Приредила: Борка Голубовић-Требјешанин
Током студентских дана био је стипендиста Атељеа 212. Ели Финци, тадашњи управник Југословенског драмског позоришта, запазио га је и понудио му ангажман. Припадао је чувеној генерацији „Бојанових беба”.
Љиљана Крстић, моја прва професорка, научила ме је основном глумачком захтеву: искреност и вера. Огњенки Милићевић сам захвалан на приближавању осећања савременој нијанси психолошког театра. Професор Мата Милошевић ми је помогао да правилно схватим метод обликовања једног лика… Од Љиљане сам добио глумачки буквар, од Огњенке модерно мишљење.
Казивао је у своје време поприлично заборављени драмски уметник Гојко Шантић (Мостар, 1946 – Београд, 2024), ког се његова родна Херцеговина са поносом сећа. Шантићи су угледна мостарска породица, родитељи Вера и Љубo одгајили су и ишколовали синове, Дамјана, Дејана, Гојка и Бошка. Славни песник Алекса Шантић био је рођени брат Гојковог деда Сава. Гојко није волео да се сродство са славним песником превише истиче, али је волео да говори његову поезију. Сачуване су бројне емисије у којима и данас поклоници поезије могу да чују како говори Шантићеве стихове.
У Требињу, на овогодишњем 69. позоришном „Фестивалу фестивала” заживела је изложба овом глумцу у част: „Гојко Шантић: глумац моћне сценске појаве” Музеја позоришне уметности Србије. Ауторка је Весна Буројевић, којa је ову вредну поставку приредила уз свесрдну помоћ његовог матичног Југословенског драмског позоришта, али и Атељеа 212, Југословенске кинотеке, Авала филма, Центра за културу Пожаревац, Народног позоришта Ниш…
Од ране младости у родном граду на пркосној Неретви надахнути Гојко Шантић важио је за заљубљеника у реку и позориште. Добио је пропусницу за Народно позориште у Мостару и одгледао све пробе и представе, неке и по 40 пута. Из свог Мостара, како је знао да каже, понео је са собом путујући кроз Херцеговину на путу за Београд који је изабрао за ново место живљења, оно што су многи његови савременици касније препознавали као посебну мешавину херцеговачке снаге и лирске осетљивости. Висок, маркантне појаве и дубоког гласа, деловао је као човек предодређен за велике сценске дубине.
У то време било је уобичајено да професори глуме обилазе мање средине у потрази за талентима, тако је 1962. године у Мостару пристигла и проницљива Огњенка Милићевић, угледни београдски педагог која је и обележила његову судбину. Гојко због година није могао да упише академију те године, али је идуће сезоне примљен. По њеној препоруци опијем уметношћу и театром Гојко Шантић за пријемни испит припрема монолог Шилеровог „Дон Карлоса” и песму друга Ивана Кордића и са 17 година бива примљен на Академију за филм позориште и телевизију у Београду.
Дипломирао је 1967. пре навршене 21 године, у класи Мате Милошевића. Као студент треће године играо je у представи „Тројанке” у Атељеу 212 са својом професорком Љиљаном Крстић и био добитник Академијине награде „Страхиња Петровић” за дипломски испит. Исте године постао је члан Југословенског драмског позоришта у Београду и остао му веран све до одласка у пензију, 2011. године.Током студентских дана био је стипендиста Атељеа 212 у којем је одиграо две представе: „Тројанке” и „Беле ноћи”. Ели Финци, тадашњи управник Југословенског драмског позоришта, запазио га је и понудио му ангажман. За ЈДП га је определио велики светски репертоар. У њему затиче генерацију карактерних глумаца. Прошли су, како је говорио, њихови романтични и патетични периоди. Они су били у периоду када су престали да глуме, они су исијавали. Замислите ту срећу да се у првим представама мешате са тим великанима…
Гојко Шанитћ припадао је такозваној генерацији „Бојанових беба”, а посебно jе истицао велику подршку коју је добио од Бојана Ступице. У ансамбл ЈДП су тих година примљени и Милан Гутовић, Танасије Узуновић, Јосиф Татић, Иван Бекјарев, Бранко Цвејић, Светлана Бојковић, Ђурђија Цветић, Слободан Ђурић, Душан Ђурић, Војислав Брајовић, Мирјана Вукојчић, Цвијета Месић.
У матичној кући остварио је више од 30 улога међу којима се издвајају оне у представама „Кориолан”, „Отело”, „Ја, Раде Томов”, „Три сестре”, „Зли дуси”, „Сеобе”, „Ваљевска болница”, „Веселе жене Виндзорске”, „Путујуће позориште Шопаловић” за коју је добио Октобарску награду града Београда тумачећи лик Симовићевог Дробца. Последња одиграна улога у ЈДП била је Гајев у Чеховљевом „Вишњику” 2000. године за коју је награђен Статуетом „Миливоје Живановић” на Глумачким свечаностима у Пожаревцу.
Играо је и у Београдском драмском позоришту, Црногорском народном позоришту у Подгорици, Нишком позоришту, на Дубровачким летњим играма… Гостовао је и наступао на сценама Москве, Петрограда, Париза, Берлина, Штутгарта, Гагенауа, Букурешта, Констанце, Софије, Цириха, Берна, Венеције, Трста, Беча, Граца, Сан Себастијана и свих већих градова бивше Југославије.
Шира публика памти Гојка Шантића по улози монаха и исцелитеља Доротеја у истоименом филму који је режирао Здравко Велимировић 1981. године, по делу Добрила Ненадића. Радња романа одвија се у 14. веку, аутор је на оригиналан начин представио средњи век и причу о лекару Доротеју. Заједничка жеља писца, редитеља и глумца била је да Гојко Шантић тумачи улогу Доротеја. По казивању Шантића, он је имао жељу да добије ту улогу још кад се роман појавио, сматрао је књигу „једном од најпоетскијих, најлирскијих и најхуманијих књига које су се појавиле у српској књижевности”. Шантић је Доротеју подарио мир, племенитост и тиху снагу, због чега тај лик и данас делује савремено и истинито. Шантићево право царство, ипак, знао је да каже, била је позоришна сцена са којом је деценијама делио своју магију глуме. Тамо су до пуног изражаја долазили његов моћни глас, раскошна дикција и ретка способност да тишином постигне исто што и другим снажним сценским ефектима.
Слојевитој личности и богатом духу Гојка Шантића, поред признања да је глумац, песник, мислилац, обавезно је допунити низ са велики познавалац Његошевог књижевног дела. Током вишедеценијске каријере неколико пута се суочио са Петром Петровићем Његошем у свим његовим стањима и ликовима. За монодраму „Ја, Раде Томов”, добио је позитивне критике. Својим истрајним копањем по Његошевој заоставштини, својим избором и распоредом његових текстова, Гојко Шантић је отворио нови пут до саме суштине значења Његошевог духа и генија, пут засејан патњом, гордошћу, љубављу…
На Академији је полагао испит Радио-драма код строге и захтевне професорке Мире Траиловић. Положио је са чистом десетком. Тако је у периоду од 1966. до 2013. године снимио улоге у 150 радио-драма.
Упоредо са радом у позоришту, Гојко Шантић је током каријере остварио значајне улоге и на телевизији. Снимио је 13 телевизијских драма, глумио у 12 серија и у 15 снимљених позоришних представа и позоришних преноса.
Објавио је бројне есеје из области позоришне уметности. Аутор је више драма и драматизација. Ту су и његове три књиге есеја, од којих се свака на посебан начин бави глумом и глумцима: „Двојство истога” и „Тело глуме”. Књигу „Апостоли глуме” посветио је, по њему највећим уметницима српског глумишта: Миливоју Живановићу, Марији Црнобори, Љубиши Јовановићу, Љиљани Крстић, Милану Ајвазу, Рахели Ферари, Бранку Плеши, Стеви Жигону, Љуби Тадићу, Радмили Андрић, Милошу Жутићу и Мирјани Вукојчић.
Извор: Политика Магазин
