Пише: Оливер Јанковић
Наш врли јунак и наш српски Мистер Но, тениски ас Новак Ђоковић, на корак до још једног вимблдонског финала, ударио је о непремостиви зид. О Јаника Синера у фул верзији (4:6, 4:6, 4:6). Било је то сурово распрскавање прилично реалних очекивања Новакових навијача, да се његов још увјек велики играчки потенцијал може преточити у 25. ГС трофеј. Онако се изборити са Олијасимом у четвртфиналу, говорило нам је да је Ноле „тако близу“, а овако безнадежно поклекнути пред Синером, доказује да је титула „тако далеко“.
Ђоковић је на конференцији за штампу послије пораза нагласио како се и он нада 25. ГС титули, али да му она није приоритет, а још мање императив, те да му чак таква прича прави непотребан притисак. И то сви разумијемо, поштујемо и онако људски прихватамо. Волимо Новакове нове игре и побједе, а бескрајно смо захвални на свему до сад постигнутом. Меееђутим, док год игра „за своју душу“ или за неке „интимне такмичарске изазове“ Ђоковића ће, попут каквих веселих прапораца, природно и очекивано, пратити наше најљепше жеље да сваки наредни меч добије. А нови низ побједа би се логично могао завршити у неком новом наредном ГС полуфиналу или финалу.
И колико је природно да Новак ствари не гледа тако да свој фокус ставља на нову титулу, толико је природно да ми, као навијачи управо очекујемо то: нови трофеј. Јер нико као Ђоковић не парира двојцу Синер-Алкараз у посљедње три године; све сама полуфинала и понеко финале. Вимблдонска трава је неодољиво мирисала на ту историјску круну, на тај магични број 25. који се уздиже изнад свих који су икада играли ову игру. И то још у данима када по трави Сјеверне Америке Новаков врсник Лионел Меси живи своју пету или шесту младост. Али ништа, тениски сезонски караван се наставља, и Ноле ће да игра УС Опен, а ми ћемо да сањамо опет… докле год се игра.
Његов пораз од Синера у Лондону, није нека зла коб, нити се Новаку нешто „не да“. Једноставно Италијан је бољи такмичар од Србина. А наша тема (наш проблем) је у томе што свако спортско такмичење има навијаче, а навијачи, као навијачи, траже тај небески моменат игре, у ком и од „бољег има бољи“ и у ком је ружно потписати предају „још у свлачионици“.
