Piše: Dušan Dostanić
Pregrupisanje na evropskoj desnici, koje je počelo još u maju mesecu (OVDE), dobilo je svoje završne konture. Kako sada stvari stoje, u Evropskom parlamentu (EP) desnica će ostati podeljena u tri različite frakcije. I dok liberali, socijalisti i zeleni u okviru svog ideološkog tabora na kraju ipak nekako uspevaju da pronađu zajednički jezik, desnici to i dalje ne polazi za rukom.
Onaj ko bolje poznaje istoriju desnice mogao bi samo da slegne ramenima jer, kao što je poznato, desničarima nikada nije bio svojstven levičarski univerzalizam. Naprotiv, za konzervativce je karakterističan smisao za ono jedinstveno i svojstveno, pa zato konzervativac hoće da očuva nešto lokalno, specifično i neponovljivo, odnosno štiti ono što ga razlikuje od drugih.
Veliki planovi koji funkcionišu bez obzira na vreme i mesto, odnosno one-size-fits-all ideje nikada nisu prihvatane na desnici. Na kraju krajeva, iz univerzalizma po logici stvari slede egalitaristički zahtevi ili ono što Alan De Benoa naziva ideologijom istosti. Za desničare verovatno ne postoji ništa odbojnije od slike sveta u kome je svuda vlada ista uniformnost.
Zbog podozrenja prema svuda važećim i opštim receptima uređenja društva koji se samo imaju primeniti u praksi, među konzervativcima nikada nije postojao autor koji bi uživao status oca osnivača konzervativizma, kao što je to bio slučaj sa Lokom kod liberala ili Marksom kod socijalista. Pokušaji da se Edmund Berk proizvede u osnivačku figuru ostali su ograničeni na anglosaksonski deo sveta.
Međutim, čim se stvar bliže razmotri takva konstrukcija se pokazuje kao neodrživa. Velika osnivačka figura i jedinstvena doktrina ne postoje na desnici. Zato se tu pre može govoriti o konzervativnim teorijama (u množini) nego o jednoj konzervativnoj teoriji. Ono što na jednom mestu i u jednom trenutku može biti lekovito u drugo vreme ili na drugom mestu može biti kobno. Otuda postaje razumljivije zbog čega desničarima nikada nije bilo previše stalo do ujedinjavanja na međunarodnom planu.
Zapravo, misao o nekakvom ujedinjenju nailazi na objektivne prepreke. Tako nikada nije postojala konzervativna internacionala, niti nešto što bi se moglo uporediti sa Kominternom. Armin Moler je u jednom članku primetio da nemačkom konzervativcu američki kolega može po svojoj prirodi biti blizak, ali se oni razdvajaju po tome što Amerikanac mora voditi američku, a ne nemačku politiku. U tome ni jedna ni druga strana ništa ne mogu da izmene. Isto tako, one ne mogu uticati ni na objektivnu suprotstavljenost američkih i nemačkih interesa.
To, naravno, ne znači da je na desnici svaka međunarodna saradnja nemoguća i unapred isključena, nego samo to da do takve saradnje dolazi teže, odnosno da u toj stvari postoje izvesna ograničenja koja se ne mogu tako jednostavno otkloniti. Na kraju krajeva, iako su po prirodi neskloni internacionalizmu desničari ne mogu ignorisati činjenicu da su njihovi protivnici povezani na međunarodnom nivou. Zato je i među njima potrebna nekakva saradnja, barem u smislu koordinisanog otpora desuverenizaciji i denacionalizaciji, odnosno masovnoj imigraciji. Na evropskom nivou to bi značilo barem labavi savez onih koji se suprotstavljaju politici Brisela.
Evropa suverenih republika
U Evropskom parlamentu, međutim, ne postoji jedan takav savez, nego tri različite grupe. Pregrupisavanje je počelo kada je francusko Nacionalno okupljanje (NO) objavilo da više neće sarađivati sa Alternativom za Nemačku (AfD). Iako su i ranije postojale napetosti između ove dve stranke, do prekida saradnje došlo je pred izbore za Evropski parlament. Pokušaji Alternative da nekako popravi štetu nisu urodili plodom, pa je nemačka stranka isključena iz grupe desnih partija Identitet i demokratija (ID).
Tako se nemačka desnica na evropskom nivou našla sama i praktično izolovana. Iz te zemlje su se ubrzo čula upozorenja da je u toku „melonizacija” i „amerikanizacija” evropske desnice. „Radi se o tome da se u Evropi obrazovao moćni konzervativni izdanak američke desnice koji želi i koji će oblikovati desno-konzervativnu Evropu na štetu Nemačke i uz učešće beznačajnih konzervativnih krugova iz Nemačke” (OVDE). Prema ovoj oceni, centralna ličnost u toj stvari nije italijanska premijerka već Viktor Orban, prema kome nemački konzervativci gaje posebne simpatije zbog njegove unutrašnje politike. To je zaključak koji su iz svega izveli određeni konzervativni krugovi u Nemačkoj.
Prema Gecu Kubičeku, Orbanov antiglobalistički, tradicionalan i konzervativan model je privlačan, ali „nemačka desnica mora da shvati da se taj koncept može ostvariti u spoju sa jasnom proameričkom pozicijom, što znači i uz strategiju američke dominacije u Evropi. U prelomnim trenucima, Orban se uvek opredeljivao protiv onoga što bi bilo u interesu Nemačke i Evrope koja bi bila nezavisna od američkog interesa.” Da li je ovakva izjava ipak preoštra sasvim je drugo pitanje, ipak deo nemačke desnice ostaje skeptičan prema Orbanu.
Ono što je Moler kazao za nemačkog i američkog konzervativca važilo bi i za mađarskog. Izbori su se završili i Alternativa je mogla da odahne. Sa oko 16% podrške, ona je bila druga po snazi stranka u Nemačkoj. U odnosu sa prošle izbore za Evropski parlament AfD je popravila svoj rezultat, pa sada u Brisel šalje 15 svojih poslanika. Sve tri stranke vladajuće koalicije prošle su lošije nego desnica. Uzme li se u obzir medijski pritisak i otvorena kampanja protiv ove stranke, rezultat AfD-a – koji je u izbore otišao bez saveznika na nacionalnom i evropskom nivou – izgleda još impresivnije.
Ipak, uprkos izbornom uspehu, za Alternativu nije bilo mesta u starom društvu. To znači da je AfD bio prinuđen da krene u pregovore za formiranje sopstvene frakcije. Na kraju su se ti pregovori pokazali uspešnim – stvorena je „Evropa suverenih nacija”. Pored Alternative tu su se našli „Rekonket!” Erika Zemura, „Vazdraždane” iz Bugarske, „Nova nada” iz Poljske, „Pokret republika” iz Slovačke, Okamurina „Sloboda i direktna demokratija” iz Češke, litvanska „Unija naroda i pravde”, kao i „Pokret naš dom”, desna opoziciona partija iz Mađarske. Uslovi da bi se obrazovala frakcija (23 poslanika iz sedam različitih zemalja) su tako ispunjeni. Osnovne tačke programa nove frakcije su suprotstavljanje islamizaciji Evrope, masovnoj imigraciji i zelenom dogovoru (green deal).
Sa nekim od ovih stranaka je Alternativa za Nemačku i ranije održavala kontakte, što se pre svega odnosi na stranke iz Slovačke i Češke. Uostalom, Maksimilijan Kra – kao nosilac liste AfD-a – je od početka želeo tešnju saradnju sa manjim evropskim strankama. Iz Nemačke su se ubrzo čuli glasovi da je reč o revolucionarnom koraku i da je u Briselu konačno osnovana frakcija u kojoj više neće biti intriga i kompromisa sa dosadašnjim francuskim partnerima. U nekim krugovima se još gajila nada da bi se novoj frakciji mogle priključiti i neke veće stranke koje bi eventualno napustile Identitet i demokratiju (ID).
Takođe, mediji su u okviru nove frakcije videli i „SOS Rumunija” (OVDE), stranku „Zabava je završena” iz Španije, „Niki” iz Grčke i sve članove „Konfederacije” iz Poljske. U tom slučaju, nova frakcija raspolagala bi sa najmanje 31 poslaničkim mestom. Međutim, to se ipak nije dogodilo. Deo Konfederacije prišao je novoj frakciji, dok je drugi deo odlučio da ostane po strani, Španci su prišli Evropskim konzervativcima i reformistima (EKR), dok su Rumuni i Grci ostali van frakcija. To što je čitaocu teško da se snađe u šumi ovih stanaka samo ukazuje na stanje evropske desnice, odnosno na njenu rascepkanost na nacionalnom kao i na evropskom nivou.
Pored toga, poslanici AfD-a postavili su uslov i odbili da prime jednog zastupnika iz Poljske i jednog iz Slovačke, dok su Francuzi i Poljaci zahtevali da Kra ostane van frakcije. Tako će ovaj harizmatični političar ubuduće delovati kao poslanik van grupe, iako ostaje član svoje stranke. Entuzijazam nemačkih komentatora bliskih AfD-u je dodatno splasnuo kada se pokazalo da nijedna veća partija nije bila spremna da napusti Identitet i demokratiju (ID) i priključi se njihovom taboru. Tako je nova frakcija jedva ispunila neophodne kriterijume. Od neophodnih sedam zemalja u grupu je ušlo osam sa tek 25 poslanika.
Pri tome, više od polovine predstavljaju zastupnici AfD-a. Dok jedino Poljaci i Bugari imaju po tri, ostale stranke raspolažu samo jednim poslaničkim mestom. Nameće se pitanje može li se sa tako malim strankama računati na dugoročnu saradnju? Sa druge strane, AfD je uspeo da stvori grupu u kojoj ima dominantnu ulogu. Takođe, za odnose unutar stranke ovo nije beznačajna stvar. Naime, liberalni krugovi su isključenje AfD-a iz ID frakcije videli kao katastrofu i tražili promenu kursa i prilagođavanje kako stranka ne bi ostala sasvim sama i bez partnera u Evropi. Sada se pokazalo da partneri ipak postoje.
Patriote za Evropu
Međutim, tu nije kraj sa pregrupisavanjima na desnici, jer odnedavno ni Identitet i demokratija (ID) više ne postoji kao posebna grupa. Dana 30. juna su Herbert Kikl, Viktor Orban i Andrej Babiš objavili formiranje frakcije „Patriote za Evropu” (OVDE). Kao osnovni ciljevi proklamovani su odbrana suvereniteta nacionalnih država, borba protiv ilegalnih migracija kao i suprotstavljanje politici green deal-a.
Prisustvo Orbana i Babiša pokazuje da nova frakcija predstavlja nešto mnogo više od rebrendiranog starog saveza Identitet i demokratija. Naime, stranka Andreja Babiša je do sada pripadala liberalnoj frakciji ALDE. Zapravo, moglo bi se reći da se ID raspao, budući da su austrijski „Slobodari” napustili grupu. Za njima su požurile i ostale članice koje su sve želele da se priključe Orbanovoj frakciji. Na kraju ni Nacionalno okupljanje nije imalo drugog izbora. Ovoj grupi pristupio je i španski „Voks” koji je do sada pripadao Evropskim konzervativcima i reformistima.
Novoformirana frakcija tako raspolaže sa 84 poslanička mesta, što ne samo da je značajno više od broja na koji je računao stari Identitet i demokratija (ID), već ovu grupu čini snažnijom od Evropskih konzervativaca i reformista (EKR). To je čini trećom po snazi Evropskom parlamentu. Pri tome nije isključeno da će se još neka stranka priključiti Orbanovom jatu. Ovo pregrupisavanje nije beznačajno i ukazuje na nove trendove na evropskoj desnici.
Alternativa za Nemačku, uprkos svojim izbornim uspesima, još uvek ostaje blokirana na evropskom nivou. Istina, ona je uspela da izbegne potpunu izolaciju, ali može računati na saradnju samo sa manjim i slabijim partnerima. Pored toga, ovo pregrupisavanje je pokazalo da Đorđa Meloni nije uspela da se nametne kao lider desnice u Evropi. Ne samo da posle ovih izbora u svoju grupu nije uspela da privuče nove članove, nego je ostala i bez španskog „Voksa”. Štaviše, ako se zna da je „Fides” dugo bio u pregovorima da postane deo Evropskih konzervativaca i reformista (EKR), moglo bi se zaključiti da je Meloni iz ovog pregrupisanja izašla oslabljena.
Sa druge strane Viktor Orban se definitivno potvrdio kao najvažniji predstavnik konzervativaca u Evropi. On je vrlo brzo oko sebe okupio konzervativce i formirao treću po snazi grupu u Evropskom parlamentu, odmah iza narodnjaka i socijalista. Njegovu snagu prepoznali su i protivnici – socijalisti i zeleni – koji zahtevaju rigidne mere protiv grupe „Patriote za Evropu”. Nije bez značaja ni to što je na nacionalnom nivou Orbanova pozicija prilično stabilna, pogotovo ako se uporedi sa podrškom koju uživaju francuski predsednik i nemački kancelar.
Dr Dušan Dostanić je saradnik Instituta za političke studije. Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor: Novi Standard
