”Tvrdim da većina građana ove zemlje, bili oni Srbi, Crnogorci, ili Romi, žele svako dobro građanki Božović, ali isto tako, ne žele da im kulturu vode ekstremi, goniči gejeva i sljedbenici kulta jedne nacije“ reče ”mudri” Brano Mandić, negdašnja perjanica slobodoumnog istraživačkog novinarstva, a danas srbomrzitelj u naletu. A sve to povodom postavljenja gospođe Aleksandre Mandarić Božović na čelo Filmskog centra Crne Gore i ”brige” bivšeg DPS kadra u vezi njene stručnosti koja je, ispostaviće se nesporna, a ustvari u vezi njene nacionalne pripadnosti (srpske) koja je takođe nesporna. Lijepo Mandiću zvuči prvi dio rečenice u kom je sve nacije i narodnosti okupio u ljubavi prema ”građanki Božović”, ali drugom dijelu rečenice jedini logični i opravdani uzrok može biti slijepa srbomržnja ništa drugo.
Jer,
Da li smo pomenutog gospodina mogli ikada čuti kako brine o tome ”kakvog vođu njihove kulture žele građani”? Ko je čitao njegove ranije kolumne mogao se upoznati sa realističnom i elitističkom koncepcijom kulture kao meraka za rijetke prosvećene slojeve, i pogledom na ”građanski puk” kao na masu kojoj je istinska kultura em nedostupna em nepotrebna. I sad, po Branu, najednom ”građani žele/ne žele” da im neko ”vodi kulturu”!?
Da li postoje ikakvi razumni dokazi da je ”građanka Božović” po bilo kom pitanju ekstremista? Osim, naravno, što je Srpkinja i dolazi iz Srbije? Pa da, šta ćeš više od toga? To što je ista građanka lijepo objasnila da nikad nije bila član niti jedne partije (pa ni ”Dveri”) te da se samo jednom našla na njihovoj listi kao nestranačka ličnost, a istovremeno kulturni radnik, to je Mandiću dovoljno da čučne i obavi posao?
Kad smo se ”dogovorili” da su Dveri u toj mjeri nacionalistička stranka, da svaki ”kontakt sa njima” izaziva zarazu? Dveri jesu, a silni SDP-i, LP-i, BS-i… i toliki koji su ”po dubini” punili kancelarije prethodne vlasti, oni nijesu. Jer, da jesu i oni Mandiću bi negdje ranije ”pukao film”, a ne bi čekao pojavu gospođe Božović.
”Goniči gejeva i sljedbenici kulta jedne nacije”. Moguće da je Mandić nekada nešto prozborio o Migu Stijepoviću i Aleksandru Bogdanoviću koji su ”vodili kulturu i prosvetu” Crne Gore, ali nikada se nije osvrnuo na ”kult jedne nacije” kojeg su, odnedavno, pomenuti DPS-ovci bili poklonici. Žešće i prilježnije nego ”gospođa Božović” politike Dveri, bez dvojbe. Moguće je da se Brano zajebavao (njegov omiljeni književni izraz) sa njihovim obrazovnim profilom i kompetencijom, ali optužba za nacionalizam je, kod njega, rezervisana samo za Srbe. Niko nema dokaz da postoje vanzemaljci, niti da u opusu Brana Mandića postoji ikada, ikakav osvrt na tolike ”kulturne” ljude kojima je dopala neka fotelja u institucijama kulture Crne Gore a da im je jedina preporuka bio fašistički poklič ”E Viva” ili rekonstukcija lika i djela Musolinijevog policajca Krsta Zrnovog Popovića?
Jedared je Mandić genijalno ismijao Anastaziju Miranović, ali tako što je ukazao na njen kič-svjetonazor, i odanost liku i djelu Mila Đukanovića, ali nikad nikakve ”gonitelje ni nacionaliste” nije vidio u jazbini koja ih je bila prepuna. A vidi ih kod popadije Božović? Valjda zato što misli da joj stručnost, kompetentnost i iskustvo, ne pomažu pri činjenici da se udala za popa?
I kako može neko ko se bavio filmom u Beogradu i Novom Sadu, proniknuti u slojevite tajne crnogorske kinematografije? Za nacističku pamet, u koju je Brano odnedavno uronio, crnogorski film je valjda ”atomska fizika” za svakog ko nije rođen u Crnoj Gori. Ne pomaže obrazovanje i život posvećen filmu kao umjetnosti. Ne, moraš čoče biti Crnogorac, da bi se bavio ovdašnjom umjetnošću! Ali crnogorski fudbal može da vodi Tumbaković; naše pjesme za Evroviziju može da sklada Željko Joksimović. Ako je pod DPS-om, onda Branu ne smeta nacionalizam? Je li mogao i je li umio, umni Mandić ikada da povuče paralelu između nacionalizma Dveri i nacionalizma npr. Andreja Nikolaidisa ili Novaka Adžića koji nijesu bili ”goniči gejeva” ali jesu bili ”goniči Srba” i jesu se motali tamo-amo po kancelarijama bliskim kulturnoj politici zvanične Crne Gore? Ne. Nije umio. Ne ide mu to nikako.
E sada, isti taj Brano, javnosti izlaže papir koji je u nuždi ( zaslijepljene mržnje ) upotrebio, i hoće da nam ga prikaže kao književni uradak. Očigledno nemajući osjećaj da je svaku granicu prešao… pardon, presrao.
Milija Todorović
