Пише: Туфик Софтић
Од већег броја фабрика сира које су прије деценију и по изграђиване на сјевероистоку Црне Горе, данас ни једна не ради, а многима се касније изгубио траг док су преко ноћи одношене на неко друго мјесто. Тако су без трага нестале машине из сираре у селу Шекулар код Берана и не зна се гдје су завршиле, иако су представљале међународну донацију. Мјештани Шекулара то нису заборавили и никада нису престали да подсјећају на то и да траже да се опрема сираре пронађе и да им се врати. Мјештани захтијевају да се машине поново инсталирају у њиховом селу или негдје на подручју Берана, јер сматрају да су као донација биле њима намијењене и да им се не може мијењати власник. Фабрика сира у Шекулару отворена је 2010. године. Сирара у Шекулару је саграђена средствима која су била међународна донација њемачког министарства пољопривреде и тамошњег Земљорадничког савеза, а коштала је у то вријеме, како је званично саопштавано, око 150 хиљада еура.
У раскораку: Срби у Хрватској у дневнику Милована Ђиласа (Трећи дио)
Ова фабрика је требало је да има ефекат повећања сточног фонда и заустављања миграције становништва, што се није десило. Мјештани овог села објашњавају да фабрика сира у Шекулару није ни могла рентабилно да ради када је пројектована за дневну производњу 50 килограма, односно преко хиљаду литара млијека као основне сировине. Они кажу да ни тада, као ни данас, у читавом Шекулару није било довољно сировине, и да није риједак случај да и сељани за личне потребе купују тетрапак у граду, док се за потребе сираре, за вријеме док је кратко радила, млијеко довозило из Берана и Андријевице.
Сада се, ипак, поставља питање шта је са опремом једине фабрике у читавом том крају, а мјештани траже да се отвори истрага о овом случају и да се испита под каквим околностима су машине однесене. „То је урађено у тајности. Камиони су стигли ноћу. Када је један од првих комшија видио шта се ради, зграбио је вилу у руке и јурнуо да брани да однесу фабрику. Неколицина људи са стране су га смирили и рекли му да само раде шта им је речено и наређено. Гдје су машине однесене, то не знам“, присјећа се бивши радник те фабрике. Мјештани Шекулара сматрају да је ова инвестиција представљала класично претурање донаторског новца.
Туфик Софтић: Пијемо увозне, наше најквалитетније отичу неповратно
Сирари у Шекулару претходила је и изградња фабрике сира у селу Коњухе код Андријевице. Ни та фабрика никада није радила. Сираре су тих година, изгледа, за некога представљале „добар посао“, па је једна направљена и у Брезојевицама код Плава, али ни та није прорадила. Ипак се није одустајало, па је потом најављивана изградња још двије сираре на подручју Бијелог Поља и једне Петњици. Можда се, кажу у Шекулару, рачунало да се тамо пресели нека од ове три што нису радиле, у њиховом селу, као и у Андријевици и у Плаву.
Однекуда је стигла и прича да су и машине за шекуларску сирару донесене за Жабљака, гдје је фабрика сира такође неко вријеме радила и потом затворена. Гдје су нестајале и освитале ове „фабрике на точковима“, до данас није познато, и вјероватно ће тако и остати, јер се тиме више нико не бави. Није вјероватно без значаја да се све то дешавало у вријеме када је отварана чувена фабрика млијека “Зора“ у Беранама, која је, такође, као двоцифрено милионска међународна донација, завршила у старом гвожђу.
Извор: РТЦГ
