Разговорао: Олав Шрадер
„Журнал Рио де Жанеира“, популарни бразилски дневник са дугом традицијом (излази од 1821. године), објавио је разговор са црногорским писцем и дипломатом Гојко Челебићем. Дневник га представља као једног од најплоднијих писаца на Балкану, са 80 књига, филмских сценарија и драма и свједока политичких преокрета у Источној Европи.
Под насловом „У Рио је стигао амбасадор дисидентске књижевности Источне Европе“, дневник објављује вијести о новој антологији бразилске поезије 1525-2025, коју Челебић преводи на српски, уз свој критички апарат, као и о преводу његове књиге „Писци јеврејског Прага“ на португалски.
С више од 80 написаних књига, драма и сценарија, Гојко Челебић, један од најплоднијих писаца са Балкана, одабрао је Рио за довршетак своје пионирске антологије 500 година бразилске поезије на српском језику.
Какав је био осјећај цензуре од стране комунистичког режима бивше Југославије и одлазак у младости, како бисте наставили своју умјетничку каријеру?
Отишао сам из Југославије у кратким панталонама и сандалама како не бих изазвао сумњу. Имао сам 22 године и аутостопирао сам до аустријске границе, коју сам прешао пјешице. Два дана касније био сам у Паризу, гдје сам гладовао и спавао на улици испред палате Матињон недјелју дана. Већ сам био објавио своју прву књигу, а сваки стих мојих пјесама помно је прегледао цензорски апарат. Било би лудост наставити књижевност под тим условима. Мој отац је бројио своје посљедње дане и био је мучен на безброј начина; није желио исту судбину за мене.
Уз умјетничку каријеру, имали сте и важну паралелну каријеру, зар не?
Након пада комунизма именован сам за најмлађег велепосланика Југославије, са само 38 година. И представљао сам, као амбасадор или отправник послова, три земље: Југославију, Србију и Црну Гору, и коначно Црну Гору, након драматичних промјена у мојој регији. Служио сам као дипломат у десет земаља, а међу њима сам имао и кратко искуства као велепосланик у Бразилу, земљи коју јако волим и поштујем. Био сам и отправник послова при Уједињеним нацијама и Светој Столици, уз то што сам био министар културе Црне Горе од 1993. до 1997. Данас осјећам да сам затворио дуги циклус. На неки начин, поновно сам се повезао с тим 22-годишњаком и поновно носим кратке панталоне и сандале док анонимно путујем свијетом пишући своје књиге и сценарије.
Како бисте описали свој књижевни свијет?
Свој књижевни рад видим као оперу, с много гласова и сцена најразличитијих врста. Изазов је био пролазак кроз најразличитије жанрове, у процесу који је можда кулминирао мојим псеудонимом, Бен Голосовкер. Радим с поезијом, романима, кратким причама, драмама и сценаријима за филм и телевизију, изражавајући се умјетнички као да сам диригент полифоније која ме испуњава животом. Такође се бавим политичком критиком и управо сам објавио два тома о историји дисидентског покрета током комунистичког режима. Залажем се за очување културне баштине и саставио сам збирку Књижевност и писменост од Црнојевића и Петровића I-II с кратким записма 128 свештеника из Црне Горе између 15. и 18. стољећа. За то сам морао истражити много материјала на латинском, грчком и црквенословенском језику (познији српски), који је у средњем вијеку био један од пет свјетских језика.
Гојко Челебић авангардним дјелима подигао вриједност завичајној књижевности
Такође сте познати по свом експериментализму и кршењу конвенција. Која је ваша најновија авантура у истраживању нових формата?
Недавно сам објавио књигу под називом Антологија готске приче. У њој се појављују аутори из земаља попут Финске, Русије, Мађарске, Њемачке, Исланда итд. Мрачне и хорор приче попраћене су биографијом сваког од представљених аутора. За случајног проматрача, то је само још једна антологија. Али, у ствари, то је есеј о новом наративном облику будући да су сви аутори, са својим биографијама и причама, у потпуности измишљени и истовремено изазивају стварност својим привидним постојањем, својом вјеродостојношћу која креира магију опипљивог.
Недавно је објављена ваша прва књига преведена на португалски, „Писци јеврејског Прага“. Какво је било то искуство?
Осјећао сам се као неутрални агент који коначно улази у дуги спор између култура и нација. За Њемце, ови јеврејски писци, који су писали на њемачком, били су изопштени или изравно дискриминисани. За Чехе су ови кругови јеврејских писаца сматрани црним овцама, интегрисаним људима који су уједно били и странци у властитој земљи. На моје изненађење, због овог компликованог, трауматичног и емоционалног контекста, схватио сам да ни Њемци ни Чеси нису отворили ковчег овог големог културног блага. Мало, урбано и космополитско друштво које се молило на јидишу, мислило на њемачком и живјело на чешком било је јединствен феномен у свјетској књижевности. Аутори попут Франза Кафке, Рајнера Рилкеа или Едмунда Хусерла, осим своје индивидуалне оригиналности, дијеле и заједничку културну и друштвену позадину којој се, невјероватно, није посвећивала пажња коју заслужује.
У Рију се дружите са бившим министром културе Бразила и амбасадором, Жеронимом Москардом. О чему причате?
О бразилској књижевности и дипломатском искуству, том интригантном деривату свјетске литературе. Тренутно преводим и пишем антологију бразилске поезије од 1525. до 2025., велики формат од седамсто страница која покрива тих петсто година бразилскога генија. Одабрао сам осамдесет и седам пјесника, написао њихове биографије и спровео теоријску студију о дјелима, све на мом материњем језику, српском. Али постоји и други пројект који желим предузети, смјештен у Рио де Жанеиру, а то је други свезак Антологије европских готских прича коју сам раније споменуо. Биће у том експерименталном формату, али сада инспирисана универзалношћу Рио де Жанеира, антологијског града, који помаже у процесу стварања разноликих ликова и контрасних прича. Такође, пуним батерије, јер ћу у јуну основати фестивал свјетске књижевности и вишејезичних писаца, у Котору, у Црној Гори, под именом Геолитература.
Извор: РТЦГ
