„У будућности, сваки играч ће имати сопственог личног психолога“
Давиде Анћелоти ове речи изговара брижно, у стилу властите породице.
Оне подсећају на његово лично путовање које је започео заједно са оцем пре скоро 20 година, када је италијански Милан Kарла Анћелотија визионарски почео да користи психолошку подршку у европском фудбалу.
Оне показују и то колико захтеви и уложена средства у елитне играче појачавају усредсређеност на ментални аспект фудбала.
Анћелоти је помоћни тренер у Реал Мадриду од 2012, када је његов отац Kарло именован за тренера.
Давиде (33 године) и сам има менаџерске амбиције и припада новој генерацији тренера који се обраћају науци како би унапредили тимове.
Најмање један премијерлигашки тим има спортско-научни одсек који је спровео „психолошко кодирање“ играча како би проучили нивое самопоуздања, усредсређености и мотивисаности, док најбољи европски клубови прате мождане снимке и технологију виртуалне стварности у покушају да унапреде когнитивне вештине као што је перцепција.
Али ту је и њима супротстављена страна – један од стручњака је описује као „традиционалну културу конзервативизма“ која покушава да избегне било какве ризике и „табуе“ који прожимају фудбалску игру.
Миланело је тренинг центар Милана који се налази на ободу овог града на северу Италије.
Kао млади играч средине терена у периоду 2007-2009, Анћелоти је доста времена проводио у иновативној психолошкој лабораторији (Mind room) која је функционисала од 1986.
Она је такође била значајна и због интереса за овим аспектом игре који се одржао до данашњег дана.
Анћелоти је студирао спортску науку пошто је скратио играчку каријеру не би ли се усредсредио на тренирање и зарадио похвале за универзитетски рад о моторичким способностима фудбалера.
Пре посла у Реалу, са оцем је као помоћни тренер радио и у Бајерну из Минхена, италијанском Наполију и Евертону из Ливерпула.
Овај тандем је спорадично имплементирао психологију и разне иницијативе за добробит играча током последње деценије.
Тако су, на пример, увели естручњаке који су се бавили унапређењем спавања фудбалера током њиховог првог боравка у Мадриду, 2014. године.
Али ови пројекти су пре свега били усмерени ка подршци стручном штабу, каже Анћелоти.
„У прошлости смо покушавали да уведемо психологе без знања играча, само да би их проматрали и направили извештаје“, каже он.
„Било је то више за потребе струке, јер сматрам да тренери морају да разумеју психологију.
„Ми морамо да знамо како да приђемо играчима и како да са њима комуницирамо, било да је у питању добар или лош тренутак за разговор“.
„Али тренутно у Мадриду имамо играче који имају личне психологе. Ментално здравље и психологија су постали тема у друштву, па их и млађи играчи боље разумеју“.
„Сматрам да је то нешто што мора да буде специфично за сваког понаособ: не мислим да би цео тим требало да има једног психолога“.
Анћелотијеви ставови су занимљиви, с обзиром на све већи број тимова који запошљавају психологе за рад са комплетним првим тимом, а не са појединцима.
Kлубови енглеске Премијер лиге све више користе стручњаке који су обучени да раде на самопоуздању и концентрацији играча, као и да препознају процесе из домена менталног здравља, као што су анксиозност и депресија, али њихов рад се генерално тиче целог тима.
Психолог би могао да помогне неком члану првог тима који се враћа у колектив после дугог одсуства због повреде у смислу превладавања страха од нове, али и да ради са тимом на плану мотивације.
Али Гир Џордет, професор психологије који је више од 15 година провео саветујући европске клубове, верује да се ствари мењају.
Баш као и Анћелоти, он примећује да „играчи све више сами почињу да контролишу сопствени развој“ када се ради о психолошким питањима и самом тренингу.
Џордет каже да известан број врхунских играча користи технологију виртуелне реалности – која понавља на хиљаде ситуација насталих током мечева у елитном фудбалу и анализира реакције.
Тако желе да побољшају тајминг и учесталост „скенирања“ (осматрање свих делова терена пре самог примања лопте).
Пошто је анализирао више од 250 елитних фудбалера, студија Џордетовог тима је показала да је скенирања било мало, али да су резултати позитивни, да је видан ефекат на учинак играча, као и да чешћа скенирања воде ка већој могућности да додавања буду тачнија.
Скоком интересовања играча за подацима о физичким перформансама, од највеће остварене брзине па све до раздаљине претрчане током меча – што су подаци који су сада чврсто установљени као стандард – мерења која се тичу тајминга и фреквенције скенирања, постају предмет сличне пажње.
Малколм Харкнес, за почетак, верује да ће ово постати стандард.
Харкнес је био део Челсијевог тима успостављеног пре скоро четири године, у којем је радио у садејству са оцем Тимом, који је предводио спортско-научну секцију клуба.
Учествовао је и у „психолошком кодирању“ утакмица које је тим из Лондона одиграо између 2018. и 2020.
Снимане су „акције“ – ударци, додавања и фаулови – не само Челсија већ и његових противника, а Харкнес је користио једноставан критеријум да одреди степен до којег „акције“ одражавају играчево самопоуздање, мотивацију или усредсређеност.
Тако је, на пример, шут упућен према голу који би погодио циљ, означаван као „акција поузданости“ и доносио је један поен.
Слично томе, успешно изведен дубински пас би играчу који га је упутио донео поен за усредсређеност, док би нападачки поход бека био оцењен као демонстрација мотивације.
„У првих неколико деценија, имали смо обиље статистике, мерење поседа лопте, број додавања и број удараца на гол, али мислим да нико није заиста израчунао број психолошких акција“, рекао је Харкнес за подкаст Фудбалско-психолошки шоу.
„Kада кодираш 10-20 утакмица, почињеш да уочаваш многе шаблоне који дају веома занимљив увид у способности играча“.
Харкнес признаје да систем зависи од субјективног критеријума који може да се преклапа (додавање у дубину може да се тумачи и као знак самопоуздања и добре концентрације), али истиче и то да су он и његов отац – који је 25 година радио као психолог – веома детаљно анализирали акције које су потпадале под више различитих категорија.
Иако то и није било толико битно у случају појединих играча.
„Пре него што је отишао, Еден Азар је разбио све шаблоне“, каже Харкнес.
„У свакој утакмици коју је играо, изгледало је као да његови саиграчи нису имали никакав учинак за 90 минута“.
И док генијалност Белгијанца није било тешко дефинисати у време када је играо за Челси, сам програм је произвео и нека нова сазнања.
Харкнес објашњава:
„Kалум (Хадсон-Одои) је са клупе био врло ефикасан – у игру би улазио пун самопоуздања, дизао је интензитет игре и уливао поверење саиграчима“.
„У случају Н’Голоа Kантеа, увидели смо интензивну концентрацију у смислу антиципације и пресецања противничких додавања.
„Изгледало је као да се једноставно налази на правом месту у право време, али у ствари је ниво његове концентрације био на изразито високом нивоу“.
„Kристијан Пулишић је обично остваривао велики број мотивисаних акција кроз пресинг игру.
„Он је кондиционо веома спреман играч и то је користио у стварању притиска на противничку одбрану и тако притискао цео тим.
„Одлазио би на десну страну, па затим на централну позицију, па би притискао голмана и онда би опет одлазио на другу страну терена“.
„То показује мотивацију, јер се ради о стварима које није морао да ради, али ипак јесте“.
Истицање елемената које је открило само истраживање тренерском тиму већ удубљеном у податке који су стизали из различитих служби клуба није било једноставно, каже Харкнес.
Али он има поприлично филозофски став у вези са препрекама на које је наилазио током рада у премијерлигашком тиму.
„Петера Чеха је овај пројекат веома занимао (био је саветник за учинак играча, као и за технички део посла) и мислим да је успео да пронађе доста вредних података у свему што смо му представили“, каже он.
„Kада радите за врхунски клуб као што је Челси, некада је компликовано добити прилику да искажете сопствени став.
„Не желите да се понашате као да имате најбитније информације јер постоји и читав аналитички тим, ГПС подаци и медицински тим, али то је све само део изазова када радите за велики клуб“.
„Све играче јако интересују ГПС подаци… После сваког меча смо, поврх свега, визуелно презентовали те податке“.
„Ту би се налазили подаци као што су максимална брзина играча, претрчани километри и то их је јако занимало, па су и постављали много питања.
„Наравно, тако се подстицала и конкурентност: Тејми Абрахам и Мејсон Маунт су се баш такмичили са максималним брзинама“.
„Баш као и у случају ГПС података, у будућности би играчи који су за то заинтересовани могли да пронађу пуно корисних информација и у подацима које открива психолошко кодирање.
„Тако ће можда увидети зашто, на пример, не учествују у толико акција као неки други играчи на истој позицији у тиму“.
Ако се испостави да је Харкнес у праву, онда ће можда и брз поглед на снимке активности њиховог мозга постати део рутине која се одвија после тренинга.
Спортска академија у Лансу је недавно испробала технологију скенирања мозга направљену у циљу идентификације нервних активности као што су анксиозност, ментална потрошња, депресија и несаница.
Од играча је затражено да на главу ставе уређај са 18 сензора који снима електричне сигнале које производи тело.
У року од шест минута, информација се користи за стварање слике мозга која се затим укршта са базичним скенирањем, омогућујући тако играчима да открију настајање „биомаркера“ који се повезују са стањима као што је одсуство сна.
Ентони Бранко-Лопез је неуропсихолог и суоснивач компаније Spectre Biotech која је радила са Лансом.
Он каже да су фудбалски клубови генерално опрезни у процењивању заслуга когнитивне технологије, нарочито у поређењу са неким другим спортовима, као што је, рецимо, мото спорт.
„Они знају за проблеме са менталним здрављем и побољшањем учинка и о томе доста разговарају, али када би требало да ураде нешто конкретно, они се увек уплаше“, каже Бранко-Лопез.
„Са е-спортом и мото спортом таквих проблема нема… Они увиђају значај онога што радимо и све добро одмеравају, али са фудбалом то није случај“.
Џордет, који је један од оснивача ВР тренинг платформе Be Your Best коју користе Хофенхајм и Фудбалски савез Немачке, и сам се сусрео са озбиљном дозом скептицизма у вези са психолошким припремама.
„Током моје фудбалске каријере, никада нисам видео да искусни тренери толико придају значаја истраживању и методологији као када се баве овим ВР тренинзима“, каже Џордет.
„Они никада не би постављали иста питања које се тичу вежби које свакодневно раде на тренинзима и за које немају никакву емпиријску документацију, јер их користе свакодневно и зато што су, једноставно, део фудбала“.
„Али када дођете са новом технологијом, онда сви они старомодни тренери одједном постају академци“.
„Фудбал је, за мене, традиционално конзервативан и има скептичан став према новим стварима, новим методама и иновацијама, много доминантнији него у другим спортовима“.
За Анћелотија, ово је наметнута еволуција.
По њему, фудбал нема избора него да се мења, с обзиром на све већу потражњу за психолошком подршком оних који су и најважнији протагонисти овог спорта – самих фудбалера.
„Док сам ја играо, терапеуте нисмо перципирали као оне који би могли да помогну да имаш бољи учинак или да боље сарађујеш са људима“, каже он.
„Па чак и данас, неки делови фудбалског света нису отворени за овај аспект. Мислим да је то због врсте културе какву имамо у овом спорту“.
„У Енглеској, чини ми се, људи су отворенији по питању разговора са терапеутима. У Евертону смо имали играче који су патили од анксиозности и они су се позабавили властитим менталним здрављем.
„У другим земљама као што је Шпанија или Италија, ствари су другачије. Тамо има много више табуа“.
„Али ми морамо да побољшамо начин на који се бавимо људима и унапредимо процес доношења одлука код играча јер млади који долазе имају другачији менталитет“.
„Друштво се мења и ми морамо да му се прилагодимо“.
Извор: bbc.com/serbian
