Piše: Miloš Miljković
Naš najveći porok nije kada pokleknemo pred sopstvenim strastima, već kada pristanemo na to da je tamnica jedinog sveta koji poznajemo jedina sloboda koju zaslužujemo. Živko Nikolić nam nije ostavio samo stvrdnuti otisak Crne Gore osamdesetih. On je ispričao priču o ljudskom trajanju i stalnoj borbi stida i žudnje, o pogači na glavi žene i udarcu koji sami sebi zadajemo
Prošlo je četiri decenije od kada su kino-operateri zavrteli traku filma Živka Nikolića „Lepota poroka“. Nikolić nam kroz glavne junake, Luku, Jagliku i njihovog kuma Žorža, ne govori samo o istorijskom trenutku u Crnoj Gori osamdesetih godina. Reditelj pred nas stavlja tri načina na koje čovek može da se odnosi prema sopstvenoj slobodi: da je se boji, da je zloupotrebi ili da za nju plati glavom. Nikolić nam oslikava šta može da se dogodi kada pojedincu pukne pred očima da je čitav život proživeo po tuđim pravilima. I koliko to košta.
Univerzalni jadi
Na sivoj goleti brđanske Crne Gore, na usijanom i oštrom kamenu, vekovima se vaspitavalo i preživljavalo na pričama o obrazu i čoveštvu. Iako onaj ko na brdu stoji vidi bolje nego onaj u podnožju, silaskom sa golih vrhova gorštaci su ubrzo videli da je mnogo lakše postojati ako se obraz malko nagaravi. Oni koji na „novu realnost“ ne bi pristajali, bili su inspiracija za gotovo epske, antičke, tragične junake. Oni najprilagodljiviji postali su „junaci našeg doba“, koje i dan-današnji gledamo.
Sve je to video i opisao Živko Nikolić, zasigurno najveći crnogorski reditelj. Crnogorci mu nikada nisu oprostili to što je ispred njih postavio ogledalo u koje se i dan-danas mnogi boje da pogledaju. To nikako ne znači da su drugi Balkanci nešto bolji. U pitanju su samo nijanse i akcenti.
Pre četiri decenije je Nikolić snimio „Lepotu poroka“. Iako je radnja filma usko vezana za Crnu Goru između dve tačke – sela Međeđe u kršu i primorja, to nije prosta priča o čeonom sudaru seoske patrijarhalne zatucanosti i nudizma sa Zapada, koji je uzet kao metafora slobode modernog evropskog čoveka osamdesetih godina. Nikolić je precizno i poetično ispričao univerzalnu priču o tome kako se strogi ljudski moral raspada kada se suoči sa sopstvenim potisnutim željama; kada se konstruisane društvene norme sretnu sa prirodnim nagonima.
Nikolićevu „Lepotu poroka“ vrlo je teško žanrovski odrediti. Ovaj film oscilira između socijalne drame, komedije, klasične tragedije i društvene satire.
Oni koji samopouzdano, ali banalno, optužuju Živka Nikolića da je preterao i da je tek tako hteo da ismeje svoje Crnogorce, da hiperbolizuje njihovu zatucanost i konzervativizam, od suštine su daleko kao Međeđe od nudističke plaže.
Tako je bilo i kada je film započeo svoj bioskopski život. Iako je „Lepotu poroka“ publika, kao i kritika, u salama širom Jugoslavije dočekala sa velikim odobravanjem, u delu crnogorske javnosti iznošene su kritike o prikazu Crne Gore u ružnom i primitivnom kontekstu. Ali za konzervativne krugove nije to bio jedini „faul“. Mnoge je upravo „zasvrbela“ otvorena priča o ženskoj seksualnosti, mnogo nagih statista, ali i scena u kojoj Jaglika (Mira Furlan) vodi ljubav sa dvoje stranaca, muškarcem i ženom. Istovremeno, razume se.
Te 1986. godine film „Lepota poroka“ je od Vardara do Triglava pogledalo čak 870.000 gledalaca. Nakon velikog uspeha u Jugoslaviji, prava za prikazivanje Nikolićevih „poroka“ otkupilo je još tridesetak zemalja u svetu, učinivši to kinematografsko delo jednim od najisplativijih projekata Centar filma.
Arhetipska priča
Tajna nije samo u priči i veštom pripovedanju Živka Nikolića, već i u autentičnosti. Deo filma zaista je sniman u nudističkom naselju na Adi Bojani. „Statisti“ kod Živka Nikolića zapravo nisu statisti. Većina njih su bili u stvari autentični nudisti iz Nemačke, Austrije i Holandije, koji su se na letovanju u Crnoj Gori zatekli za vreme snimanja filma. Čak su i lokalci, meštani Međeđa, autentični seljaci iz brdovitih krajeva Crne Gore koje je Nikolić posložio u kadrove.
Iako Živko Nikolić u „Lepoti poroka“ radnju smešta u Crnu Goru sredinom osamdesetih, priča je arhetipska, antička ili biblijska. Kako god vam je milo. To su one univerzalne priče koje ostaju da se razumeju i čiju vrednost vreme ne erodira. Jer Međeđe se javlja u svakom čoveku onoga trenutka kada se zapita „šta će drugi reći“. Taj osećaj se milenijumima budi u svakom ljudskom biću kada stoji pred izborom između slobode – koja sa sobom nosi rizik i poštovanja pravila: što pretpostavlja izvesnost i ustaljeni poredak.
Ipak, taj plemenski moral ruralne Crne Gore, koji danas olako, iz komforne zone, nazivamo „primitivnim“, nije nastao ni iz čega i imao je svoju svrhu. U razuđenom, negostoljubivom krajoliku kojim dominira kamen, sa malo upotrebljive zemlje, morala su da postoje stroga pravila kako bi zajednica doslovno preživela.
Svako iskakanje u vidu neverstva, krađe ili kakvog drugog nepočinstva bivalo je strogo kažnjavano, kako bi pleme simbolički učvrstilo narušeni poredak. To je ono ritualno ubistvo žene zbog preljube, udarcem maljem u glavu na kojoj stoji pogača, sa početka filma.
Takav moral, međutim, ne ide u korak sa običajima, kalendarom, pa, na kraju, ni „privrednim kretanjima“ sredine osamdesetih godina prošlog veka na tlu Jugoslavije. Tako će novi adeti u Međeđe kao remetilački faktor doći zajedno sa kumom Žoržom – jednim od ključnih likova u filmu.
Đorđe, koji je „sišao sa brda“ i postao „Žorž“, jedan je od prvih koji je zarad komfora odbacio vekovni moral predaka koji ga je dole, pored mora, samo sputavao. Upečatljiva je scena slavodobitnog povratka Žorža u Međeđe, sa novim kolima koje najamnici bukvalno nose na rukama, jer do njegovog rodnog sela nema puta.
Petar Božović, koji glumi kuma Žorža, svoj lik nazvao je „šarmantnom bitangom“, koja je prototip svih onih koji će tek doći i „snaći se“ u svetu u kome živimo. Žorž gotovo da nema osobinu koju bismo kolokvijalno nazvali „ljudskom“.
Žoržov „crnogorski san“
On je hvalisavac i sebičnjak koji zapostavlja ženu i decu, koji vara i eksploatiše svoje najbliže, zarad sopstvenog interesa ‒ pa čak i svoje kumove, Luku i Jagliku, kojima obećava da će ih na primorju zaposliti i „usrećiti“.
Ali ni Žoržov uspeh „preko noći“, koji će uneti nemir u život mladog bračnog para u malom, tradicionalnom selu, nije mogao da se dogodi bez društvenih i ekonomskih preduslova. Žoržov „crnogorski san“ stvorili su popularizacija i podsticanje masovnog turizma na crnogorskoj obali, uz veliki broj stranaca koji su otkrili novu i za njih pristupačnu letnju destinaciju. Jednom nudističkom kampu za strance u pretežno konzervativnoj sredini potrebne su spremačice i tu će Žorž zaposliti svoju kumu Jagliku. Uposliće Žorž i kuma Luku u solani.
Kao što Eva u Bibliji natera Adama da pojede plod sa drveta poznanja dobra i zla, zbog čega bivaju izbačeni iz raja, tako i Jaglika „svog čoeka“ tera da prihvati ponudu kuma i da siđu na more. To ne znači da je mlada Jaglika negativac, niti je loš njen muž Luka. I Jaglika, kao i Eva, za sebe i svog muškarca žele dobro. Mesto zlikovca ovde je rezervisano za kuma Žorža, koji kao zloćudni lutkar pomera konce u životima neiskvarenih i naivnih.
Razdaljina između Međeđa i nudističkog „rizorta“ na obali merena u kilometrima nije tako velika. Ali pomeranje sa brda na primorje je silazak u nov, nepoznati i po tradicionalnim svetonazorima – svet ogrezao u grehu i besramlju. Bio je to „kulturni šok“ u sopstvenoj zemlji na koji Jagliku i Luku niko nije mogao da pripremi.
Živko Nikolić i umetnost bez kompromisa
Živko Nikolić, crnogorski reditelj i autentični slikar balkanskog mentaliteta, rođen je 1941. godine u Ozrenićima kod Nikšića, gde je i u zrelom životu, prema svedočenju bliskih ljudi, provodio svaki slobodan trenutak. Školovao se u umetničkoj školi u Herceg Novom, što će kasnije imati uticaja na vizuelno upečatljivu u prepoznatljivu estetiku u njegovim filmovima. Kroz „Beštije“, „U ime naroda“, „Lepotu poroka“, „Đeknu“, Nikolić se inteligentno igra i pripoveda o mitskoj fasadi crnogorskog krša, ljudskim sudbinama i lokalnim kodeksima onih sa kojima je odrastao i koje je poznavao. Ponekad neshvaćen od savremenika i sunarodnika koji su se bojali svog odraza u ogledalu koje je Živko Nikolić beskompromisno predstavljao, postao je autentični velikan domaće kinematografije. Živko Nikolić preminuo je u Beogradu 2001. godine. Sahranjen je u svom rodnom selu.
Cena slobode
Na početku filma, lik Jaglike (Mira Furlan) postoji samo u njenom odnosu prema drugima: prema mužu, ocu, bližnjima. Strasti i čulnosti ima, ali se o njoj nikada ne govori. Čak i kada legne sa sopstvenim mužem, on joj pre odnosa preko lica stavlja tkaninu. Luka to čini da joj se ne osladi „greh“ u kome učestvuju, jer „poštena žena“ ne sme da pokaže uživanje i otvorenu strast čak ni pred svojim suprugom.
O crnogorskom kršu i nudistima: Gde je ‘Lepota poroka’ 40 godina kasnije
Sa takvim pogledom na svet, mlada žena u nudističkom kampu po prvi put, videvši potpuno gole muškarce i žene kako se bez stida i tradicionalnog obzira šetaju po plaži, počinje da bude svesna da je požuda ljudska, prirodna stvar. Iako je na početku pohota plaši, zbog čega moli muža da se što pre vrate u Međeđe, vremenom ona sve ređe sklanja pogled u stranu pred obnaženim telima stranaca.
Ta vulgarna ogoljenost Jagliku vodi do spoznaje da postoji i drugačiji život od jedinog koji je donedavno poznavala. Na kraju, ona će sa mladim parom stranaca nahraniti sopstvenu strast. Iako na ovom mestu mnogi prepoznaju Jaglikinu katarzu kroz kidanje nametnutih stega, usled unutrašnje borbe koju ona gubi i rečenice „zgriješih ti, čoeku moj“, mlada žena poništava svoju emancipaciju. Jaglika se vraća na „fabrička podešavanja“ i zahteva da njen muž izvrši kaznu.
Luku (Milutin Karadžić) je, sa druge strane, najlakše ali i najpovršnije okarakterisati kao patrijarhalnog muža, koji se bez razmišljanja vlada prema unapred zadatim načelima u okviru plemena. Luka je mnogo kompleksniji i tragičniji lik. Bilo je očekivano da se čovek Lukinog kova neće uklopiti među nove, primorske ljude, okrenute turizmu i novcu. Ipak, ono što će započeti Lukinu katastrofu upravo je slepo držanje za tradicionalnu „svetinju kumstva“. U tome leži paradoks.
Lik Luke može se posmatrati na liniji epskog junaka Banović Strahinje. I u jednom i u drugom rvu se kodeks časti koji se ne dovodi u pitanje i neoprostiva slabost muškarca da oprosti ženi koju voli. Luka istinski voli Jagliku, iako kao tipičan muškarac starog kova to ne ume da iskaže. Da Luka ne voli Jagliku, „Lepota poroka“ svela bi se na banalni skeč o balkanskoj muškoj sirovini. Kao ultimativni izraz ljubavi, Luka na kraju odbija da izvrši kaznu i da ubije Jagliku, koja se miri sa svojom sudbinom. On oduzima sebi život.
Zato je „Lepota poroka“ spomenik koji je za života Živko Nikolić podigao onome najranjivijem u nama. Reditelj nam ne nudi nikakvu lažnu utehu. U svojim pokretnim slikama Nikolić ističe da sloboda – šta god ona predstavljala za pojedinca, uvek ima visoku cenu. Za slobodu se plaća izgnanstvom iz zajednice, iz onog poznatog, detinjeg i bezbednog, pa na kraju i sopstvenom glavom. Zato se i dan-danas, kada nam se čini da nam je sve nadohvat ruke, koža naježi kada slobodu osetimo pod prstima. To nas preci koje su nekada davno u životu održala stroga pravila opominju da razmislimo još jednom.
Ni danas mi nismo daleko odmakli od Međeđa – to nas samo nova tehnologija na koju smo se navukli vara da smo pobegli iz sopstvenog krša i kamenjara u glavi. Ako ne verujete, pogledajte još jednom „Lepotu poroka“ i sačekajte da u jednom od likova pronađete sebe.
Izvor: NIN
