Пише: Ђорђе Матић
У Загребу се поново „указао“ Љуба Симовић са својим легендарним и мрачним комадом „Путујуће позориште Шопаловић“. Наиме, праве адаптацију, али и „језичну прилагодбу“: нису могли ни наслов оставити, па је сад „Путујуће казалиште“.
Један од доказа величине наше културе у томе је што је своје трагедије, једнако као и своје ироније увијек била у стању опјевати. Често и прије времена – унапријед. И тада кад су њени најврснији појединци пјевали у своје име, у интими, и онда кад су у намјери и обраћању подразумијевали свакога, кад је пјесма, дакле, била универзална. Као у: „Јер срећа је лепа само док се чека, док од себе само наговештај да“ (…) „Не, немој ми прићи! Има више дражи/ ова слатка стрепња, чекање и стра’.“ Или пак – „хоће ли слобода умети да пева/ као што су сужњи певали о њој“, у овој другој појавности. Ал’ зашто о томе сад баш? Откуд Десанка и Бранко, с двије пјесничке поруке, наизглед различите?
Ево како: кад човјек помисли колико је, рецимо, требало и како се тешко кроз нове границе пробијала умјетничка ријеч, а тиме и уопће умјетност из Србије након оних година. Поготово изведбена, сценска – музика и театар. Колике блокаде, цензуре, забране, потцјењивања, „принципијелна“ објашњења, бојкоти, протести, јавни иступи против умјетности „од тамо“. Чак и кад је била најбенигнија. Можда нарочито кад је била таква, ако узмемо баш сценску умјетност: све оне „антирежимске“ представе, или комедије и сатира, драме, перформанси, редом радови критични према власти. Колико смо чекали вријеме кад ће бити другачије, кад размјена крене, па ће све ићи лакше. И ето, данас јест тако, на први поглед: Богдан Диклић режира у Загребу и ником ништа. Па се сјетимо да није прошло толико много година од сцена кад је Бјеловарчанина на националној телевизији шиканирао „хистрион“ овдашњи у угаслој Латиновој емисији, иако је београдски глумац заузео управо понижавајуће самооправдавајући став и сузан тон, све док га у својој запањености у обрану није узео неустрашиви Игор Мандић подијеливши пар вербалних шамара осиљеном театарском љубимцу свемоћниковом, да се смири. Глумачки идеолошки комесар кидисао је и на другог госта у студију, али се тај други, Бјела, није дао као помирљиви Дик и својим „ћошкарошким“ начином враћао је мирно, ефектно и гађајући гдје боли.
Добро, било па није. Што сад ту откривам топлу воду? Већ је преко деценија да сурадње иду. И Дик режира Михића усред Загреба (а један овдашњи га, Михића, плагира), па никоме ништа. Добио и „Шоваговића“ у Пули, куд ћеш више. Е, али у забораву и најкраћем опћем памћењу које знам, било гдје, провуку се некад име и аутор из српске културе, из матице по правилу, за које се, кад се пребацимо назад у стање деведесетих и раних двијехиљадитих, чини просто немогуће да би се икад више могли наћи на јавној сцени овђе. А кад се ипак догоди, могао би човјек помислити да је случајно прошло, једанпут, провукло се кроз буку и шум медија, кроз онлајн-цензоре, као нека „грешка“ у систему који, иначе будан непрестано, није стигао или умио примијетити пропуст.
Кад је прије годину дана умро велики пјесник и драматичар Љуба Симовић, овдашњи медији објавили су приличне и децентне некрологе. Режисеру Здравку Шотри који је умро лани неколико мјесеци касније, дежурни су с ове стране мјерили реп – због „Боја на Косову“. Симовићев комад по којем је снимљен Шотрин филм, напротив, само је ушао у пишчеву библиографију, поредан уз друге радове без иједне ријечи проблемске, у текстовима писаним с респектом. Откуд то? Како аутор текста „некажњен“, а режисер по истом тексту и мртав прозиван? Е, па има „зврчка“, по обичају: медији су лукаво извукли Симовићев друштвени став да би ударили тамо гдје, најчешће испод стола, ионако ударају стално и без одмора. У наслову текста дневних новина објављује се да је умро „познати српски писац“ (већ по овој синтагми јасно је, исто као и у другим медијима што су објавили вијест, да овђе у међувремену просто нитко појма нема тко је био Љуба Симовић), додајући и да је „овако говорио“ – „Млади су схватили куда амбиције и конфузије предсједника воде земљу, и изашли на улице.“ А, па ту смо. „Нема везе“ што је умро један од посљедњих српских писаца за кога се деценијама без претјеривања могло рећи да је класик – важно је само да поткачиш још мало онога који не престаје да те нервира и смета. И не мислим ту на апострофираног предсједника. Он је само изговор, какав год био стварно. Што би се рекло – таман да је Улоф Палме. А није. Све супротно од тога.
Има још један начин, блажи, да се умањи вриједност писца. Било којег, а највећих нарочито, они највише страдају од ове тактике. Имају Англосаксонци двије фразе, значењски повезане: једна би се превела као „замућена похвала“, а друга као „убијање љубазношћу“. Те су ми пале напамет код недавног чланка о томе да се у Загребу поново „указао“ Љуба Симовић, да се први пут поставља легендарни и мрачни комад „Путујуће позориште Шопаловић“ – наслова који нас одмах врати на Мијачеву представу, у ЈДП-у осамдесетих, што је остала појам не само у казалишној него и у сувременој националној култури.
У Загребу праве адаптацију, али и „језичну прилагодбу“: нису могли ни наслов оставити (иако је Шопаловића на гостовању у ХНК прије пар година играо онај исти Бјела што се није дао колеги-силеџији у „Латиници“ (!) ономад), па је сад „Путујуће казалиште“. Као да је то исто (успореди с ријечким Зајцом и „Госпођом министарком“, не „министрицом“, прије коју годину). Да би нашао неку врсту „повезнице“, да се мало додвори публици и добронамјерно обрани, аутор чланка вели за „Шопаловића“ одушевљено да је „пандан“ „Представи Хамлета у селу Мрдуша Доња“. Ма ајде. Свака част шјор Брешану, али везе то нема. И ето, то је онај faint praise – замућена похвала – и killing with kindness – убијање љубазношћу.
Представа, чујем, није успјела, без обзира. Пише то и један критичар шовинист, али му свеједно некако вјерујем. Није ни у језику ствар, што ће се помислити одмах, а што каже и ситнодушни критик. Него наслућујем друго, опет немогуће да се јавно изрекне и брани наспрам консензуса ове стране, јер га потире сасвим. Не можеш од окупираног Ужица правити Славонију (као у пребацивању географије у загребачкој „адаптацији“). Не можеш од позоришта исковати казалиште. И можда најважније: не можеш у гротеску Мрдуше уградити Шопаловићеву трагичну поетичност.
У тој посљедњој ријечи је кључ, и мотив који нас кружно враћа на почетак. На поезију која пјева унапријед. Љуба Симовић, колико год важан драматик, био је – а одувијек то мислим – бољи пјесник. Међу неколико антологијских радова, пјесама које се трајно читају и говоре, посебно је вољена „Балада о Стојковићима“. Поема духовита у свом трагизму, у серији сцена у којима српске домаћине одводе на стратишта. А најприје бију, наравно:
„Бије батинаш, богме својски распалио,“, почињу чувено говорник и глас. „Удара богато, удара од свег срца“, каже. И чуди се:
„већ му се лице од напора криви,
губи дах, застаје, предише, више не може,
и пада мртав уморан,
а ми живи.“
Задњи стих је болан и црнохуморан рефрен. Пјесник развија мотив (и уз онај генијални двостих, кад се домаћин спрема за судњи дан – „кажем жени: вешаће ме у пет,/ гледај да ме пробудиш нешто раније.“), док душманин удара све јаче и горе. И чуди се сам што никако да дотуче „Стојковиће“. Ни кад стријеља, ни кад вјеша. Ни кад пали – градове, куће, а у њима читаву културу и с њом цивилизацију која се не да:
„и гори тако, гори недељу дана,
цела варош од пепела посиви.
Кад све догори, ми изађемо из дима,
краљица пада у несвест, а краљ
трља очи и гледа нас запрепашћен:
Сунце вам ваше, па ви опет живи!“
И ево – и унапријед, а сад и док се осврћемо, поново поета овога народа каже гдје смо. Пусти, читаоче, зато и позориште и казалиште – нарочито ако си и пречански смућен па ни ти не знаш горког ужичког барда – и нађи му пјесме. Ево, редом: „Аутопортрет са главом на столу“, „Тражење речи“, и „Утеху“. Видиш и сам да су ти прече.
Извор: П-Портал
