Пише: Милан Милошевић
Ништа од тога што је замишљао писац Лоренс Гробел, аутор Паћинове биографије из 2008, није имао момак који му је 1979. отворио врата стана у 68. улици, близу Медисон авеније – у оној врсти кућа у низу, са смеђом фасадом, јако популарних на америчкој Источној обали. Његов утисак је био да је Ал Паћино стидљив и опрезан глумац, који осећа оптерећење због тога што је филмска звезда. Могао би да се затвори у орахову љуску као Хамлет и да се сматра краљем бесконачног простора.
Када је Френсис Форд Копола почео да снима филм Кум, шефови студија нису хтели да “купе” тада 31-годишњег Паћина. Мислили су да је тај млади глумац превише пасиван и самодеструктиван. Натерали су Кополу да тестира десетине других за улогу Мајкла, укључујући Роберта Де Нира, који је такође пореклом Италијан. Ал Паћино ће касније у једној прилици сценаристи Гарију Маршалу рећи да је његово право име Ал де Ниро: “Да, сви смо исти тип…”
Паћино каже да је био несрећан али се трудио да, како глумци воле да кажу, донесе лик Мајкла Корлеонеа, ухваћеног у процепу између своје фамилије старог кова из Корлеонеа и америчког сна послератне генерације. “Ево мене, овог клинца, одједном баченог у окружење које је, у најмању руку, било под притиском.”
Мора да је он у ту улогу унео нешто од свог дубинског искуства. Једна реченица из његовог Амаркода, односно “мемоара човека који нема чега да се плаши и да крије”, а који ће се појавити у октобру, гласи: “Није лако живети у три собе са гомилом Сицилијанаца…”
ЈОШ ИМАМ ТЕБЕ, САНИ БОЈ
Његов деда, мајчин отац рођен као Винћенцо Ђовани Ђерарди се, када је имао четири године, вероватно илегално доселио у Америку из старог сицилијанског града који се звао Корлеоне. Кад се доселио у Америку, деда Сани Боја је добио име Џејмс Џерарди. Тај детаљ можда говори да је Ал Паћино и на основу властитог дубинског искуства морао разумети социјалну и психолошку позадину тог култног филма.
О томе, као и о духу времена и околностима које су обликовале личност глумца, говори извод из Паћинове аутобиографске књиге Sonny Boy, који је недавно објавио магазин “Њујоркер”. (Тај добри глумац компликовано прича, али добро пише – један од извора и инспирација за овај текст: Сећање на детињство у Јужном Бронксу, Remembering a childhood in the South Bronx, by Al Pacino, The New Yorker, August 26, 2024)
Када се Алфредо Џејмс Паћино родио 1940. године, његов отац Салваторе Паћино је имао осамнаест година, а мајка Роуз Џерарди Паћино била је само неколико година старија. Алфредо није напунио ни две године када су се растали. Његова лепа, али емоционално крхка мама звала га је Sonny Boy, по песми коју је 1920-их као јадиковку изводио литвански Јеврејин Ала Јонсон, минстрел певач нагарављена лица с белим уснама:
“Попни се на моје колено, Сани Бој… нека ме сви напусте, још увек имам тебе, Сани Бој…”
Роуз и њен Сани Бој су се преселили у трособни стан њених родитеља на последњем спрату шестоспратнице на Брајант авенији у Јужном Бронксу, где су кирије биле најјефтиније.
Спавао је између баке и деде или у дневној соби, а никад није знао ко би могао да “кампује” поред њега – можда рођак који је пролазио кроз град, можда брат његове мајке који се вратио из рата на Пацифику и стављао запушаче у уши да би угушио експлозије које није могао да престане да чује. Понекад би тамо живело и по шесторо-седморо људи одједном.
СРЕСТИ ТАТУ У БИОСКОПУ
Мајка је радила у фабрици и друге ситне послове током дана, а након што би дошла кући, водила би свог трогодишњег Сани Боја у биоскоп, једино место где је могла да се сакрије у мраку. Дечак би после у својој глави оживљавао један по један лик из филмова. Мајци се свиђао Џејмс Дин, наравно…
Једном, имао је тада око четири године, док је са балкона Довер театра са мајком гледао неку врсту мелодраме, пажња му је одлутала, погледао је доле ка партнеру и видео човека како хода около и тражи нешто. Носио је униформу војне полиције. Његов отац је служио у војној полицији током Другог светског рата.
Инстинктивно је викнуо: “Тата!”
Мајка га је ућуткивала.
Поново је викнуо: “Тата!”
“Псст – тихо!” шапутала је пренеражена Роуз јер није желела да их Салваторе пронађе.
Али, јесте…
“Када је филм био готов, сећам се како смо нас троје ходали мрачном улицом, мајка ме је држала за једну, а отац за другу руку. Десним оком сам видео футролу на очевом струку – огроман пиштољ са бисерно белом дршком која је вирила из ње. Годинама касније, када сам играо полицајца у филму Врелина, лик кога сам играо носио је пиштољ са таквом дршком…
Онда је отишао у рат. На крају се вратио, али не код нас.”
МИСЛИЋЕ ДА СИ ИТАЛИЈАН
Свог деду по мајци Сани Бој је доживљавао као правог оца. Када га је једном, због несташлука у школи, деда, успут док се бријао, назвао пацовом, те речи су га, каже, погодиле у соларни плексус, тако да никада после тога никога у животу није критиковао.
У врело лето, када би се попели на кров стамбене зграде да се расхладе, чули би све врсте језика и дијалеката, а деда би му на том крову, као у неком чамцу на пучини, причао о томе како је по доласку у Америку изгубио мајку, а његов се отац, помало диктатор, поново оженио и преселио са децом и новом женом у Харлем.
Деда се није слагао са маћехом, па је са девет година напустио школу и побегао да ради на камиону за угаљ. Није се вратио до своје петнаесте године. Лутао је горњим Менхетном и Бронксом радећи шегртске послове или у пољима на која се тада још није била проширила Велика јабука.
Када се његова породица преселила у Источни Харлем где су се населили многи Сицилијанци, живео је међу гангстерима који још нису постали big shots, људи моћни и утицајни, али су били озлоглашени. Иако је био сиромашан, Џејмс Џерарди никада није желео да иде у том правцу.
Био је цењени гипсар, а у то време они су били веома тражени. Нису били богати, као неке породице кад се пође улицама даље на север, али провлачили су се.
Бака Кејт је имала плаву косу и плаве очи, попут позоришне глумице секс симбола 20-их Меј Вест, што је била реткост међу Италијанкама. “Били смо једини Италијани у комшилуку, а она је била позната по својој кухињи. Када бих излазио, она би ме, с мокром крпом која је увек била у њеној руци, зауставила на вратима и рекла: ‘Обриши умак са лица! Људи ће мислити да си Италијан!’”
Ал Паћино пише да је на крају рата још увек постојала стигма против Италијана – мада су многи од њих помагали америчким ратним напорима, неки су означавани као непријатељски страни елемент и интернирани су у логоре.
Када би га увече другови са улице дозивали, није се одазивао, али не због свог јаког карактера, већ зато што је мајка говорила да сигурно нису добра та деца која тако касно луњају улицама.
“МИСЛИМ ДА ЈЕ ТВОЈА МАЈКА…”
Сани Бој до своје шесте године није био свестан да је његова емоционално крхка мајка посећивала психијатра – повремено, када је деда имао новца да плати њене сеансе. Једног дана када се спремао да изађе и игра се, приметио је да мајка плаче док везује пертле на његовим ципелама и облачи му топли џемпер, грли га необично јако и љуби. Чудио се у чему је ствар, али није знао како да је пита, а био је и нестрпљив да сиђе и да се нађе са другом децом, па није више размишљао о томе.
“Били смо напољу око сат када смо видели гужву на улици. Људи су трчали према стану моје баке и деде. Неко ми је рекао: ‘Мислим да је то твоја мајка.’ Нисам веровао, али сам потрчао са њима. Испред зграде је било возило хитне помоћи. Кроз улазна врата, на носилима су износили моју мајку. Покушала је самоубиство.”
Сећа се да је седео за кухињским столом где су одрасли расправљали шта да раде. Нису му објаснили шта се десило. Знао је да је оставила поруку и да је послата на опоравак у болницу Белви.
“Мислим да тада није хтела да умре, не још. Она се жива вратила у наше домаћинство, а ја сам изашао на улицу”, пише некадашњи Сани Бој.
Јурцао је около у чопору дивљих, пубертетских вукова са три најбоља пријатеља: Клифијем, Брусијем и Петејом, који су га звали Сони, Пачи и Пистаћио, јер је волео сладолед од пистаћа. Неки кажу да су га звали и Глумац.
“ГАЛЕБ” У БРОНКСУ
Једном су у школи играли мистериозну комедију Home Sweet Homicide, Сани Бој је добио улогу клинца који помаже својој мајци удовици да реши убиство у суседној кући.
Пре него што је изашао на сцену, неко му је рекао да су му оба родитеља у публици. Ни тада ни касније није желео да зна ко је у публици на премијери, али се на сцени осећао као код куће.
“Свидело ми се што људи обраћају пажњу на мене. Одмах после представе, моја мајка и мој отац, који је сада био рачуновођа и живео у Источном Харлему са новом женом и дететом, одвели су ме код Хауарда Џонсона и сви смо наздравили мом успеху. Обузео ме је осећај топлине и припадности. То је вероватно био први пут у животу да сам видео своје родитеље како пријатно разговарају међу собом, а да се не свађају…”
Када је Сани Бој ишао у средњу школу сценских уметности на Менхетну, група глумаца, као из неког прошлог века поставила је комад Антона Чехова Галеб у старом театру Елсмер у Бронксу. На представу, у китњастом позоришту са више од хиљаду и пет стотина седишта, дошло је око петнаестак гледалаца, међу којима су били Сани Бој и његов пријатељ Брус.
Не сећа се колико је заиста разумео представу, са свим њеним нервозама и неузвраћеним романсама и трагичним ликом Константина, али се сећа да је видео себе у животима тих измишљених ликова и да је од тада почео да носи Чеховљева дела са собом.
Једног поподнева, у кафићу у близини школе, приметио је да наруџбине за пултом прима један од глумаца из представе Галеб коју је гледао у Бронксу.
“Био сам мало запањен и рекао сам: ‘Видео сам те пре неко вече! О, мој Боже, био си тако сјајан!’ Нисам могао да верујем да разговарам са њим. Чинило се да му је драго што има обожаватеља. Дању је носио конобарску одећу, а ноћу је наступао у представи. Тако сам схватио глуму као професију. Радиш све што ти је плаћено да би могао да наставиш са глумом. А ако би могао да нађеш начин да заиста будеш плаћен за глуму једног дана, тим боље.”
СМРТ МАЈКЕ И ТЕНЕСИЈА ВИЛИЈАМСА
Пре него што је Сани Бој напунио шеснаест година, мајка је почела да се виђа са неким новим мушкарцем и рекла му је: “Знаш, можда ћемо да живимо у Тексасу или на Флориди”. Није себе видео у том аранжману јер је желео да се осамостали. А и мајчин вереник је имао око педесет година и вероватно га није желео у својој близини.
Тип чак није имао пристојности да мајци каже лично да отказује веридбу, него јој је послао телеграм. Када је примила телеграм, мајка је седећи за кухињским столом рекла да је веридба прекинута. А њен Сани Бој јој рекао: “Знао сам да је то превише добро да би било истинито”. Сметало му је што је због тога била повређена, али му је такође сметало што она не одлази. Касније се кајао што је увредио мајку, којој је дијагностикована анксиозна неуроза.
За скупи третман нису имали новца. Мајка се преселила у 233. улицу да живи са родитељима и подстицала га је да напусти школу и нађе посао.
То је и учинио са седамнаест година, изнајмио је стан за себе и запослио се у часопису Америчког јеврејског комитета. Људи који су тамо радили —попут Сузан Зонтаг — били су “интелектуални тешкаши” и били су веома љубазни према њему, али он није осећао да се уклапа. Изгубио је посао у “Коментару” и био је шворц.
Радио је као курир, продавац, контролор у супермаркету, гланцао ципеле и полирао воће за продају. Са својим другом, глумцем Чарлијем, који је био ожењен глумицом Пени Ален, а такође је био шворц, преносио је намештај приликом селидби. “Како се глумац припрема? Уз степенице носи фрижидер…”
Када се касно једне ноћи вратио у свој стан, на вратима је нашао цедуљу да његов пријатељ Брус, који је живео са родитељима у суседној згради, има хитну поруку за њега. Кад је отишао код њега, Брус га је одвео у кухињу и рекао му: “Твоја мама је у великој невољи. Она је стварно болесна. Боље иди, човече…”
Стигавши пред зграду, погледао је на горе и видео упаљено светло у дедином стану. Попео се уз степенице, ушао у стан и угледао баку и деду очију влажних од суза.
Неки људи су мислили да је мајка Сани Боја извршила самоубиство, као што је то покушала скоро петнаест година раније. Њен Сани Бој, међутим, с неверицом пише да она није оставила никакву белешку, ништа. Само је отишла…
“Закаснио сам. Моја мајка је умрла као Тенеси Вилијамс, гушећи се док је узимала своје пилуле.”
Како је 14. августа 1983. писао “Њујорк тајмс”, аутор драма Трамвај звани жеља и Мачка на врућем лименом крову, који је патио од депресије и разних болести, од којих су неке биле узроковане његовим све већим ослањањем на алкохол и дрогу, по налазима медицинског вештака др Елиота Гроса, насмрт се угушио када је прогутао или удахнуо поклопац од флаше спреја за нос или раствора за очи – који је користио да би узео барбитурате.
Ал Паћино је пролазио кроз тежак период жалости. “Лутао сам унаоколо као зомби – почео сам да пропуштам станице у метроу и да налећем на ствари. Изгледало је немогуће прихватити да сам изгубио мајку.”
Мајка му је једном испричала да га је сањала како стоји сам на некој литици, као у Орканским висовима, са ветром који му разноси косу, бледог и неухрањеног лица. Тај сан ју је тако растужио.
Песма Сани Бој коју му је певала у детињству, иначе, има тужан крај:
“И анђели су расли усамљени
Узели су те јер су били усамљени
И ја сам усамљена, Сани Бој…”
“Како од слушања о том сну пређете на то да кажете: ‘Не брини, успећу!’?”, пише Ал Паћино.
Био је сам, опхрван осећањима према мајци и општом слабошћу. “Све у мом животу је нестајало.” Једне ноћи ушао је у говорницу у бару, позвао свог деду и почео да плаче. Деда је само одговорио: “Дођи да живиш са нама.”
“Био је топао човек меког срца иако је дошао из немилосрдног света. Био сам запањен. Али нисам отишао.”
Ускоро је умро и деда, његов последњи ослонац. Ал се преселио из Бронкса и нашао стан са ниским закупом у Челзију за осам долара недељно.
“Нешто ме је покретало. Морао сам да успем, јер само тако ћу преживети на овом свету.”
КАФЕ ЋИНО, ЛИВИНГ ТЕАТАР, ОФ–ОФ БРОДВЕЈ
Уписао је школу глуме Херберта Бергхофа. Пошто није имао новца, чистио је ходнике и собе у којима су држали часове плеса, а они су му давали стипендију.
Учитељ глуме Чарли Лотон, који је био десетак година старији од њега, препоручио му је места на која треба да оде, као што је библиотека у Четрдесет другој улици где је могао да седи пет сати и да чита мале књиге великих аутора уз шољицу кафе из аутомата која траје цело јутро.
Касније би узвикивао монологе Проспера, Фалстафа, Шајлока из Млетачког трговца или Магбета док би лутао споредним улицама Менхетна или поред фабрика, на рубовима града, на местима где никог није било.
Када је изговорио своју прву реченицу на сцени у комаду Здраво ви тамо Вилијама Саројана из 1963. године, у кафеу Ћино у улици Корнелија, Паћино је доживео такав шок да је помислио како никада више неће изаћи на сцену.
“Публика се смејала мојој првој реченици”, причао је Паћино Лоренсу Гробелу у “Плејбоју” 1979. “Била је то заиста смешна реченица и требало је да се смеју, али никада нисам био пред том публиком и нисам знао да је било смешно.”
Када је Ал Паћино у помоћној просторији тог кафеа заплакао, режисер представе, Паћинов ментор Чарли Лотон, подсетио га је да мора поново да изговори ту реченицу у другом извођењу те вечери – и свако наредно вече заредом. “Био је то веома важан тренутак за мене”, причао је Паћино за “Њујоркер”. “Вратио сам се тамо и завршио представу.”
Играли би и по шеснаест представа недељно. На крају представе пружали би шешир малобројној публици у нади да ће се у шеширу накупити неколико долара за оброк.
Кафе Ћино, који је 1958. отворио Италијан Џо Ћино из Бафала, био је експериментална позорница која је неговала бит поезију, музику и “хепенинге”.
Да би платили кирију у Јужном Бронксу, и Ал и један млади глумац, полу Шпанац по имену Мартин Шин, а у стварном животу Естевез, једно од десеторо деце у радничкој породици која се борила да преживи у Охају, заједно су чистили тоалете и радили све што треба и у Ливинг театру у Гринч вилиџу.
Ливинг театар су у својој дневној соби 1947. основали Џудит Малина и Џулијан Бек и претворили га у једну од најотворенијих политичких и репертоарских сцена.
Ал Паћино се сећа да су у Ливинг театру “радили оне врсте представа због којих бисте после отишли кући, закључали се у своју собу и плакали два дана, зурећи у плафон”.
Тенденције су се осећале и у Београду, у коме је Ливинг театар био важан судеоник Битефа 1967. У Београду је, на Битефу, с представом Тројанке и још петнаест пута гостовала Елен Стјуарт, Ла мама која је 1961. покренула Caffe La Mama (касније преименован у La MaMa експериментални театарски клуб).
Међу другим раним утицајним групама 1960-их били су Отворено позориште Џозефа Чајкина, или Њујоршки Шекспир фестивал Џозефа Папа, где је мјузикл Коса премијерно приказан 1967. Књижевник и критичар Боба Селенић, који је гледао ту представу, причао је за једним округлим стоком у оквиру Битефа како је голотиња у београдској Коси била “ботичелијевски невина” у односу на бруталну њујоршку верзију.
Та позоришта су била део авангардног позоришног покрета познатог као off–off–Broadway. Назив представља естетски и географски опис: термин of-Бродвеј означава позоришта ван Бродвеја, ван главне сцене, а већина ових позоришта је била удаљена и од Бродвеја и од оf-Бродвеја. Многе од тих авангардних група су истраживале ритуале, сексуалност, примитивизам и политичке сукобе у продукцијама у којима су покушавале да уклоне баријере између глумца и публике.
“Био је то наш Париз раних деветнаестих, наш Берлин двадесетих…”, пише о свом глумачком завичају Ал Паћино.
Извор: Vreme
