Пише: Горан Комар
Уколико се жели наслањати на политичке тековине из прошлости, онда одредница која представља антипод Југословенској војсци, на чијем челу се налазио генерал Михаиловић, јесте Комунистичка партија Југославије.
Све чешће слушамо узани круг актера – редовитих учесника у телевизијским емисијама и простору државног парламента који своју демократичност, своје демократско опредјељење и критичку оштрицу изражавају упорним изручивањем у јавни простор свог опредјељења и симпатије (привржености) антифашистичком покрету дијела становништва Црне Горе који је манифестован 1941. године. Политичка структура која се стварала и развијала дуго прије почетка Другог свјетског рата овдје у Црној Гори – Комунистичка партија Југославије, нашла се у позицији предводника значајног броја житеља ове планинске земље, који су изнијели тегобу ратних операција југословенских комуниста и физички и идеолошки. Наиме, како је вријеме одмицало, цјеловити политички програм и замисао те партије је прихватан у снажној прогресији. Услиједио је драматични обрачун са неистомишљеницима. Масовно уништење. Још прије црногорског референдума 2006, могли смо посматрати челнике ДПС и њезиних партнерских партија како у парламенту и државној телевизији износе пријетње поводом мирних јавних изражавања и демонстрација другачијих ставова. Посве је необично да се било ко на јавној сцени бави подјелама народа из времена Другог свјетског рата.
Хајде да прихватимо да понеко осјећа потребу да казује о историјским тековинама политичких субјеката који су дјеловали у то вријеме. Међутим, сви, ама баш сви искази су ограничени на једну одредницу, једну карактеристику покрета југословенских комуниста: антифашизам. Нисам још чуо нити једног говорника који је поменуо комунисте и комунизам, иако је свима знано да су комунисти чинили једину политичку формацију у покрету који је персонификовао Јосип Броз. Да сам могао чути црногорске државне и партијске прваке како кажу да баштине симпатије према антифашистичком покрету југословенских комуниста, цијенио бих њихову спремност да тим путем учине јавну конфронтацију са темељним тековинама западних демократија у њиховом отпору тоталитарним режимима уопште, па тако и комунистичким. Као што се, на пр, могло чути да негдашњи предсједник Црне Горе изражава извјесну ограду према процесу евроинтеграција у смислу: Не трчимо, не упиремо безусловно ако нас неће. Но, то у правилу изостаје. Вјерујем, готово на рефлексном нивоу.
Ових дана смо могли осјетити високи емоционални набој код судионика емисије на телевизији „Вијести“. Ипак, нико није поменуо другу одредницу која дефинише покрет отпора окупацији, која га идеолошки у потпуности прожима и уобличава и која постаје једином политичком снагом која управља Југославијом. Како је та снага организовала ту земљу? Суштински? Као изразито асиметричну политичку творевину. Али, свакако, сузбијањем, затомљавањем аутентичних културних израза ентитета – саставница. Увјерен сам, да је поступила другачије, омогућавајући пун израз идентитетских обиљежја и својства, та јужнословенска заједница је могла имати шансу. Антагонизми су снажно нарастали.
Нова Југославија је творевина комунистичке партије. Утемељена је у револуционарним одлукама и скуповима који су изњедрили револуционарне законе и револуционарну историографију. Други термин који је редовито употребљен, врло обилато експлоатисан, је: историјски ревизионизам. Ревизионизам чега? Официјелне слике коју су креирали побједници? Једностраног погледа на ратна збивања. Oдлука донесених у сумњивим околностима. Када смо били дјеца, током основног школовања, чули смо о скупу југословенских комуниста који је одржан у босанској вароши Јајце? Природно, на том узрасту није било могуће да повежемо ту чињеницу са другом: скуп је организован и одржан на политичко-државној територији Независне Државе Хрватске? Дубоко у територији те државе? Хајде данас да у Јајцу организујемо скуп неке НВО. Власти неће знати? Проћи ће непримјећено? И те како су знале усташке власти о скупу и није могуће пронаћи објашњење сем једног: заједничко и тој политичког формацији и учесницима скупа било је антисрпство. То је разлог што је АВНОЈ макар толерисан. Ја чак нисам сигуран нити у то да су сами носиоци усташке идеје и програма у превеликом броју вјеровали у одрживост НДХ и побједу сила осовине. Овдје, у Јајцу, поступили су дугорочније промишљајући ствар. Можда ипак побједе?
Америка јесте политичка платформа својих утемељитеља која је обезбиједила шансу за сваког. Она јесте политички антипод идеји југословенских комуниста и њихових настављача. Америка је дозвољавала и данас дозвољава пун израз. Када би ствараоци телевизијских емисија и политички скупови црногорских суверениста и носилаца револуционарне тековине југословенских комуниста данас у својим наступима јасно и консеквентно задржали цјелину политичког израза и програма, то би била појава за поштовање. Не би било коректно упирати само на њих. И политичке партије незнатне снаге и бројности у Црној Гори које данас стоје уз окосницу власти поступају једнако. Тако и структуре које чине власт. То је необично. Потпуна сагласност о питању евроатлантских интеграција, а неодступна приврженост тековини 13. јула. Она се данас изражава као крња одредница: антифашизам. А органски је условљена програмом КПЈ. Та политичка организација је учинила знатне напоре да пасивизује општенародни покрет отпора усташама на српском југу који је погођен невиђеним затирачким терором усташке државе.
Заједнички именитељ претежном броју политичких организација које су генерисане у различитим идентитетским окриљима јесте антисрпство. Несумњиво да се морају потражити узроци у унутар појавних израза, политичких и других и самог српства. Врло је лако дохватљив један од узрока. Политички израз носилаца политичког дјеловања и политичке власти код Срба, креирали су југословенски комунисти. То је структура која је доносила одлуке у вријеме рјешавања политичке кризе државе. Све изреда погрешне, наступајући у свим појединим крупним питањима искључиво максималистичким захтјевима. У свим тим питањима која су се отварала у процесу распада Југославије, ама баш сваки захтјев је претрпио пораз. Југословенски комунисти су могли да дјелују искључиво у окриљима тоталитарне власти заштићене догмом АВНОЈА. Суочени са захтјевима ентитетских саставница, са пуноћом идентитетских израза, Партија је могла посећи једино за механизмима репресије. То је једино знала. Догодио се унутрашњи сукоб, испрва невидљив, са субјектима и личностима које су унутар српског корпуса носиле истинску идеју демократије која у вањском свом курсу граде чак и идеју комшијске релације. Рјешавање питања Срба у западним крајинама путем који је оцртавао др Јован Рашковић? Рјешавање питања Космета које мирне душе могу означити као макаријевско и јустиновско, или насупрот томе артемијевско? Историјски принос је на мојој страни и то је довољно? Ипак, није довољно. Успјешније су биле сићушне српске заједнице у прошлости живуће под туђинским режимима у XVIII вијеку и потпуније су баштиниле и изражавале своје вјерско, па и политичко стремљење, јер су на првом мјесту бринуле о одрживости поступака које су покретале. Оставиле су сјајан траг у свим медитеранским архивима.
Синановић: Киш и Амфилохије или о једној избледелој фотографији
За мене, епизода историјског значаја, али и огледало српских политика: Казивао ми је негдашњи игуман великог манастира на Космету о одлуци новог му епископа да укине воду за напој коња и људи унутар зидина манастира и Албанцима и Србима. И о прогону братства. Једини је старјешина братства нашао снаге и моћи да упита: А куд ћемо сад, владико? Добио је одговор: Идите куд знате. Управа манастира одржавала је не само довод изворске воде, него и манастир градећи добре и кумовске односе са албанским породицама у околини. Више пута ми је рекао како он види да постоји рјешење за косметски чвор. На том светом мјесту, у једној епизоди високог интензитета, огледале су се двије концепције, два плана одржања. Можда и два различита инстинкта. Од онога: све, било је скоро редовно: ништа. (Братство је примио и обезбиједио црногорски митрополит Амфилохије.)
Укупне енергије сабрања и оживљавања најбољих српских народних традиција испољиле су се у покрету оличеном масовним литијама у Црној Гори. Тај је покрет сва државна саборска акта Црне Горе (Старе Црне Горе са сједиштем на Цетињу) учинио живим и дјелатним. Не постоји ниједна саставница унутар тог народа која је своја идентитетска својства изразила јасније и сажетије и Катуњана и осталих крајева Старе Црне Горе. Потпуно аутономно, нераздјељиво и управљено странцима. У форми легитимације. И то изражено из окриља најпотпунијег балканског географског и политичког изолата. Изражено готово на нивоу инстинкта. Непатворено. Лишено политичких обзира. Но, то није важно за моју намјеру овдје. Литије су дале наду да постоје енергије за преокрет. Да изрони чисто лице. Још покренуте потребом да одрже традицијску црквену зграду.
Црна Гора је и прије 2020. године показала да план ДПС о обраћању њеног народа у друге народносне изразе није успио. Није досегао критичну масу обраћеника (нипошто не спорим било који народносни израз, моје писање и овдје говори у прилог ставу да се омогућавањем потпуног израза сачува цјелина).
Ипак, српска народносна ознака је у историјском смислу доминантна. Тај народ се не може одрећи свог историјског наслијеђа. Његов пут мора да се одвоји од магистралне трасе коју су оцртали југословенски комунисти.
У Црној Гори, он је аутохтон. Комплетна масовна пропаганда наслоњена на периферијска питања понавља тезу о импорту народног имена и црквене организације градећи слику дијаспорне заједнице и дијаспорног ентитетског израза. Чак препокривања и преслојавања аутентичних ознака. Када би само начас погледали на одређени реалполитички и социјални, па и географски (земљишни) аспект, не видим на који начин би тај простор био привлачан, посебно током XIX вијека?
Може се рећи да је међу свим областима које је насељавао српски народ (тако се раније звао) Црна Гора изнијела најизворније свједочење.
Дакако, немам намјеру убјеђивати било кога. Слобода сваком. Уколико се жели наслањати на политичке тековине из прошлости, онда одредница која представља антипод Југословенској војсци, на чијем челу се налазио генерал Михаиловић, јесте Комунистичка партија Југославије.
Ја не знам која српска национална установа није признала државу Црну Гору? Та чињеница може бити оквир за умиривање превисоких социјалних и политичких напетости тог простора.
Извор: Стање Ствари
