Пише: Драго Пилсел
Српско народно вијеће (СНВ) и ове године организира комеморацију за све оне који су изгубили животе, домове и завичај током и у данима након ВРО “Олуја”. Овогодишња, средишња, комеморација СНВ-а одржат ће се у понедјељак 3. коловоза 2026., с почетком у 11 сати, и то поред споменика у центру села Комић у опћини Удбина, а говорит ће Борис Милошевић, предсједник СНВ-а и Весна Тершелич, водитељица Документе – Центра за суочавање с прошлошћу.
У позиву су уграђене и ове моје ријечи из недавне колумне:
“Јела Угарковић, кћер убијене Марије Бркљач у селу Комић, скривајући се петнаестак метара од властитог дома, гледала је како припадници ХВ-а спаљују кућу у којој је била њезина непокретна мајка”, “Драго Пилсел, новинар и некадашњи активист Хрватског хелсиншког одбора који је испред споменуте организације међу првима пронашао тијела убијених жртава села Комић и оних убијених у сусједном селу Пољице”.
У вељачи 1996. смо добили дојаву да у селима Комић и Пољице, код Удбине, још на отвореном лежи група Срба убијених након “Олује”. Били смо шокирани јер је то значило да апсолутно нитко од хрватских власти у том селу није био од почињења злочина, 12. коловоза 1995., до нашег доласка у вељачи 1996.
Службени подаци Државног одвјетништва Републике Хрватске (ДОРХ) и документација невладиних организација показују да је случај у селу Комић запримљен као казнена пријава непосредно након почињења, но истрага је остала у фази предистражних радњи против непознатих починитеља те никада није подигнута службена оптужница против конкретних појединаца или припадника одређене постројбе.
Ја сам, чим смо се вратили у Загреб, написао текст за Нови лист у Ријеци, чији сам био дугогодишњи колумнист, коментатор и извјеститељ.
Елем, када смо стигли у Комић пожурио сам, премда ми је било јако тешко и мучно то гледати, посликати сцену злочина (лешеве и спаљене куће) и саставити извјештај онако како смо раније били инструирани од дјелатника Тужитељства Хашког трибунала. До смрти ћу, чини се, памтити костур најстарије пост-олујне жртве, 93-годишње српске старице Саве Лаврнић (р. у Комићу 24. 11. 1903.) јер је била као и други лешеви, раскомадана од вукова али везана жицом за други костур за којег смо касније успоставили да је ријеч о њеном сину, Петру Лаврнићу.
Недавно сам у Београду, на промоцији Лагуниног издања мог “Аргентинског романа”, сусрео особу из села Комић која се некако спасила у збијегу тијеком “Олује” и која ми је рекла да је Сава била “душа од човјека”, “добрица”, и да је Петар био “малоуман”, “дементан”.
Треба ли подсјећати да ДОРХ није процесуирао злочин у Комићу, чиме би се индивидуализирала кривња, док се у овом тренутку у хрватским судницама не одвија нити један поступак за злочине почињене тијеком и након ВРА “Олуја”?
Говорећи пред београдском публиком, али и за тамошње медије, казао сам да сам у Комићу и након повратка с те грозне мисије постепено почео схваћати да су Срби мени постали теолошко мјесто.
Зашто сам морао написати нову верзију Аргентинског романа и истакнути моје разумијевање српског питања? Аргентински роман је, укратко, моје аутобиографско дјело, књига о преображају. Која су ме сазнања освијестила да своједобно “постанем Јован”, у доба када прогоне Јоване? Како сам се ослободио илузија и заблуда и прихватио истину? Гдје сам је, коначно, пронашао?
Симболички сам се у једној колумни (пишем их, сада на порталу Аутограф.хр од листопада 2013., без тједна паузе од травња 1995.), у доба када су националисти разбијали ћириличне табле и натписе у Вуковару, прозвао Јованом, што је Миљенко Јерговић истакнуо у тексту који се налази у књизи, јер сам желио пружити руку свима онима које је тај вандализам изазвао непријатности. Али и свјестан, јако свјестан свега онога што сам доживио у сусрету са Србима који су били мета злочина, особито након ”Олује”, као нетко тко је покушавао помоћи али, нажалост, углавном евидентирао и писао о злочинима којих сам се срамио и срамим се.
Заблуда, ако их тако можемо назвати, кривих увјерења, сам се ослобађао постепено. Споменут ћу само нека имена људи који су ми помогли на том путу: Мико Трипало, о. Јовица Николић (СПЦ), Владо Готовац, Предраг Матвејевић, Славко Голдстеин, или моја психотерапеуткиња Зденка Пантић… дакле људи с којима сам пријатељевао и који су ми помогли да се центрирам, али истинит пут сам нашао у еванђељу и захваљујући студију теологије и кршћанске духовности.
Драго Пилсел: Снажне екуменске вибрације у Јасеновцу и Пакрацу
Попис оних којима нешто дугујем је предугачак али зато овдје, умјесто свих њих, наводим име покојног шибенског бискупа др. Срећка Бадурине. Зато јер вјерујем да радим дјело у служби мира, позивам у помоћ великог али, нажалост, прерано преминулог шибенског бискупа. Он је рекао: ”Позив на помирење с Богом, на помирење међу људима у приватном животу, позив на помирење у јавном, политичком животу што га Црква разглашава, произлази из логике вјеровања у Исуса месију, који је наш мир (‘Он је мир наш’, Еф 2, 14). А што мир за човјечанство значи, можда ни у једно доба није било јасније неголи у ово наше. Стога порука: допустите Богу да вас помири са собом, допустите да започне и узрасте процес помирења међу сусједима, мјештанима, међу странкама, класама, народима, државама, међу масама и религијама – јер оно не би требало примати сумњичаво. То је порука човјечности, то је порука Кристова” (Мсгр. Срећко Бадурина, бискуп шибенски, ”Према новој зрелости”. Загреб: КС и Провинцијалат фрањеваца трећоредаца, 1989., стр. 15.).
У овим колумнама је, с времена на вријеме, ријеч о суштини једне теологије, то јест, моралне теологије политичког подручја и живота која у свијету жели активно допринијети процесу хуманизације друштва. Теологија као критичко размишљање врши ослободитељску улогу човјека и кршћанске заједнице, лишавајући их било каквог фетишизма и идолатрије. Усто избјегава погубни и осиромашујући нарцизам. Тако схваћена, теологија, свака, посебно политичка, има сталну и нужну улогу у ослобођењу од сваког облика религиозног отуђења, што га најчешће потхрањује сама црквена установа кад спречава аутентичан приступ ријечи Господиновој.
Ова ме теологија занима јер сам се у тој теологији, док сам живио у Аргентини и у Бразилу и када сам наставио живјети у Еуропи, на трусном подручју њеног југоистока или западно-балканског подручја, развијао као кршћанин. Учинио сам то и зато што је мој ход у вјери нераздвојив од читања Бога из перспективе жртава.
У овом случају, Комићких жртава, Срба.
У њима, без обзира да ли Бога прихваћамо, или против њега хулимо, да ли сумњамо у Његово постојање или да ли да му служимо, постоји обвеза да се ради на томе да се жртве скине с крижа. Будући се сматрам сљедбеником теологије ослобођења односно политичке теологије јер ме она обликовала и духовно и пасторално, било је логично да о томе свједочим тијеком свога теолошког образовања и да то наставим радити.
Срби и тим више Срби побијени у Комићу као теолошко мјесто? Теолошко мјесто хрватске политичке теологије и сваке моралне теологије политичког живота, Locus theologicus хрватске сувремене теологије бит ће – ако се жели бити у ”знаку времена” – хрватска ”национална стварност”, растављена и подложена еванђеоској идеји, тј. Цркви у пролазу свијетом.
Истина, доста се је закаснило, кад су се још недавно шириле Католичком црквом у Хрватској и на хрватском говорном подручју (што није мимоишло ни неке друге црквене заједнице као што је СПЦ) грозне поруке, усмено и писмено, да је ”прво бити Хрват, а потом католик”, нитко се или мало тко тому није одупро; иако су се помијешали основни катекизамски појмови негирајући срж кршћанске вјере – љубав према сваком створењу.
Нове генерације хрватских католика и осталих кршћана морат ће бити другачије одгојене: складно, толерантно и с пуно више повјерења у Кристово послање.
А Аргентинском роману спомињем ”мале тренутке буђења”. Који су то тренуци били, прије него што сам схватио да ми предстоји пут промјене?
Има их јако пуно и ту нема мјеста да их све споменем. Међу првима је исход рата с Енглезима око отока Малвинас који свијет познаје као Фалкландс, у липњу 1982. Тај ме је рат довео и до студија новинарства гдје сам ”открио” истину о мом двојном идентитету, хрватском и аргентинском, чак и латиноамеричком више него аргентинском. То ”буђење” у фазама се интензивирало када сам овамо стигао, у свибњу 1989. Али интензивније се догодило у сусрету са ”српским питањем” у оквиру мог рада на пољу обране људских права грађана српске националности.
Ово предање српским жртвама је донијело бол, али и болест, двоструку: улцерозни колитис и ПТСП. Осим тога, скоро десет година неспоразума с мајком која је у себи исконтруирала причу да су њој сина убили ”Срби”, а не ратна југославенска морнарица, што се догодило 23. листопада 1991. код отока Шипана, и онда њено питање: шта то ја уопће мутим и помажем тим ”кривим” Србима?
Драго Пилсел: Зашто ми није свеједно када се претјерује са Степинцем
Срећом, мајка је већ 6 година опет у Хрватској и све добро разумије, па и оно о чему пишем и говорим.
Поред тога, догодио ми се губитак скоро свих мојих хрватских пријатеља у Аргентини. То ми је мука, што ме нападају и мрзе. Тата је то све моје јавно дјеловање напола разумио, али ме презирао. Сестра мало боље све схваћа. Тијеши ме само то што поред себе имам стамену и врло мудру, зрелу и духовну супругу.
Мој се однос према Србима кроз време мијењао од тоталне мржње (док сам био млад у Аргентини) до стања побратимства (што је расло како је јаћао мој однос с митрополитом/патријархом Порфиријем). Срби су мени, морам нагласити, постали ”теолошко мјесто”, ситуација у којој сусрећем Бога, у којој пишем моју политичку теологију (а у нојој деконструирам националистичке митове), у којој своју духовност препознајем као мјесто сусрета православаца и католика.
Сваке године у ово вријеме, али особито сада када се сјећамо жртава Комића, постављам си питање: како да достигнемо потребан степен милосрђа и љубави у својим срцима, да жалимо жртве друге заједнице, признамо властиту кривицу у властитој заједници и коначно се окренемо будућности?
Треба то најприје разумијети, а онда то и хтјети. То је поента моје књиге. Али да се то двоје догоди требамо бити отворени чињеницама и практицирати како добро новинарство тако и добру књижевност или, у мом случају, добру публицистику.
Цитирати овдје треба Ивана Павла II. у говору на загребачком хиподрому у рујну 1994: ”У овим крајевима (…) вјера мора поновно постати снага која уједињује и даје добре плодове, попут ријека које протјечу овим земљама. Као Сава, која извире у Словенији, протјече вашом домовином, наставља уз хрватску и босанско-херцеговачку границу те у Србији утјече у Дунав. Дунав је друга велика ријека која повезује хрватску и српску земљу с великим земљама Источне, Централне и Западне Еуропе. Те двије ријеке се сусрећу, исто као што су позвани на сусрет и разни народи које оне повезују. То посебно морају остварити двије кршћанске Цркве, Источна и Западна, које управо у тим крајевима одувијек живе заједно. У тој метафори ријека, можемо скоро запазити трагове пута којим Бог од вас тражи да крочите у овом тешком повијесном тренутку”.
Моју су теологију, као и теологију покојног папе Фрање, обликовали људи попут Родолфа Куча, једног од отаца Теологије народа, што је једна аргентинска верзија Теологије ослобођења перуанца Густава Гитереза и каталонца из Ел Салвадора Јона Собрина или бразилске браће Леонардо и Клодовис Боф. Та је теологија ослоњена на књигу пророка Амоса, први који је критизирао безакоње људи у Јерузалемском храму (VII. стољеће прије Криста), јер су тлачили сиромахе.
Ја сам, стојећи пред раком у којој ћемо положити костуре Саве и Петра Лаврнића, осјетио позив да прихватим Србе као браћу и сестре и да радим на искорјењивању људи из робовласничких сустава или структура. А национализам је такав: поробљава људе. Зато су у мом обликовању изузетно мјесто добили формативни аргентински писци као што су Јорге Луис Боргес и Јулио Кортазар или, овдје мање познати, Марко Деневи и Ернесто Сабато.
Ослободилачка перспектива о којој говорим почиње с повјерењем или вјером, али се у првом реду тиче наде (како нас је учио проф. Јирген Молтмен). Полази од љубави, али се тиче пунине живота. Има као полазиште, за нас кршћане, посебно за нас теологе, цркву, али говори о краљевству небеском.
Увијек постојимо на рубу наших могућности. Те могућности истражујемо помоћу имагинације а нада нам помаже да уловимо прилике за напредак и добро. Као реални људи знамо да морамо имати осјећај за стварност. Нада нас учи како ћутити могућности. Без наде губимо, то јест, узалудно трошимо живот. Без наде смо у опасности да издамо сами себе.
Драго Пилсел: Бискуп Петањак, и није једини, сматра усташе мученицима
Ја сам се научио надати док сам био људскоправашки активист. Само ме нада спасила у тим очајним околностима, да тотално не полудим.
Али, запамтите, ви који не марите за Комићке жртве јер вам кваре љетовање! Нема наде у друштву у којем су најважнија разонода и забава, у друштву у којем само важе богати и лијепи. Најчишћа нада у ослобођење се налази међу сиромашнима и обесправљенима. Међу погаженима.
Они се не уздају у лажна божанства богатства већ у правог Бога. У Бога који је ослободио народ којем је била укинута слобода. То је Бог који је ускрисио пониженог и разапетог Криста да би нам обзнанио краљевство које нам долази.
Мислим да је свака теологија која се бави социјалном правдом и љубављу према створењима или екологијом, примјерице – теологија ослобођења.
Морам дописати још тај сегмент теологије ослобођења: ослобођење од мржње спрам Србима, ослобођење од националистичких претјеривања, ослобођење од избјегавања одговорности и моралне кривице: теологију комићких жртава.
Извор. Аутограф.хр
