зашто не би имао 1.000? Освојио је преко 100 турнира? Реално, могао би да гураш до 110. Није све баш тако лако, није ни само бело, а ни само црно.
Након полуфинала Вимблдона, у ком је пружио руку бољем и млађем и у овом тренутку Јанику Синеру, најбољи тенисер свих времена, Новак Ђоковић је на конференцији за медије искрено, људски и без увијања у обланду, рекао оно што му вероватно дуго лежи на души и оно што је неко требало да га „натера“ да каже наглас:
– Људи, дајте мало да ставимо ствари у перспективу. Мука ми је више да причам о томе. Мој ултимативни циљ није да освојим 25. гренд слем.
Додао је емотивно:
Много ме људи оптерећују – и људи који су у мом другом кругу блискости, и медији… Ја разумем да људи стварно хоће да ја освојим тај 25, и ја желим, али то није ултимативни циљ. То је стварно мало почело да ме нервира јер, некако, као да себи нисам довољан, а онда ми други стављају додатни тег. Као да није довољно 24 него мора 25, није довољно 100 турнира него мора 110, није довољно 400 недеља као број један него мора 1.000 недеља.
Терет који не мора да носи
Новак је отворено признао да константан притисак јавности, медија, па чак и људи из његовог ширег окружења, почиње озбиљно да га нервира. Јер он не мора ништа осим да ужива на терену у 39. години јер све ово што нам пружа је бонус.
Довољно је што сам себи нисам довољан, и онда још други ми стављају додатни тај тег… Хајде мало да прославимо и да се радујемо за оно што је постигнуто и да будемо у том смислу мало скромнији, реалнији и захвалнији. Шта ако не дође никад? И шта сад? Је л’ то онда неуспешна каријера?
И заиста, запитамо ли се икада шта тражимо од човека који следеће године пуни 40 година, а који је што кажу аналитичари ББЦ-ја „бољи од већине тенисера и када не игра на највишем нивоу“?
Тражимо да буде робот. А ако је неко бежао од тог поређења са роботима, то је онда Ноле.
Када тело каже не, а ум не може да освести
Ђоковић је, вероватно и због блискости коју гаји са српским новинарима који га прате на турнирима широм света, по први пут огољено говорио о биолошким осцилацијама са којима се суочава, те да највећу борбу Ноле не води против Јаника Синера или Карлоса Алкараса, већ са прихватањем сопствене (нове) реалности.
Наравно да ме излуђује то што ја ментално антиципирам све добро, ја знам где ће лопта да падне, али тело је споро.
Та фрустрација је заправо доказ колико му је и даље стало. Изворна мотивација, она која црпи снагу из чисте љубави и страсти према тенису, и даље је нетакнута. Зато он и даље проводи недеље на мукотрпним припремама, жртвујући време са породицом.
Респект за простор и време
Вимблдонско полуфинале у 39. години и са свим физичким изазовима кроз које пролази јесте огроман успех. Ипак, Новак, васпитан да признаје само трофеје, покушава и сам са собом да избалансира свест о томе да је ово што ради у својим годинама – чиста магија.
Зато је време да „променимо плочу“. Уместо да га после сваког пораза селимо у пензију, а после сваке победе питамо за 25. гренд слем, хајде да просто поштујемо његов избор, његов простор и његове одлуке.
А та пензија? Судити по ватри која у њему и даље гори када га ствари „излуђују“, ионако неће скоро.
Јер вреди још једном подвући: све ово што ради Ноле у овим годинама – није нормално!
Извор: Спортал
