Пише: Милош Миљковић
Наш највећи порок није када поклекнемо пред сопственим страстима, већ када пристанемо на то да је тамница јединог света који познајемо једина слобода коју заслужујемо. Живко Николић нам није оставио само стврднути отисак Црне Горе осамдесетих. Он је испричао причу о људском трајању и сталној борби стида и жудње, о погачи на глави жене и ударцу који сами себи задајемо
Прошло је четири деценије од када су кино-оператери завртели траку филма Живка Николића „Лепота порока“. Николић нам кроз главне јунаке, Луку, Јаглику и њиховог кума Жоржа, не говори само о историјском тренутку у Црној Гори осамдесетих година. Редитељ пред нас ставља три начина на које човек може да се односи према сопственој слободи: да је се боји, да је злоупотреби или да за њу плати главом. Николић нам осликава шта може да се догоди када појединцу пукне пред очима да је читав живот проживео по туђим правилима. И колико то кошта.
Универзални јади
На сивој голети брђанске Црне Горе, на усијаном и оштром камену, вековима се васпитавало и преживљавало на причама о образу и човештву. Иако онај ко на брду стоји види боље него онај у подножју, силаском са голих врхова горштаци су убрзо видели да је много лакше постојати ако се образ малко нагарави. Они који на „нову реалност“ не би пристајали, били су инспирација за готово епске, античке, трагичне јунаке. Они најприлагодљивији постали су „јунаци нашег доба“, које и дан-данашњи гледамо.
Све је то видео и описао Живко Николић, засигурно највећи црногорски редитељ. Црногорци му никада нису опростили то што је испред њих поставио огледало у које се и дан-данас многи боје да погледају. То никако не значи да су други Балканци нешто бољи. У питању су само нијансе и акценти.
Пре четири деценије је Николић снимио „Лепоту порока“. Иако је радња филма уско везана за Црну Гору између две тачке – села Међеђе у кршу и приморја, то није проста прича о чеоном судару сеоске патријархалне затуцаности и нудизма са Запада, који је узет као метафора слободе модерног европског човека осамдесетих година. Николић је прецизно и поетично испричао универзалну причу о томе како се строги људски морал распада када се суочи са сопственим потиснутим жељама; када се конструисане друштвене норме сретну са природним нагонима.
Николићеву „Лепоту порока“ врло је тешко жанровски одредити. Овај филм осцилира између социјалне драме, комедије, класичне трагедије и друштвене сатире.
Они који самопоуздано, али банално, оптужују Живка Николића да је претерао и да је тек тако хтео да исмеје своје Црногорце, да хиперболизује њихову затуцаност и конзервативизам, од суштине су далеко као Међеђе од нудистичке плаже.
Тако је било и када је филм започео свој биоскопски живот. Иако је „Лепоту порока“ публика, као и критика, у салама широм Југославије дочекала са великим одобравањем, у делу црногорске јавности изношене су критике о приказу Црне Горе у ружном и примитивном контексту. Али за конзервативне кругове није то био једини „фаул“. Многе је управо „засврбела“ отворена прича о женској сексуалности, много нагих статиста, али и сцена у којој Јаглика (Мира Фурлан) води љубав са двоје странаца, мушкарцем и женом. Истовремено, разуме се.
Те 1986. године филм „Лепота порока“ је од Вардара до Триглава погледало чак 870.000 гледалаца. Након великог успеха у Југославији, права за приказивање Николићевих „порока“ откупило је још тридесетак земаља у свету, учинивши то кинематографско дело једним од најисплативијих пројеката Центар филма.
Архетипска прича
Тајна није само у причи и вештом приповедању Живка Николића, већ и у аутентичности. Део филма заиста је сниман у нудистичком насељу на Ади Бојани. „Статисти“ код Живка Николића заправо нису статисти. Већина њих су били у ствари аутентични нудисти из Немачке, Аустрије и Холандије, који су се на летовању у Црној Гори затекли за време снимања филма. Чак су и локалци, мештани Међеђа, аутентични сељаци из брдовитих крајева Црне Горе које је Николић посложио у кадрове.
Иако Живко Николић у „Лепоти порока“ радњу смешта у Црну Гору средином осамдесетих, прича је архетипска, античка или библијска. Како год вам је мило. То су оне универзалне приче које остају да се разумеју и чију вредност време не еродира. Јер Међеђе се јавља у сваком човеку онога тренутка када се запита „шта ће други рећи“. Тај осећај се миленијумима буди у сваком људском бићу када стоји пред избором између слободе – која са собом носи ризик и поштовања правила: што претпоставља извесност и устаљени поредак.
Ипак, тај племенски морал руралне Црне Горе, који данас олако, из комфорне зоне, називамо „примитивним“, није настао ни из чега и имао је своју сврху. У разуђеном, негостољубивом крајолику којим доминира камен, са мало употребљиве земље, морала су да постоје строга правила како би заједница дословно преживела.
Свако искакање у виду неверства, крађе или каквог другог непочинства бивало је строго кажњавано, како би племе симболички учврстило нарушени поредак. То је оно ритуално убиство жене због прељубе, ударцем маљем у главу на којој стоји погача, са почетка филма.
Такав морал, међутим, не иде у корак са обичајима, календаром, па, на крају, ни „привредним кретањима“ средине осамдесетих година прошлог века на тлу Југославије. Тако ће нови адети у Међеђе као реметилачки фактор доћи заједно са кумом Жоржом – једним од кључних ликова у филму.
Ђорђе, који је „сишао са брда“ и постао „Жорж“, један је од првих који је зарад комфора одбацио вековни морал предака који га је доле, поред мора, само спутавао. Упечатљива је сцена славодобитног повратка Жоржа у Међеђе, са новим колима које најамници буквално носе на рукама, јер до његовог родног села нема пута.
Петар Божовић, који глуми кума Жоржа, свој лик назвао је „шармантном битангом“, која је прототип свих оних који ће тек доћи и „снаћи се“ у свету у коме живимо. Жорж готово да нема особину коју бисмо колоквијално назвали „људском“.
Жоржов „црногорски сан“
Он је хвалисавац и себичњак који запоставља жену и децу, који вара и експлоатише своје најближе, зарад сопственог интереса ‒ па чак и своје кумове, Луку и Јаглику, којима обећава да ће их на приморју запослити и „усрећити“.
Али ни Жоржов успех „преко ноћи“, који ће унети немир у живот младог брачног пара у малом, традиционалном селу, није могао да се догоди без друштвених и економских предуслова. Жоржов „црногорски сан“ створили су популаризација и подстицање масовног туризма на црногорској обали, уз велики број странаца који су открили нову и за њих приступачну летњу дестинацију. Једном нудистичком кампу за странце у претежно конзервативној средини потребне су спремачице и ту ће Жорж запослити своју куму Јаглику. Упослиће Жорж и кума Луку у солани.
Као што Ева у Библији натера Адама да поједе плод са дрвета познања добра и зла, због чега бивају избачени из раја, тако и Јаглика „свог чоека“ тера да прихвати понуду кума и да сиђу на море. То не значи да је млада Јаглика негативац, нити је лош њен муж Лука. И Јаглика, као и Ева, за себе и свог мушкарца желе добро. Место зликовца овде је резервисано за кума Жоржа, који као злоћудни луткар помера конце у животима неискварених и наивних.
Раздаљина између Међеђа и нудистичког „ризорта“ на обали мерена у километрима није тако велика. Али померање са брда на приморје је силазак у нов, непознати и по традиционалним светоназорима – свет огрезао у греху и бесрамљу. Био је то „културни шок“ у сопственој земљи на који Јаглику и Луку нико није могао да припреми.
Живко Николић и уметност без компромиса
Живко Николић, црногорски редитељ и аутентични сликар балканског менталитета, рођен је 1941. године у Озренићима код Никшића, где је и у зрелом животу, према сведочењу блиских људи, проводио сваки слободан тренутак. Школовао се у уметничкој школи у Херцег Новом, што ће касније имати утицаја на визуелно упечатљиву у препознатљиву естетику у његовим филмовима. Кроз „Бештије“, „У име народа“, „Лепоту порока“, „Ђекну“, Николић се интелигентно игра и приповеда о митској фасади црногорског крша, људским судбинама и локалним кодексима оних са којима је одрастао и које је познавао. Понекад несхваћен од савременика и сународника који су се бојали свог одраза у огледалу које је Живко Николић бескомпромисно представљао, постао је аутентични великан домаће кинематографије. Живко Николић преминуо је у Београду 2001. године. Сахрањен је у свом родном селу.
Цена слободе
На почетку филма, лик Јаглике (Мира Фурлан) постоји само у њеном односу према другима: према мужу, оцу, ближњима. Страсти и чулности има, али се о њој никада не говори. Чак и када легне са сопственим мужем, он јој пре односа преко лица ставља тканину. Лука то чини да јој се не ослади „грех“ у коме учествују, јер „поштена жена“ не сме да покаже уживање и отворену страст чак ни пред својим супругом.
О црногорском кршу и нудистима: Где је ‘Лепота порока’ 40 година касније
Са таквим погледом на свет, млада жена у нудистичком кампу по први пут, видевши потпуно голе мушкарце и жене како се без стида и традиционалног обзира шетају по плажи, почиње да буде свесна да је пожуда људска, природна ствар. Иако је на почетку похота плаши, због чега моли мужа да се што пре врате у Међеђе, временом она све ређе склања поглед у страну пред обнаженим телима странаца.
Та вулгарна огољеност Јаглику води до спознаје да постоји и другачији живот од јединог који је донедавно познавала. На крају, она ће са младим паром странаца нахранити сопствену страст. Иако на овом месту многи препознају Јагликину катарзу кроз кидање наметнутих стега, услед унутрашње борбе коју она губи и реченице „згријеших ти, чоеку мој“, млада жена поништава своју еманципацију. Јаглика се враћа на „фабричка подешавања“ и захтева да њен муж изврши казну.
Луку (Милутин Караџић) је, са друге стране, најлакше али и најповршније окарактерисати као патријархалног мужа, који се без размишљања влада према унапред задатим начелима у оквиру племена. Лука је много комплекснији и трагичнији лик. Било је очекивано да се човек Лукиног кова неће уклопити међу нове, приморске људе, окренуте туризму и новцу. Ипак, оно што ће започети Лукину катастрофу управо је слепо држање за традиционалну „светињу кумства“. У томе лежи парадокс.
Лик Луке може се посматрати на линији епског јунака Бановић Страхиње. И у једном и у другом рву се кодекс части који се не доводи у питање и неопростива слабост мушкарца да опрости жени коју воли. Лука истински воли Јаглику, иако као типичан мушкарац старог кова то не уме да искаже. Да Лука не воли Јаглику, „Лепота порока“ свела би се на банални скеч о балканској мушкој сировини. Као ултимативни израз љубави, Лука на крају одбија да изврши казну и да убије Јаглику, која се мири са својом судбином. Он одузима себи живот.
Зато је „Лепота порока“ споменик који је за живота Живко Николић подигао ономе најрањивијем у нама. Редитељ нам не нуди никакву лажну утеху. У својим покретним сликама Николић истиче да слобода – шта год она представљала за појединца, увек има високу цену. За слободу се плаћа изгнанством из заједнице, из оног познатог, детињег и безбедног, па на крају и сопственом главом. Зато се и дан-данас, када нам се чини да нам је све надохват руке, кожа најежи када слободу осетимо под прстима. То нас преци које су некада давно у животу одржала строга правила опомињу да размислимо још једном.
Ни данас ми нисмо далеко одмакли од Међеђа – то нас само нова технологија на коју смо се навукли вара да смо побегли из сопственог крша и камењара у глави. Ако не верујете, погледајте још једном „Лепоту порока“ и сачекајте да у једном од ликова пронађете себе.
Извор: НИН
