Četiri jahača apokalipse opisana u Bibliji, u Knjizi Otkrivenja — Zaraza, Rat, Glad i Smrt — sada jurišaju s jednog na drugi kraj Gaze. Generalni komesar Bliskoistočne agencije UN za pomoć palestinskim izbjeglicama i organizaciju radova (UNRBA) Filip Lazarini predstavio je svoj zapanjujući izveštaj o situaciji u Gazi (Palestini) Generalnoj skupštini Ujedinjenih Nacija 4. marta. Za samo 150 dana, kako je rekao Lazarini, izraelske snage su ubile više od 30.000 Palestinaca, a skoro polovina njih su deca. Oni koji su preživjeli nastavljaju da se suočavaju sa napadima Izraela i ratnim traumama. „Glad je posvuda,“ rekao je Lazarini. „Širi se glad koju su izazvana ljudskim faktorom.“ Nekoliko dana nakon što je Lazarini dao svoju otvorenu procjenu, Ministarstvo zdravlja Gaze izvijestilo je da je nivo neuhranjenosti djece u sjevernom dijelu pojasa „posebno ekstreman“. Koordinator Ujedinjenih Nacija za humanitarna pitanja u Palestini Džejmi Mekgoldrik rekao je da „glad dostiže katastrofalne nivoe“ i „djeca umiru od gladi“.
Do kraja prve nedelje marta, najmanje dvadesetoro djece je umrlo od gladi. Među njima je bio i desetogodišnji Jazan al-Kafarna iz Beit Hanuna (sjeverna Gaza), koji je umro u Rafahu (južna Gaza) istog dana kada je Lazarini govorio u Ujedinjenim Nacijama.
Dr Mohamed Salha iz bolnice Al-AVda, gde je Jazan preminuo, kaže da su mnoge trudnice koje pate od pothranjenosti rodile mrtvorođenčad ili su morale da ih uklone carskim rezom — bez anestezije.
Primirje nije ni na vidiku.
Takođe, ne postoji prava posvećenost da se pomoć dopremi u Gazu, posebno na severu, gde je glad odnijela najviše žrtava. (28. februara, zamjenik izvršnog direktora Svjetskog programa za hranu UN-a Karl Skau rekao je Savjetu bezbednosti da postoji „realna mogućnost gladi [na sjeveru Gaze] do maja, sa preko 500.000 ugroženih ljudi ako se prijetnja ostvari.“
Oko 155 kamiona natovarenih pomoći ulazi u Gazu dnevno što je daleko ispod dnevnog kapaciteta od 500 kamiona na prelazu — pri čemu se samo nekoliko njih upućue na sjever Gaze.
Izraelski vojnici bili su nemilosrdni. 29. februara, kada su kamioni stigli na kružni tok Al-Nabulsi (na jugozapadnoj ivici grada Gaze, na severu Gaze) i kada su im očajni ljudi pritrčali, izraelske trupe su otvorile vatru i ubile najmanje 118 nenaoružanih civila. Ovaj događaj je sada poznat kao Masakr zbog brašna.
Vazdušne isporuke hrane nisu samo nedovoljne po obimu, već su rezultirale i srceparajućim ishodima, pri čemu su neki paketi završili u Sredozemnom moru, a drugi, pri padu, usmrtili najmanje pet ljudi.
A onda je predsjednik SAD Džo Bajden u svom govoru o stanju nacije 7. marta najavio da će njegova zemlja izgraditi „privremenu luku“ na jugu Gaze kako bi se olakšalo dostavljane pomoći morskim putem
.Kontekst ove odluke, koji je Bajden nije naveo, je jasan: Izrael ne dozvoljava prolazak ni minimalne humanitarne pomoći kroz kopnene prelaze, Izrael je uništio luku u Gazi 10. oktobra, a izraelske snage su raznjele aerodrom u Dahaniji 2006. godine.
Ova odluka sigurno nije pala s neba. Dolazi usred kampanje demokrata u SAD da glasaju „neopredjeljeno“ u tekućim primarnim izborima kako bi jasno stavili do znanja da će američko saučesništvo u genocidu negativno uticati na Bajdenov pokušaj reizbora.
Iako je jedan hljeb bolji od nijednog, ti hljebovi će u Gazu doći okrvavljeni.
U Bajdenovoj odredbi postoji jedna nejasnoća. Jednom kada pomoć stigne u ovu „privremenu luku“, kako će biti distribuirana? Glavne institucije u Gazi sposobne za masovnu distribuciju je UNRVA — sada lišena finansiranja od većine zapadnih zemalja — i palestinska vlada predvođena Hamasom — koju zapadne zemlje žele uništiti.
Pošto niko neće moći distribuirati humanitarnu pomoć na terenu (i, kako je Bajden rekao na terenu neće biti, „američkih čizama“), šta će se, u konačnici, dogoditi sa pomoći?
UNRVA je počela s radom malo poslije usvajanja Rezolucije 302 (IV) Ujedinjenih nacija 1949. godine, od kada je glavna organizacija koja pruža pomoć palestinskim izbjeglicama (kojih je bilo 750.000 kada je UNRVA započela sa operacijama, a danas ih ima 5,9 miliona).
Mandat UNRVA je precizan: mora osigurati dobrobit Palestinaca, ali ne može djelovati da ih trajno iseli iz nihovih domova. To je zbog toga što Rezolucija 194 Ujedinjenih nacija Palestincima pruža „pravo na povratak“ u njihove domove iz kojih su protjerani od strane izraelske države.
Iako je glavni rad UNRVA bio u oblasti obrazovanja (dve trećine njenih 30.000 zaposlenih radi za škole UNRVA), ona je takođe organizacija najopremljenija za distribuciju pomoći.
Zapad je dozvolio stvaranje UNRVA ne zbog posebne brige za Palestince, već zato što bi — kako je napomenulo Ministarstvo spoljnih poslova SAD 1949. godine — „uslovi nemira i očaja pružali izuzetno plodno tle za usađivanje komunizma.“
Zato je Zapad obezbjeđivao sredstva za UNRVA (iako, od 1966, to ona dolaze sa ozbiljnim ograničenjima). Početkom 2024. godine, većina zapadnih zemalja smanjila je svoje finansiranje UNRVA na osnovu neosnovane optužbe koja povezuje zaposlene u UNRVA sa napadom 7. oktobra.
Iako je nedavno otkriveno da je izraelska vojska mučila zaposlene u UNRVA, davljenem u vodi i prebijanjem, primoravaući ih na priznanje krivice, većina zemalja koje su smanjile svoje finansiranje agencije, potpuno su ukinule svoje doprinose.
Izuzeci su Kanada, Švedska i Australija, koje su nedavno obnovile svoje finansiranje. [EU je 1. marta objavila da će obnoviti i uspostaviti hitno finansiranje. Belgija, Francuska, Irska, Norveška, Slovenija i Španija nisu nikada obustavile pomoć.]
U međuvremenu, nekoliko zemalja Globalnog Juga – predvođenih Brazilom – povećalo je svoje doprinose.
Filipo Grandi, visoki komesar Ujedinjenih Nacija za izbjeglice koji je rukovodio UNRVA od 2010. do 2014. godine, nedavno je rekao da ako „UNRVA nije dozvoljeno da radi, ili je lišena finansiranja, teško mogu da vidim ko bi je mogao zamijeniti.“
Nijedan program humanitarne pomoći za Palestince u Gazi nije moguć na kratke staze bez punog partnerstva UNRVA. Sve ostalo je samo šminka za bolju javnu reprezentaciju
Čitajući o gladi u Gazi, sjetio sam se pjesme koju je napisala Vislava Šimborska (1923–2012) o koncentracionom logoru Šebnje u Jaslu (južna Poljska), u kojem su od 1941. do oslobođenja logora od strane Crvene armije u septembru 1944. Bili zatočeni poljski Jevreji, Romi i sovjetski ratni zarobljenici.
Brutalno, užasno nasilje je izvršeno od strane nacista u Šebnjeu, posebno protiv hiljada Jevreja koji su tamo ubijeni u masovnim egzekucijama. Pesma Šimborske, „Logor gladi kod Jasla“ (1962), ne distancira se od jada koji je okružuje, niti od mogućnosti humanosti za kojom je čeznula.
Zapiši to. Zapiši. Običnom tintom
na običnom papiru: nisu im davali hranu,
svi su umrli od gladi. Svi. Koliko?
To je velika livada. Koliko trave
po glavi? Zapiši: ne znam.
Istorija zaokružuje skelete na nulu.
Hiljadu i jedan je i dalje samo hiljadu.
Taj jedan kao da nikada nije postojao:
izmišljeni fetus, prazna koljevka,
bukvar otvoren za nikoga,
vazduh koji se smije, plače i raste,
stepenice za prazninu koja skače u vrt,
nikoje mesto u redovima.
Ovde je postalo tijelo, baš na ovoj livadi.
Ali livada je tiha, kao svjedok koji je kupljen.
Sunčana. Zelena. Šuma odmah tu,
sa drvetom za grickanje, kapima ispod kore za piće –
pogled koji se služi non-stop,
dok ne ogluviš. Gore, ptica
čija je senka hranljivim krilima prešla preko njihovih usana. Vilice su im pale,
zubi su zveckali.
Noću je srp sijao na nebu
i žeo tamu za sanjane hljebove.
Ruke su dolazile leteći iz pocrnjelih ikona,
svaka držeći prazan kalež.
Čovjek se njihao
na roštilju od bodljikave žice.
Neki su pjevali, sa zemljom u ustima. Ta divna pjesma
o ratu koji te pogodi direktno u srce.
Zapiši kako je tiho.
Da.
Vijadž Prašad je indijski istoričar, urednik i novinar.
Tekst je objavljen na: thetricontinental.org.
Prevod: Žurnal.me
